Pešić: Košarka nikad popularnija, a nikad manje potencijala u Srbiji
Košarkaška Srbija ispratila je 2023. u kojoj je slavila vijek igre pod obručima u Srbiji i neke prilično velike uspjehe poput srebrne medalje seniora na Mundobasketu u Manili, evropskog zlata juniora u Nišu i pete uzastopne kontinentalne titule basketaša. Slijedi 2024., godina Olimpijskih igara u Parizu.
Selektor Svetislav Pešić je vratio košarkašku reprezentaciju Srbije u sam vrh svjetske košarke što ga čini izuzetno ponosnim, ali njegova ideja od prvog dana bila je da poslije njega jednog dana ne ostanu samo rezultati, već sistem koji će biti spreman za nove izazove.
Iskusni stručnjak ne krije da je veliki posao urađen kroz protekle dvije godine, a Olimpijske igre u Parizu trebalo bi da budu kruna ozbiljnog i predanog posla.
„Završile su se dvije godine otkako sam trener reprezentacije. To je period u kome može da se napravi kompletna ocjena svega što je iza nas i najavimo ono što je ispred nas. Proces je započeo u novembru 2021, kvalifikacijama za Mundobasket. Tada sam rekao da je naš prvi zadatak da odemo na Mundobasket. Zašto? Zato što se još tada znalo da je to prvenstvo ujedno i kvalifikaciono za Olimpijske igre. Ne treba zaboraviti da je ovaj Mundobasket dao samo dva kvalifikanta iz Evrope, a Olimpijske igre su u Parizu. Od početka nam je bio cilj da se po svaku cijenu kvalifikujemo za Olimpijske igre. A to je isto, manje ili više, bio cilj svih ostalih evropskih reprezentacija koje su želele do Pariza kroz Mundobasket. Da, medalje su uvek važne, odnosno ciljevi, ali ovo je bilo malo specifično“, počeo je Pešić praznični intervju i nastavio:
„Kada gledam taj period od 2021. do danas, mi smo napravili nevjerovatan uspeh. Znači, nije samo nevjerovatan uspeh što smo se kvalifikovali za Olimpijske igre i što smo osvojili medalju na tako važnom takmičenju, nego smo uspjeli da napravimo rezultat u ovom nedefinisanom sistemu u kojem mi živimo kada je u pitanju košarka, ne samo u Srbiji, nego i u Evropi“.
Na šta konkretno mislite?
„Ti možeš da pozoveš igrače, ali ti oni ne dolaze. Ne zato što oni ne žele, nego zato što su takva pravila, moć klubova se apsolutno povećala, odnos prema reprezentaciji se promijenio mnogo za veoma kratko vrijeme. Deklarativna podrška uvijek postoji, ali suštinska se nije pokazala, jer svaki put kada je bio ugrožen interes kluba i priprema kluba za takmičenja, prije svega u timovima koji igraju u Evroligi, ti igrači nisu dolazili“.
Reprezentacije u svemu tome najviše ispaštaju…
„To je apsolutno novi pristup kad je u pitanju reprezentacija. Velika očekivanja i dalje postoje, pre svega navijača, oni se identifikuju sa reprezentacijom Srbije, možda više kod nas nego u ostalim zemljama. Zbog toga što su na ovim prostorima osvajane najveće medalje, veliki rezultati su pravljeni i velika je disproporcija između odnosa navijača, klubova i interesa kad je u pitanju reprezentacija“.
Ipak, uspjeli ste da dignete reprezentaciju na noge posle Evrobasketa, odvedete je u Manilu i napravite veliki rezultat…
„Mi smo ipak uspjeli sportski da se kvalifikujemo za Mundobasket u grupi koja je bila za nas mnogo teška, jer smo imali Grke, Turke i Letoniju. Naravno, mi smo ponekad totalno nerealni kad su u pitanju očekivanja naše reprezentacije, a ponekad i potcjenjujemo druge, kao što smo potcjenjivali Letoniju koja je bila peta na Mundobasketu i u kvalifikacijama je imala najbolji odnos pobjeda i poraza od svih učesnika. Letonija je postala košarkaška zemlja. U svakom smislu. Mnogo se više priča o Litvaniji, ali treba otići igrati utakmicu protiv Letonije kada dođe 15.000 ljudi i kada svi pevaju sa zastavama himnu Letonije… Kada u prvim redovima sede svi bivši reprezentativci Letonije i navijaju za svoju reprezentaciju“.
„LJUDI OD KOJIH NIKADA NE BIH UZEO SAVET ME NE DODIRUJU“
Čime ste najviše zadovoljni kada pogledate cio dosadašnji rad?
„Kroz ovaj proces uspjeli smo dvije stvari. Prvo, da vidimo koji su to igrači koji bi mogli da konkurišu za reprezentaciju. Ne samo u ovom ciklusu, nego i kada se završe Olimpijske igre u Parizu, a to će biti vrlo brzo. Košarka će i dalje postojati, i dalje će biti interes za reprezentaciju. Uvijek mislim prvo na ovo što je sada, ali tako sam navikao da mislim i na ono što će se dešavati u tom olimpijskom ciklusu do Olimpijskih igara u Los Anđelesu. Da imamo nešto da ostavimo iza sebe, ne samo gole sportske rezultate. U reprezentativnom programu nema klasične smjene generacija. Ono što smo mi uradili, osvežili smo reprezentaciju sa nekoliko novih igrača. Većina njih će biti na vrhuncu svoje karijere poslije Olimpijskih igara u Parizu i spremni za sljedeći ciklus do Los Anđelesa. Drugo, vratio se na neki način odnos igrača prema reprezentaciji i interes, ne u smislu materijalnog interesa, već sportskog. Treniraš sa najboljima, a igraš protiv najboljih. Igrač kroz reprezentaciju napreduje, što se može vidjeti. Iako moramo da kažemo da dosta naših igrača ne igra ili njihove uloge nisu na nivou njihovog talenta u ovome što sada imamo“.
Govorili ste mnogo puta da reprezentaciju ne čini 12 najboljih, već onih 12 koji najbolje funkcionišu zajedno…
Suštinski, poraz od Italije u osmini finala Evrobasketa, bio je inicijalna kapisla za srebrnu medalju u Manili…
„Sjećate se kako smo igrali u Pragu. Stručnjaci su bili oduševljeni kako smo igrali, kakva je atmosfera bila, a onda je došla jedna utakmica i ona je odredila našu sudbinu tamo i ukupnu ocjenu našeg učešća na tom Evropskom prvenstvu. Bilo je tada malo i omalovažavanja, uvreda i kritika, ali meni je to, moram da kažem, u nekom trenutku zasmetalo. Posle sam razumeo. Međutim, malo mi je zbog igrača, oni su mladi pa sve to doživljavaju drugačije, emotivnije i lično. Mene ljudi od kojih nikada ne bih uzeo savjet ne dodiruju. Tako smo uspjeli da taj rezultatski neuspeh pretvorimo u uspjeh. Ostali smo jaki međusobno, ekipa i svi koji su zaduženi za reprezentaciju, što se pokazalo kasnije. Kada niko ne priča o tome, ja pričam. Da podsjetim malo ove koji malo drugačije doživljavaju, vide i osjećaju sve to“.
Nije bilo lako, ali se isplatilo…
„Završili smo proces u ove dvije godine sa zadovoljstvom. Bilo je tu udaraca sa lijeve i desne strane, oni ne prestaju i oni će i dalje biti. Znam da u venama svakog Srbina teče košarka do krajnjih granica i zato su očekivanja uvijek velika. Tu nema apsolutno nikakvih zamerki sa moje strane, jer navijači imaju sva prava, oni mogu emotivno da slave, pa i više nego što treba. Međutim, mnogo bih više voleo da se priča o budućnosti srpske košarke koja nije dobra. Jer mi imamo ogromnu popularnost, nikada nije bila veća u Srbiji. Ne samo zbog 20.000 navijača koji dolaze na Zvezdu i Partizan. I zato, naravno, to treba uzeti u obzir. Uticaj NBA i naših igrača koji tamo igraju povećava interes u Srbiji i navijača za košarku. To sada treba smišljeno iskoristiti“.
U kom smislu?
„Evo završava se ovaj olimpijski ciklus, a ne vidim ni u jednom sportu da postoji plan za sledeći. Makar do sada nisam taj materijal i program vidio. E, to je nešto što nama fali i ako se mi u tom prostoru ne organizujemo bolje, ne samo što neće biti medalja, nego nećemo uspjeti da se kvalifikujemo na velika takmičenja. To sam već rekao, ali imam potrebu i da ponovim“.
„TRENERI U REPREZENTACIJAMA TRAŽE IZGOVORE ZA UMOR IGRAČA“
Načeli smo kroz ovu priču nekoliko tema… Pomenuli ste da, nažalost, naši igrači nemaju uloge adekvatne njihovom talentu. Gledajući ekipu sa Mundobasketa, kroz nekoliko slučajeva se to vidi, plus igrače koji su povrijeđeni poput Alekse Avramovića… Da li vas sve to to u neku ruku možda zabrinjava i da li je možda umor posle Mundobasketa, odnosno direktan ulazak u sezonu uticao na njihove role?
„Prvo, umor ima staro pravilo koje treba ponekad primijeniti… Kad pitaš igrača da li je umoran, on je uvijek umoran. Sve više i više iz različitih razloga, stručnjaci koji se bave regeneracijom, a ne bave se treniranjem igrača, nalaze opravdanja, traže opravdanja ako igrač ne odigra dobro u svom klubu ili ne dostigne formu, u reprezentaciji. Kažu – bio je sa reprezentacijom pa je umoran. To nije tačno. Svi su oni profesionalci i svi oni koji ne igraju za reprezentaciju, preko leta treniraju, organizovano ili individualno. Ovdje treba gledati drugu stranu, a to znači da svi koji su igrali u reprezentaciji, da su napredovali. Trenirali su sa najboljima i tako postaješ bolji, igraš protiv najboljih i onda možeš sebe da izmjeriš gde si u odnosu na druge. Da ne kažem da postoji i dodatna motivacija da igraš za svoju zemlju. Tako da te priče o umoru apsolutno nisu tačne. To nisu razlozi. Razlozi su za svakog igrača drugačiji. Skoro da ne postoje ni za jednog da su isti“.
U NBA ligi Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović imaju odlične sezone, Nikola Jović je u posljednje vrijeme počeo da dobija šansu, ali s druge strane Vasilije Micić i Aleksej Pokuševski ne mogu da kažu isto, dok se Filip Petrušev vratio u Evropu…
„Nikola Jović igra malo, ali evo sada dobija sve veću priliku. Aleksej je imao problema sa povredama, on je u procesu i očekuje se da počne da igra. Vasa je izabrao jednu organizaciju gde je na njegovim pozicijama ogromna konkurencija. Ja u obojicu vjerujem. On se suočava sa novom ulogom u njegovoj karijeri. Malo se vraća na početak karijere, ali hvala Bogu, to ponekad može da bude dodatna motivacija da budeš bolji. Znam da je on uporan i da će on savladati sve te prepreke. Isto mislim i za Jovića sa druge strane. Volio bih da oni malo više igraju“, zastao je selektor nakratko, pa nastavio:
„Imali smo Petruševa koji je izgubio mnogo. Srećom za njega i za ekipu, reprezentacija ga je sada do kraja prihvatila. Ne samo kao igrača, nego i kao osobu. On je uvijek bio pomalo stidljiv, nekako povučen, ali evo otvorio se sada kroz Mundobasket i njemu sada nedostaju minuti. Imao je naporna dva, tri mjeseca“.
Kako gledate na uloge ostalih kandidata za reprezentaciju?
„Trifunović je bio u fantastičnoj formi, definitivno je razumio šta od njega Željko hoće i to prihvatio, odigrao je do povrede najbolje do sada u Partizanu. Za Aleksu (Avramovića) znamo šta se desilo, Dobrić je odigrao fantastično na Mundobasketu, došao je u novi klub gde se promijenio trener odmah. Bio je planiran da bude u pet, ali je trener dao te minute nekom drugom. Njemu je to prvi put izlazak u inostranstvo, mora da se malo adaptira. Nažalost, njega je takođe stigla povreda. Ristić je promenio klub, on je tu rezervni centar, pokušava da se adaptira na taj novi način, tamo se drugačije igra. Stefan Jović dobio je dobar klub, igra Evroligu, to je za njegovu karijeru fantastično i on to koristi na najbolji mogući način. Ako bude zdrav, ako bude sve u redu, on će i dalje da napreduje iako svi kažu da igrači u tim godinama ne napreduju. Svaki napreduje ako želi“, sumira Pešić i dodaje:
„Milutinov je imao povredu, jednu pa drugu, evo polako se i on vraća. Davidovac u Zvezdi može i mora mnogo bolje. Ognjen (Jaramaz) razumio je svoju ulogu, odigrao je nekoliko utakmica, baš onako kako mislim da treba u reprezentaciji da igra. Evo protiv Virtusa je baš dobro odigrao. Šteta što nisu dobili, ako ništa, bar zbog njega… Pratimo, gledamo i razgovaramo sa tim igračima. Kad već ne možemo da ih treniramo, onda ih gledamo i održavamo kontakte, to će se nastaviti. Moramo se pripremiti za kvalifikacije koje nas očekuju vrlo brzo“.
U februaru nas čekaju Finska ovde i Gruzija u gostima.
„Imaćemo dvije izazovne utakmice i to će biti na neki način poslednja provjera pred Olimpijske igre, poslije toga više mi nemamo nikakve mogućnosti da se skupljamo, jer pripreme počinju relativno rano, a prvenstva se završavaju veoma kasno. To znači, najbolji igrači će završavati negdje sredinom juna mjeseca, a mi treba 25. juna otprilike da počnemo pripreme za Olimpijske igre, jer 26. jula je prva utakmica na Igrama“.
„TREBA DA GLEDAMO ŠTA FUDBAL RADI, IMAM PREDLOG ZA EVROLIGU…“
Pomenuli ste i da se sistem drastično promijenio u korist klubova, odnosno da su klubovi dobili veću moć za kratko vrijeme. Prvi čovjek FIBA Andreas Zaglis je na završnoj konferenciji govorio o potrebi da se stvori zajednički sistem, odnosno kalendar u kojem bi se napravio red u evropskoj košarci. Da li vi vjerujete da je to izvodljivo?
„Čekamo, već deset godina. Čeka se dugo. Formirao se sada novi menadžment Evrolige i Zaglis je novi, uslovno rečeno. Ne novi čovjek u FIBA, ali novi generalni sekretar. Bodiroga je predsjednik Evrolige, oni su započeli razgovore u smislu ne samo uređenja kalendara, nego uređenja sistema. To su dve institucije koje bi trebalo da preuzmu odgovornost kada je u pitanju košarka. Da se ne uredi samo sistem takmičenja, već da se urede i odnosi koji treba da vladaju, u interesu košarke i uopšte. Prvi napredak je vidljiv, jer u nedelji kad se igraju kvalifikacije, Evroliga se neće igrati i očekujemo da će se većina igrača Evrolige pojaviti u reprezentaciji“.
To bi trebalo da bude samo početak sređivanja odnosa dve organizacije.
„Njihov dogovor mora da se desi inače ćemo izgubiti i ovo što imamo. Uvek govorim, da bez adekvatnog sistema takmičenja i na nivou Srbije, a i na nivou Evrope, nema napretka u košarci. Mi to možemo da vidimo kod nas, u Srbiji, a možemo da vidimo i u Evropi. Moć nacionalnih liga se smanjuje, da ne kažem da su posete i interes sponzora i televizija sve manji, a sve više to ide na Evroligu… Igrači se stvaraju u nacionalnim ligama i zato je mnogo važno da Evroliga razume da moć i značaj nacionalnih liga treba da se povećava i da internacionalna takmičenja ne bi smela da ograničavaju razvoj domaćih takmičenja, da bi se uspostavila piramida kakva je to na neki način u Americi. Mi sasvim drugačije živimo, oni imaju srednjoškolsku i koledž košarku, pa NBA, mi imamo nacionalne lige i onda treba da budu internacionalna takmičenja na nivou Evrope“, kaže Pešić i nastavlja misao:
„Zato smatram da treba da gledamo i slušamo šta je u NBA ligi, da vidimo šta se tamo dešava, kao što mi treneri gledamo NBA i pokušavamo da neke stvari primenimo kad je u pitanju košarka ovde. Tako isto, naravno, treba da gledamo produkt NBA, kako se on razvija i da vidimo da li bismo sada nešto od toga mi mogli da primenimo kod nas, ali…“
Ali?
„Mi treba da se okrenemo da gledamo šta se dešava u fudbalu. Jer najveći biznis nije NBA, najveći biznis je fudbal, svjetski fudbal, i da gledamo kakav oni imaju sistem takmičenja, kao što je ovdje Liga šampiona, gde nije toliko veliki broj utakmica“.
Da li to znači da ste vi za promenu sistema takmičenja Evrolige?
„Zaista smatram da nam u Evropi ne treba ovakav sistem takmičenja Evrolige sa 18 klubova, gdje se igraju 34 kola i sada je uveden plej-in… Svaki put se povećava broj utakmica, a smanjuje se prostor za nacionalne lige“.
Šta je vaš predlog?
„Treba da se smanji broj utakmica u Evroligi. Da li kroz sistem koji je ranije bio, a da se povećava broj timova, kao što je to bilo ranije na 24. Poslije toga smo imali Top 16 fazu, četvrtfinale i Fajnal for. Tada je to sve bilo na visokom nivou, bio je veliki interes i dobar biznis, Nisam za to da se smanji drastično broj utakmica, ali da se gleda interes igrača i takmičenja. Jer sada imamo ono o čemu vi novinari pišete i treneri Evrolige stalno govore, da je nikada jača Evroliga. Nisam saglasan sa tim“.
Zašto?
„Prvo, nikada se nije dešavalo da gledaš veliki broj istih utakmica. Koliko hoćeš utakmica koje su iste, polako se ulazi u ritam NBA, iako je ovde sistem sa 18 klubova i moraš da ideš na pobjede. Ovako veliki broj utakmica u nacionalnim ligama i Evroligi ne dozvoljava da se igrači razvijaju. Evropska košarka ne može da živi i razvija se bez igrača. Jer produkcija igrača će se smanjiti sa ovakvim sistemom takmičenja. Zato što se nema vremena. U Evropi postoje i reprezentativna takmičenja. Toga u NBA nema. Da budem jasan… Svi će sada da kažu – da, ali nama su potrebne utakmice zbog biznisa… Tačno, ali dugoročno gledano najvažnija stvar za dobar biznis je ipak kvalitet. A kvalitet je dole na terenu. Ako tu nema kvaliteta, taj produkt nećeš moći da ponudiš ni sponzorima, ni navijačima. Zato odgovorno kažem da moć nacionalnih liga mora da se vrati, a da se internacionalna takmičenja u okviru Evrolige osmisle na način da se broj utakmica smanji, ne drastično, ali da se prilagodi, bolje rečeno. Da li će format biti sa Top 16 fazom ili da se naprave dvije zone, gde će se igrati veći broj klubova, pitanje je“.
Da li mislite da evropska košarka ima kapacitet da se podeli u dve konferencije?
„Evroliga ima mogućnost da primi još nekoliko klubova. Zatim sam za to da se ukinu FIBA Liga šampiona i Evrokup, odnosno da se ta dva takmičenja spoje u jedno. Mislim da u tom pravcu idu Bodiroga i Zaglis, da slejdeće takmičenje bude zajedničko. I mislim da je to dobro“.
„USMERENJE KA DUBAIJU I AZIJI DOBRA STVAR ZA EVROPSKU KOŠARKU“
Kako gledate na sve glasnije spekulacije o ulasku Dubaija u evropsku košarku? Juniorska selekcija već je nastupala u ABA ligi…
„Nema tu nikakvih spekulacija. Dubai kao i svi ostali klubovi, imaju pravo da zatraže pozivnicu ili ‘wild card’. E sada, Evroliga je postavila određene standarde, kako je postavila i za Dubai. To što vi znate, znam i ja, da su oni prošli prvi ispit u smislu finansijskih uslova koje je tražila Evroliga ili vlasnici Evrolige, njih 13, a to su klubovi. To ništa ne znači, jer oni moraju da ispune i ostale kriterije kad je u pitanju menadžment, tiketing, dvorana, obezbeđenje garancija koje Evroliga traži. I oni su sada u daljim razgovorima. To isto važi i za Monako koji takođe želi da podnese zahtjev da bude stalni član. Monako će isto morati ispuni da sve zahtevane stavke. Ko to prije i bolje uradi, on će biti u Evroligi“.
Španski mediji su pisali da se taj projekat sprema za vas kao sljedećeg trenera, kada Dubai bude ulazio u Evroligu u doglednoj budućnosti…
„Što se tiče spekulacija oko mene, trebalo je i ove godine da idem u neke klubove, da ih ne spominjem. U Dubaiju je moj bivši asistent iz Barselone i iz Đirone, moj i porodični veliki prijatelj Dejan Kamenjašević. Naravno da ljudi povezuju kad me vide sa njim. Što se mene tiče, sada sam do kraja u tome da se što bolje pripremimo za za Olimpijske igre. Pričaće se i dalje o tome ali šta da radimo. To ne možemo da zaustavimo“.
Da li bi vas, nevezano za Dubai, interesovao dalji rad u klubskoj košarci?
„Zadovoljan sam sa ovim što radim sada sa reprezentacijom. Mislim da još uvijek ima dosta stvari o kojih bih mogao da pomognem, svojim iskustvom, znanjem… Već sam se adaptirao, znam tačno šta se ovde dešava. Nemam nikakvih planova, ali tu sam. Šta god Savez odluči i ako se to uklapa u neke moje planove, tu sam. Evo, imamo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, spreman sam da radim kao i dosad, na najbolji mogući način“.
Vama ugovor sa Savezom ističe nakon Olimpijskih igara, da li je već bilo razgovora o tome šta dalje?
„Nismo, ne razgovaramo uopšte na tu temu, prerano je da se priča, o tom – potom. Ponavljam, u ovom trenutku ispred mene i reprezentacije stoji samo jedan cilj, a to su Igre u Parizu. Zna se da sam uvek na raspolaganju srpskoj košarci“.
Da li mislite da je dobro usmerenje Evrolige ka Aziji?
„Jeste… Ako Dubai uđe ove ili sljedeće godine, jer moraju da ispune uslove, jeste važno, ali… Važno je prvo da se formira Liga Azije. Ta liga podrazumijeva saradnju Evrolige sa Dubaijem. Njihov cilj i plan nije samo da Dubai uđe u Evroligu, nego da se kroz takav ulazak na tom tržištu razvija Azijska liga koja će igrati i evropska takmičenja. Ako sve izraelske ekipe mogu da igraju evropska takmičenja, zašto ne bi igrale i neke ekipe sa prostora Azije. Dubai želi da uđe u taj projekat, to je njihov sportski interes, ali istovremeno i još značajnije je da se preko Dubaija otvori mogućnost za formiranje profesionalne Liga Azije gdje bi klubovi mogli dalje da se razvijaju. Tamo u mnogo zemalja ima košarkaške tradicije, ali nema kvaliteta kao u Evropi. Bez finansijske podrške je teško napraviti nešto, a očigledno da tamo već postoji i finansijska baza koja može da izgura Azijsku ligu. Tako da u tom pravcu Evroliga traži svoje interese“.
„PARTIZAN ZADRŽAO KONTINUITET, ZVEZDU MOŽE DA SPASI ISKUSTVO RUKOVODSTVA“
Kako gledate na situaciju u kojoj se nalaze trenutno Zvezda i Partizan? Činjenica je da oba kluba imaju nikad veće budžete, koji se sada već rangiraju i sa najvećim evropskim klubovima. Večiti više nisu klubovi u koje su dolazili igrači da se razvijaju, pa da im to bude kao odskočna daska za dalje, već su postali konkurenti ne samo za četvrtfinale već i za Fajnal for…
„Pa dobro, da li su za Fajnal for, to su sada želje i ciljevi koji se postavljaju pred Partizan i Zvezdu. Pre svega mediji i navijači postavljaju te ciljeve, ponekad naravno i klubovi sebi nametnu visoke ciljeve, a koliko su oni realni to je pitanje. Kakva je sada finansijska podrška takvim ciljevima, moram da kažem da ima puno spekulacija. Različite informacije dolaze i do vas i do mene, tako da ne bih mnogo pričao o tome. Očigledno je da su se budžeti klubova povećali, ali i da klubovi svojom aktivnošću utiču na povećanje tog budžeta. Država pomaže, državne firme pomažu, ali koliko je to sve u ciframa stvarno ne znam, niti imam informacije. Ne želim da se bavim tom temom. Ono što mene zanima je sportski aspekt“.
Da preformulišemo pitanje – kako vam izgledaju beogradski večiti sada?
„Partizan je uspostavio kontinuitet koji je važan. Za mene je to bitno, možda za nekog drugog nije, ali za mene jeste, da postoji kontinuitet i trenera. I to je Partizan uspio. I kad nije bilo rezultata, uspeli su da prihvate ideju ili filozofiju trenera i guraju svoje, to se vidi. Uspeli su da naprave i kontinuitet sa igračima, najbolji njihovi američki igrači su ostali, kao i najbolji srpski igrači, pojačavaju se kao što se i ostali klubovi pojačavaju. Zvezda je izgubila kontinuitet struke već neko vrijeme, a dokle god je imala taj kontinuitet – pobeđivala je. Dosta promjena je bilo posljednjih godina, od Obradovića, pa Radonjića, zatim Jovanović, Duško Ivanović… Tu se na neki način Zvezdi poremetio kontinuitet i to se u ovoj sezoni osjeća. Da li će platiti danak toga, ne znam. Ne kažem da bi, da je Duško ostao, Zvezda pobijedila sve utakmice, niti kažem da je Zvezda napravila loš potez angažovanjem novog trenera. U to ne ulazim, niti želim da spekulišem. Zvezda ima dobru ekipu, mnogo su promjena napravili, imaju dobre i iskusne igrače, iza njih su publika i kontinuitet u klupskom rukovođenju. Možda bi to moglo da ih spasi u ovoj sezoni“.
Posljednje pojačanje Crvene zvezde je Nikola Topić, o kome se mnogo pričalo mjesecima unazad, još i prije juniorskog Evropskog prvenstva, zlata i MVP priznanja…
„Ne bih previše o njemu govorio, jer o njemu se previše priča, što je razumljivo. On je očigledno veliki zvezdaš i njegov cilj je bio da igra za Crvenu Zvezdu. Treba ga podržati, prije svega to je njegova odluka. I dalje je mlad i treba da zna da iza njega stoje svi. Ako prođe ovu fazu pritiska, pa i medijskog pritiska, onda će verovatno napraviti još jedan veliki korak u karijeri. I pored svega kontinuitet mi je uvek važan. Koliko imam informacije, njegova želja je bila da igra za Crvenu Zvezdu. Ta želja mu se ostvarila. Nije otišao u neki klub koji ne zna i gdje će biti nov. Ne, on je već bio tamo, u sistemu. Želi da igra Evroligu. Iako je mlad, stoji nogama na zemlji i mislim da će da izdrži pritisak. Identifikovan je sa Zvezdom, sa tim projektom kluba. Treba ga podržati u svakom slučaju“.
Pošto vi sa svojim saradnicima dosta vodite računa ne samo igračima koji su već bili u reprezentaciji, nego i o potencijalnim kandidatima, da li Vam je neko kroz ova tri mjeseca sezone zapao za oko?
„Naravno, svi igrači su u fokusu naše pažnje. Mi smo svim tim mladim igračima već davali šansu, na primer Đurišiću i Joviću u kvalifikacijama. Topić je bio u pripremama za kvalifikacije i za Mundobasket. Vodili smo računa pre svega da vrijeme iskoristimo da se bolje upoznamo, ali da ne vršimo pritisak u smislu da ti momci ne izgore. Evo sad su tu kvalifikacije, videćemo ko će igrati. Pozvaćemo neke mlade igrače. Sezona je dugačka, mlađi igrači brže napreduju nego stariji, da tako kažem, tako da svi imaju šansu“.
Da li biste mogli možda o imenima?
„Ne bih mnogo o tome, ali nema mnogo imena, da se odmah razumijemo, nema. Ponavljam to stalno, nikada popularnija košarka, a nikada manje potencijala, vrhunskog potencijala u Srbiji. Mi sad svi pričamo o Topiću, Đurišiću, još nekih tu ima, ali malo je to. Malo je to za ono što bismo mi mogli, zahvaljujući toj velikoj popularnosti da prezentiramo, da iznesemo u svet. Govorim o vrhunskim talentima“.
„PRESTALI SMO DA UČIMO I SMATRAMO DA JE SVE U REDU… TO NIJE DOBRO“
Veliki ste zagovornik profesionalizacije Košarkaške lige Srbije…
„Pokrenuta je inicijativa, Košarkaška liga Srbije je imala Skupštinu na kojoj se razgovaralo. Bio je sastanak na kojem smo bili prisutni (Dragan) Tarlać, (Dušan) Projović kao potpredsednik… Taj prvi sastanak je bio više inicijalni, za dve godine se menja Evroliga sa aspekta sponzora, sa aspekta standarda, za dve godine se menja vlasništvo u Evroligi, a isto tako za dve godine se menjaju i sponzori i vlasništvo kada je u pitanju ABA liga. Za to se treba pripremiti već sada i videti da li Srbija ima uslova da formira svoju profesionalnu ligu. Tu za mene apsolutno nema nikakvih dilema. A da li klubovi imaju interese za to, tu se postavlja veliko pitanje, to ne znam. Jedno je što mi pričamo, a ipak sistem takmičenja se pravi za klubove. Klubovi moraju da se izjasne, prije svega Crvena Zvezda i Partizan, i ostali vrhunski kao Mega, Borac Čačak, FMP… Oni moraju da se izjasne, da kažu šta žele“.
U kom smislu?
„Ako žele po svaku cijenu da i dalje igraju ABA ligu i da igraju ABA 2 ligu, onda sve ideje, svi projekti padaju u vodu. Tako da, lično smatram da je ABA liga prevaziđena, da je ona dala izvanredne rezultate, dobre rezultate i kad je u pitanju srpska košarka, ali da mi tu više nemamo sportskog interesa. Da li finansijski interes imamo, to ne znam. Mislim da taj finansijski interes isto može da se ostvari i na prostoru Srbije, na različite načine. E sada, da li klubovi to žele ili ne, to će oni morati da se izjasne“.
Koliko se najbolje ili najgore promenila srpska košarka od momenta kad ste vi tu, od trenutka kada ste vi postali selektor.
„Ništa se nije promijenilo. Ništa. Sve je isto“.
Koliko vas to zabrinjava?
„Da vam kažem… Mi smo prestali da učimo od drugih jer smatramo, iz razgovora, iz kontakta koje imam, da je sve dobro, da je sve u redu. A kad smatraš da je sve dobro i da je sve u redu, onda znači da si na pogrešnom putu. Mi smo uvijek bili avangarda, doduše u vreme Jugoslavije. U svemu smo učestvovali, uticali na promenu pravila igre, a ne na promenu sistema takmičenja. Nas su pitali, mi smo se interesovali, vršili smo uticaj… Za mene je zabrinjavajuće i čini me na neki način nesrećnim što mi ne želimo više, mi ne gledamo kako drugi rade, a svi napreduju. Nije slučajno što je Njemačka osvojila prvenstvo sveta, ako neko misli da je bilo slučajno. Nije slučajno ni to da je Španija poslednjih deset godina u svim takmičenjima, i u ženskoj i u muškoj konkurenciji najbolja. Nije čudo što je Francuska napredovala toliko, nije čudo što je turska liga jedna od najvećih liga u Evropi, da nemačka liga isto tako raste… Svi napreduju, svi se menjaju, a mi nekako smatramo: ‘Neka samo oni idu svojim putem, mi ćemo našim’. To je pomalo deprimirajuće za mene i za ljude koji bi želeli da se bolje iskoristi veliki interes za naš sport“.
Za kraj, nezahvalno je pričati o tome ko će igrati, a ko neće, ali šta bi Vas u neku ruku zadovoljilo kao selektora u smislu izgleda ekipe?
„Mi imamo ekipu, jezgro i to je ono što je najvažnije. A sada, mnogo će zavisiti od toga kako će se ova sezona završiti. Lige koje naši igrači igraju su dosta naporne. Zna se da se većina liga završava sredinom ili pred kraj juna. Iako su Olimpijske igre veoma rano, ništa se nije promenilo u pogledu toga da se ranije završe klupska takmičenja. Ne samo što će to uticati na naše pripreme, nego će to biti ogromno opterećenje za njih. Sjećate li se šta je bilo sa Jokićem, kada kažeš ljudima da je on odigrao preko 100 utakmica prošle godine i da je prosečno imao po 35 minuta, onda oni uzvrate sa ‘šta ima veze, on treba da igra i mrtav da je’. Za navijače razumijem što tako razmišljaju, malo ih ponesu euforija, emocije… Teško je reći nešto, nema tu nikakvog izbjegavanja. Volio bih najviše kad bih mogao da kažem nešto konkretno, ali ono što je konkretno – reprezentacija se zna, zna se većina (koja će biti u konkurenciji). Imamo reprezentaciju, gledaćemo ako je moguće da u okviru te reprezentacije ubacimo neka nova imena. To nam je cilj. Jer i posle Olimpijskih igara su sljedeće Olimpijske igre“, završava Svetislav Pešić.