Čović za BORBU: Odnosi Srbije i Crne Gore u uzlaznoj putanji; Ne očekujem stabilizaciju situacije na KiM

Početak godine, sad već nekako i tradicionalno na BORBI, rezervisan je za veliki intervju sa bivšim potpredsjednikom Vlade Srbije, Nebojšom Čovićem.

Sa njim smo analizirali mnoge teme, a neke od njih su: trenutni o odnosi između Srbije i Crne Gore, nedavno sprovedeni popis i njegovom značaju, izazovi koje je srpski narod prošao 2023. godine, te kakvi ga sve očekuju ove 2024…

BORBA: Kako biste ocijenili trenutne političke odnose između Srbije i Crne Gore, nakon političkih promjena u Podgorici?

Nema nikakve sumnje da su politički odnosi između Srbije i Crne Gore u uzlaznoj putanji, iako i dalje postoji mnoštvo otvorenih pitanja za čije rešavanje su potrebni vreme, mudrost, hrabrost i doslednost vladajućih političkih elita. Od promene režima Mila Đukanovića, koji je svoju višedecenijsku vladavinu zasnivao na produbljivanju veštačkih podela među građanima Crne Gore i zaoštravanju u nacionalnom, verskom, identitetskom i etničkom smislu, kojim je trebalo da zamagli zloupotrebu vlasti i njene veze sa organizovanim kriminalom, došlo je do vidljivih pomaka na bolje ne samo u smirivanju veštački kreiranih tenzija u crnogorskom društvu već i u odnosima između Podgorice i Beograda. Predsednik Milatović, premijer Spajić, nova vlada i parlament imaju istorijsku priliku da našu međudržavnu saradnju postave na ozbiljne temelje primerene bratskim odnosima naših naroda. Odnosi Srbije i Crne Gore ne bi više nikada trebalo da zavise od toga ko je na vlasti u Beogradu ili Podgorici ili kakvi su lični odnosi lidera najvećih stranaka u našim državama. Ali odnosi Srbije i Crne Gore i status građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao pripadnici srpske zajednice i stepen njihovog učešća u izvršnoj vlasti ne bi smeli da zavise ni od ambasadora pojedinih zapadnih zemalja, čiji je pritisak, rekao bih čak i diktat, tokom formiranja nove vlade bio neprimeren i bez presedana u diplomatskom delovanju. U mnogim zemljama bi, nakon skandaloznih ispada stranih ambasadora, kojima smo svedočili ovog leta, oni po kratkom postupku bili proglašeni nepoželjnim osobama. Apsolutno je neprihvatljivo da strane diplomate ultimativno zahtevaju od demokratski izabranih vlasti da u svom delovanju diskriminišu bilo koji deo stanovništva i ignorišu zahteve i očekivanja svojih birača, jer tada prestajemo da govorimo o suverenom donošenju odluka. Tada govorimo o neokolonijalnom statusu u kome se prednost daje ne interesima sopstvenog naroda već geopolitičkom interesu trećih zemalja, ma koliko uticajne one bile.

BORBA: U Crnoj Gori se, krajem juče završene 2023. godine, završio popis stanovništva. Koliko je on značajan za srpski narod i očekujete li da će iz isti (u zavisnosti od rezultata) proizvesti posledice koje će pospješiti položaj srpskog naroda u Crnoj Gori? Ukoliko se više od 50 odsto populacije bude  izjasnilo da govori srpski jezik, da li bi on trebao biti proglašen službenim jezikom?

Popis, koji je, pre svega, statističko pitanje, poslednjih godina postao je političko pitanje ne samo u Crnoj Gori, već i u mnogim drugim zemljama u regionu. U nekim zemljama u kojima je popis posle više odlaganja ipak sproveden, bile su i dalje vidljive nepravilnosti tokom ovog procesa, gde je građanima bilo uskraćeno da se izjasne u vezi sa svojom nacionalnom pripadnošću ili jezikom koji govore. Razlozi leže u odgovoru na pitanje kome ne odgovara da se znaju pravi brojevi i tačni demografski podaci i zbog čega.

Poslednjih decenija, bili smo svedoci demografskog inženjeringa koji je trebalo da da „logičnu“ potku geopolitičkim projektima koje je u regionu nametao kolektivni zapad u skladu sa svojim interesima i, nažalost, na štetu interesa srpskog naroda. Tako je bilo moguće da, na primer, Albanci, kojih po popisu iz 2021. ima 24,3% u Severnoj Makedoniji, postanu konstitutivan narod, da albanski jezik postane službeni, ali i da SAD podrže ucenu Bugarske da pripadnici bugarske manjine, kojih je na popisu 2021. godine registrovano samo 3,500, postanu konstitutivni element kako bi Bugarska, koja negira postojanje makedonskog identiteta i jezika, odblokirala proces evrointegracija Severne Makedonije! Istovremeno, uz zdušnu pomoć i podršku kolektivnog zapada, bivši režim u Crnoj Gori godinama je satanizovao i marginalizovao srpski nacionalni korpus, koji je, prema popisu iz 2003., činio 31,99% ukupnog stanovništva, i koristio nedefinisanost njegovog statusa,  koji nije ni konstitutivan ni pozitivno diskriminisan kao nacionalna manjina, kako bi nametao odluke koje su direktno suprotstavljene interesima ovog dela stanovništva. Tako da je odgovor na Vaše pitanje – svakako da srpski narod treba da bude proglašen konstitutivnim a srpski jezik službenim. Kada ne bi postojali dupli standardi i ono što kolektivni zapad arbitrarno i agresivno nameće kao poželjno ili nepoželjno u regionu zbog sopstvenih interesa, rezultati popisa iz 2003. godine bili bi više nego dovoljni da se to učini još prilikom proglašenja nezavisnosti, pogledajmo primer Severne Makedonije. Videćemo šta će pokazati rezultati ovogodišnjeg popisa, ali, ako budu u skladu sa očekivanjima, svakako će predstavljati osnov za dalje inicijative u vezi sa poboljšanjem statusa srpskog naroda u Crnoj Gori.

BORBA: U godini za nama potpisan je Temeljni ugovor, sproveden popis stanovništva, lider NSD-a Andrija Mandić izabran za predsjednika Skupštine Crne Gore i sve to se može podvesti pod velikim i teško izvojevanim pobjedama srpskog faktora u Crnoj Gori. Šta bi srpskom faktoru u Crnoj Gori trebalo da budu prioriteti u narednoj 2024. godini i na koji način se isti mogu postići?

Posle decenija marginalizacije i gušenja srpske zajednice u Crnoj Gori, u najvećoj meri po stranom diktatu, u 2023. su zaista napravljeni veliki pomaci. Kada je u pitanju potpisivanje Temeljnog ugovora, hteo bih još jednom da čestitam bivšem premijeru Abazoviću na integritetu i posvećenosti pravu i pravdi koje je pokazao s tim u vezi, zbog čega je njegova vlada i izgubila podršku DPS-a u parlamentu. Ono što bi trebalo da bude prioritet i vladajućih elita i sveukupnog stanovništva u Crnoj Gori je da se u 2024. potpuno zaleče veštačke podele i uklone napetosti koje je napravio maligni uticaj bivšeg režima, kao i da se sva energija usmeri na poboljšanje ekonomske situacije i životnog standarda građana, što je posebno važno u globalnim okolnostima koje će 2024. godine biti još teže nego prethodne godine.

Crna Gora je dom više nacionalnih i verskih zajednica koje su vekovima živele u slozi i taj skladni suživot je prethodnih decenija narušen zarad ličnih interesa pojedinaca koji su bili na vlasti i njihovih stranih mentora. Građani Crne Gore sada imaju priliku za novi početak, a to uključuje i srpsku zajednicu u Crnoj Gori. Crna Gora je nezavisna država građana Crne Gore a ne strana kolonija i u interesu je svih da se međunarodni standardi primenjuju bez bespotrebne politizacije i bez mešanja i arbitrarnih duplih standarda stranog faktora. Kada je u pitanju srpska zajednica, imajući u vidu njenu brojnost, ona mora da preuzme adekvatnu ulogu u svim segmentima vlasti i društvenog i političkog života koja odgovara njenom udelu u ukupnom broju stanovnika Crne Gore. Do sada joj je ova uloga aktivno uskraćivana.

BORBA: Prethodna godina je bila više nego izazovna za srpski nacionalni korpus u regionu i svjedočili smo brojnim pokušajima ometanja uspostavljanja koliko-tolikog srpskog politčkog jedinstva. Koliko smo daleko od uspostavljanja srpskog političkog jedinstva u regionu koje očito smeta vlastima u susjednim država i sa kojim će se preprekama srpski integrativni faktor suočavati na ovim prostorima tokom 2024?

Nije tajna da strani faktor vidi homogenost srpskog nacionalnog korpusa u regionu kao najveću pretnju ne samo za svoje projekte u zemljama bivše Jugoslavije kojima se flagrantno krši međunarodno pravo, već i za svoje geopolitičke interese. Zato se od raspada bivše Jugoslavije ulaže veliki napor da se srpski narod na tim teritorijama raseli, marginalizuje, obezvlasti. U građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, kolektivni zapad se odnosio prema srpskim žrtvama kao prema žrtvama drugog reda, gnusni zločini izvršeni nad njima u najvećem broju slučajeva ostali su bez kazne. Setimo se uloge koju su zapadni centri moći imali u etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske, setimo se nezakonite agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Pogledajmo šta se dešava u BiH, gde samozvani Visoki predstavnik, čije imenovanje nije potvrdio Savet bezbednosti UN, bez ikakvog legitimiteta i legaliteta, nameće zakone, neovlašćeno revidira Dejtonski sporazum i ustavno uređenje zemlje i de fakto pokušava da ukine Republiku Srpsku i prava srpskog naroda. Šmit ovo čini kako bi jednom konstitutivnom narodu u BiH, u ovom slučaju bošnjačkom, na tacni dao centralizovanu BiH, koju je Holbruk, u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u kuloarima usmeno obećao Aliji Izetbegoviću, nezadovoljnom uslovima Dejtonskog sporazuma. A da i ne govorimo o vojnom otimanju teritorije suverene članice UN zarad frankenštajnskog projekta nezavisnog „Kosova“, gde se, poput hrvatskog modela, uz prisustvo i saučesništvo kolektivnog zapada, sprovode represija, aparthejd i tiho etničko čišćenje srpske zajednice. Na aktivnu promociju Velike Albanije od strane albanskih političara se žmuri i ne reaguje, iako ona predstavlja istinsku pretnju po stabilnost regiona u celini, dok se svaki pokušaj saradnje i povezivanja srpske zajednice na Zapadnom Balkanu neosnovano brutalno napada, osuđuje i agresivno sprečava od zapadnih centara moći i njihovih štićenika u regionu i etiketira kao „velikosrpska hegemonija“. Pored toga, opasnost za homogenost srpskog korpusa postoji i unutar samog korpusa u formi autošovinizma. Na primer, antisrpski narativ usmeren protiv glasača iz Republike Srpske, kojim se oni optužuju za nepravilnosti na decembarskim izborima u Srbiji i pravi raskol i netrpeljivost u srpskom nacionalno korpusu, dugoročno može da ima mnogo ozbiljnije posledice od rezultata izbora koji su predmet spora.

Ova godina donosi potencijal da neke stvari počnu da se menjaju. U novoj godini svet čekaju izbori u SAD, za Evropski parlament i u više evropskih zemalja, koji će gotovo izvesno dovesti do potpuno novih struktura vlasti i novih prioriteta u njihovoj nacionalnoj i spoljnoj politici. Imajući ovo u vidu, uprkos grozničavim pokušajima neoliberalnih snaga kolektivnog zapada da, dok im vreme neumitno curi, nametnu svoja rešenja, uključujući i ultimatum Srbiji u vezi sa de fakto priznanjem tzv. Kosova, „šargarepa“ koju nude regionu je prilično virtuelna i teško da može da parira ucenama, ultimatumima i pokušajima siledžijske upotrebe „štapa“ – njihovog omiljenog spoljnopolitičkog instrumenta kada je Zapadni Balkan u pitanju. Ipak, ono što je izvesno je da se odnos zapadnih centara moći prema regionu neće promeniti preko noći, bez obzira na fundamentalne promene u njihovim vladajućim elitama. Potrebno je vreme da decenijama građen antisrpski narativ u dubinskim strukturama ovih administracija izbledi i promeni se, ali to je i biološki i geopolitički neminovno. Iako ne bih rekao da nam je srpsko političko jedinstvo na dohvat ruke, pre svega zbog velikog stranog pritiska na pojedine srpske političke lidere koji teže da pokažu svoj „državnički kapacitet“ kako to vide zapadni centri moći, na nama je da pokažemo mudrost i istrajnost i učinimo da se homogenost srpskog korpusa ne samo održi, već i ojača u 2024. i godinama koje dolaze.

BORBA: Godina za nama bila je prepuna izazova kada je u pitanju situacija na Kosovu i Metohiji, gdje je u nekoliko navrata moglo doći do sukoba širih razmera? Očekujete li slične provokacije  i u Novoj godini, kome iste odgovaraju i kako bi Srbija trebalo da se postupa ukoliko se Srbi budu našli na udaru Kurtijevog režima? Kako komentarišete izjavu Miroslava Lajčaka da Beograd i Priština treba do kraja januara da sprovedu tzv. Ohridski sporazum?

Nažalost, ne očekujem da će se situacija na KiM stabilizovati u 2024. I, nažalost, kao i kod ostalih nerešenih pitanja u regionu, međunarodni uticaj nije deo rešenja, kakvim se predstavlja, već deo problema. Veštački postavljeni rokovi Miroslava Lajčaka imaju veze sa očekivanom smenom vlasti u zemljama koje su mentori kosovskog projekta, kao i sa istekom mandata samog Lajčaka i njegovom ličnom potrebom da izbegne da u svoju biografiju stavi fijasko u dijalogu koji je vodio.

Apsurdno je uopšte govoriti o tzv. Ohridskom sporazumu, koji se sada uključuje u pregovaračke okvire Srbije proširenjem Poglavlja 35, i davati mu prednost u odnosu na Povelju UN, Rezoluciju SBUN 1244, i potpisane i ratifikovane dokumente poput Briselskog sporazuma. U Ohridu je organizovan neuspešni sastanak na kome je predstavljen nemačko-francuski plan, koji je, pošto su strani centri moći, ubeđeni u svoju intelektualnu i svaku drugu superiornost, skloni copy-paste varijantama, u osnovi verzija sporazuma dve Nemačke. Na ovom sastanku, koliko znamo, jedna strana – srpska – nije prihvatila ponuđena rešenja i nikakav dokument nije potpisan. Ipak, evropski zvaničnici sada govore o „Ohridskom sporazumu“ (?!), kojim se poništava sve do sada dogovoreno i koji postaje vrhunski plan EU za rešavanje kosovskometohijskog problema. Sve ovo je potpuno u skladu sa već više puta dokazanom metodologijom kolektivnog zapada, gde se sporazumi potpisuju da se kupi vreme, da jedna strana ispuni sve a druga ništa, a da se u međuvremenu uspostavi nova realnost na terenu pristupom svršenog čina. I tu nema nikakvog iznenađenja.

Do sada su se pisani zahtevi EU, koja, podsetimo se, nema mandat od SBUN da se bavi statusnim pitanjima u dijalogu Beograda i Prištine, fokusirali na „normalizaciju odnosa“, pod kojom su ključne zemlje EU pokušavale da provuku de fakto priznanje „Kosova“, iako u razgovorima sa srpskim zvaničnicima, predstavnici Nemačke već dvadeset godina otvoreno govore o tome da „Beograd MORA da prizna Kosovo“. Taj stav se bezobzirnije nametao počevši od 2008. godine u susretima sa predstavnicima nemačke administracije i njihovim parlamentarcima, da bi postao mantra nakon što je Angela Merkel govorila o tome. Međutim, još 2005. godine, tadašnji nemački ambasador, Andreas Cobel, je na sastancima koje smo imali sa njim govorio da će Srbija biti primorana da prizna „Kosovo“, i toga se držao uprkos našim oštrim reakcijama na ovakav stav. Dve godine kasnije, 2007. godine, napravio je skandal kada je na konferenciji Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, u istu ravan i isti kontekst stavio „Kosovo“, Sandžak i Vojvodinu, što je dovelo do demarša naših vlasti i Cobelovog povlačenja sa ambasadorskog mesta u Beogradu.

Kada se sve ovo ima u vidu, jasno je da se ne radi o stavu Nemačke koji je evoluirao, već o višedecenijskom sistematskom nastojanju da se Srbija slomi i rasparča. Podsetimo se uloge Nemačke u razbijanju nekadašnje Jugoslavije, sponzorisanja i brzopoteznog priznanja nezavisne Hrvatske i „danke Deutschland“ tadašnjih hrvatskih političara pre 30 godina. Podsetimo se i prijema Hrvatske u EU koje je sponzorisano i ubrzano progurano od Berlina 2013., nakon samo 9 godina od dobijanja statusa kandidata, uprkos tome što Zagreb nije ni približno ispunio uslove predviđene pregovaračkim poglavljima, a naročito one koji se tiču vladavine prava i ljudskih i manjinskih prava. Deset godina nakon što je Hrvatska postala punopravna članica, čak je i intenzivirano sprečavanje korišćenja ćirilice i srpskog jezika u sredinama u kojima žive Srbi, i dalje se razbijaju ćirilične table, sprečava se obeležavanje tragičnih događaja iz prošlosti u kojima su mučki stradali Srbi, neprestano se radi na reviziji istorije, broj incidenata iza kojih stoje grupe koje veličaju ustaštvo se povećava. O razlozima ovakvog nemačkog stava prema Srbiji mogle bi – i trebalo bi – da se naprave višesatne debate i analize, ali jasno je da su razlozi istorijski.

Kada sam 2001. godine došao na mesto predsednika Koordinacionog centra za KiM, prisustvo naše države u južnoj srpskoj pokrajini bilo je temeljno urušeno. Za manje od četiri godine koliko sam se bavio tim poslom, izgradili smo sve od nule i sa ponosom mogu da kažem da sam na kraju svog mandata na KiM ostavio funkcionalne srpske institucije u svim srpskim sredinama i u svim sektorima osim u sektoru bezbednosti, koji je bio u nadležnosti KFOR-a i UNMIK policije. Upravo je taj uspeh u uspostavljanju i jačanju našeg institucionalnog prisustva i intenziviranju sistematskog povratka raseljenih Srba bio glavni razlog za pogrom 2004. godine i potom za napade na mene lično, i od stranih službi i od domaćih političara i medija, i pokušaje moje diskreditacije. Ove funkcionalne institucije u srpskim sredinama su godinama bile trn u oku kolektivnom zapadu, nema sastanka sa njihovim predstavnicima na kome se nije govorilo o „potrebi ukidanja paralelnih institucija“. U tome su bile posebno agresivne nemačke diplomate i zvaničnici, nije tajna ni da je Angela Merkel lično u više navrata tražila od naših političara da se naše institucije na KiM što pre ukinu. Važno je ovo razumeti, da bi se razumeo i ogromni značaj i pogubne posledice ustupaka koje je napravila naša strana potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013. godine.

Zato je pogrešno i kratkovido kada političari u Srbiji kažu da nisu važni ustupci koje Srbija čini u sprovođenju ovog sporazuma, bilo da se radi o registarskim tablicama, energetici ili zatvaranju filijala srpskih banaka na KiM, te da je jedino važno da mi formalno de jure ne priznamo nezavisno „Kosovo“ i ne dozvolimo njegovo članstvo u UN. Svakim ovim ustupkom, ma kako minoran on izgledao, kruni se prisustvo Srbije na KiM i mreža podrške srpskom stanovništvu, jača prištinska represija i aparthejd protiv Srba, čime se podstiče njihovo iseljavanje iz pokrajine. Posle svih iskustava koje smo imali, svesni da druga strana neće ispuniti ni jednu od svojih obaveza predviđenih potpisanim sporazumom, nemam razumevanje za to što mi nastavljamo sa implementacijom svojih obaveza, iznova čineći nove ustupke kojima se ugrožava opstanak srpske zajednice na KiM. Kako su to jednom srpskom nedeljniku potvrdili izvori iz Brisela, a o čemu ja govorim već nekoliko godina, evropski zvaničnici i ne očekuju da će Kurti ispuniti bilo šta od obaveza Prištine, bilo da se radi o formiranju Zajednice srpskih opština, smeni nelegitimnih albanskih opštinskih struktura na severu KiM, ili o vraćanju zemljišta manastiru Visoki Dečani. Oni veruju da je nastavak represije i aparthejda nad srpskim stanovništvom neminovan da bi Kurti postigao svoj cilj da etnički očisti KiM od Srba i svede broj Srba na 1%. I njima je to očigledno u redu, jer ne čine apsolutno ništa da to spreče i vrate ponašanje Aljbina Kurtija u zakonom predviđene okvire. Nije tajna da Kurti u svojoj taktici ima bespogovornu podršku Nemačke i Velike Britanije. I to nas vraća na ono o čemu sam govorio na početku ovog odgovora.

Ono što Srbija mora što hitnije da uradi je da iz reaktivnog načina ponašanja pređe u proaktivni, da napravi scenarije za svaku od pomenutih situacija i predvidi naše aktivnosti s tim u vezi, koje bi se, potom, sistematski sprovodile odmah po početku razvoja događaja predviđenih određenim scenarijem. Pored toga, ostaje pitanje nastavka dijaloga, koji je već sada potpuno obesmišljen. U bilo kojoj vrsti pregovora, pregovarač koji u startu da svoje minimalne zahteve je loš pregovarač, a upravo se to nama desilo pominjanjem „crvenih linija“ tako rano u ovom procesu. Neophodno je da, sa naše strane, resetujemo celi proces, imenujemo novog pregovarača i vratimo se na uslove za normalizaciju koje je definisala srpska zajednica na KiM krajem 2022., kada su srpski predstavnici izašli iz privremenih institucija lokalne samouprave: hitno uspostavljanje ZSO na način definisan potpisanim i ratifikovanim Briselskim sporazumom iz 2013. i 2015. godine, ostavke nelegitimnih gradonačelnika, momentalno povlačenje svih paravojnih i parapolicijskih formacija, povratak uzurpirane imovine i nadoknada štete vlasnicima, oslobađanje svih pritvorenih Srba da na slobodi čekaju okončanje sudskih postupaka, strogo poštovanje etničkog sastava sudskih veća u slučajevima kada se sudi Srbima, zaustavljanje svih aktivnosti na formiranju tzv. vojske Kosova, momentalni povratak imovine manastiru Visoki Dečani, uspostavljanje registra etnički motivisanih zločina protiv Srba i ostalih nealbanaca i njihove imovine i kulturnog i verskog nasleđa i uvođenje kategorije zločina iz mržnje u relevantni pravni okvir, strogo poštovanje svih dosadašnjih obavezujućih sporazuma i ostalih međunarodnih pravnih dokumenata, itd.. U poslednjih godinu dana se na terenu apsolutno ništa nije promenilo na bolje za srpsku zajednicu u Pokrajini, naprotiv, a nijedan od srpskih zvaničnika više ne pominje ove uslove. I to mora da bude naša polazna tačka za 2024. kada je dijalog u pitanju.