Čiji je naš Đole?

Za KCNS piše Željko Injac, novinar

Zamislimo u komunističkoj Jugoslaviji za vreme Titove diktature, neku javnu ličnost, nekoga ko bi izašao pred hiljade ljudi i pričao o krsnoj slavi, organizovao tradicionalne koncerte na Bogojavljenje, pevao o srpskoj tradiciji, o narodnim običajima, o pravoslavlju i da mu ne samo ne zafali dlaka sa glave zbog takvog javnog angažmana, nego da upravo zbog toga postane poznat i popularan širom Jugoslavije. Takav neko bi zaista morao biti ili potpuno lud, ili krajnje genijalan. Takav neko, ko je u to vreme bio sposoban da nadigra jedan totalitarni sistem, koji se svim silama trudio upravo da zatre bilo kakav pomen na srpsku tradiciju, morao bi biti prepoznat kao srpski rodoljub i moralo bi mu se odati priznanje, makar posthumno.
Ali ako kažemo da je taj neko „Panonski mornar” Đorđe Balašević, najveći deo sadašnjih srpskih patriota će se u najmanju ruku zgroziti nad takvom idejom. Zašto?
Zato što Đorđa uporno svojataju oni koji su ostali na pozicijama mrtvog titoizma. Naravno, nije to bez osnova. Sam Đorđe im je dao dosta materijala za to svojatanje. Ipak, Balašević nije bio tako jednostavan i nije ga moguće lako uklopiti ni u kakav politički ili ideološki šablon.
Isti oni koji danas u Novom Sadu pljuju Srpsku crkvu i srpsku tradiciju, kunu se u Balaševića, pevaju njegove pesme kao himne. Pokušali su čak i jednu njegovu pesmu da proglase za himnu Vojvodine, ali su se predomislili jer ta pesma zapravo peva o starom srpskom kumstvu i krsnoj slavi, te nema smisla graditi novi vojvođanerski identitet na srpskoj tradiciji, baš kao što je krajnji besmisao graditi vojvođanerski identitet negirajući istoriju Srpskog vojvodstva. No, nije nam ovo prvi put da nam se krade zemlja i njena istorija i da se od tipično srpske priče pravi antisrpska.

Srpska crkva u SFRJ

Represije prema SPC u vreme Brozovog režima u SFRJ, ma koliko od pojedinaca bile negirane, ma koliko se o njima i nakon raspada Jugoslavije ćutalo, ipak su prilično dobro dokumentovane. Jedan od najtežih slučajeva kršenja Ustavom zagarantovanih prava i sloboda se upravo dogodio u Bačkoj, u Vojvodini, u Novom Sadu i Odžacima, episkopu Irineju Ćiriću, koga je crkva zbog ispovedništva i mučeništva prepoznala i kanonizovala kao svetitelja. Na Preobraženje 1946. godine od strane komunista organizovan je napad na Svetog vladiku Irineja Ćirića u Odžacima.
Mesni partijski komitet je, na svoj način, pripremio „dobrodošlicu” episkopu tako što je u masu vernog naroda, koji je čekao svoga arhipastira, ubacio svoje jurišnike kako bi se pokvarila svečanost i obesvetila svetost praznika Preobraženja Gospodnjeg, a i narod zaplašio. Čim je episkop Irinej u arhijerejskoj odeždi izašao iz hrama i krenuo u litiju oko crkve, bogoborci su navalili na njega i sveštenstvo koje je bilo oko njega. Urlali su, hulili, psovali i bacali kamenice na vladiku, sveštenstvo i narod. Jedna kamenica je pogodila vladiku u potiljak. Vladika Irinej je pao od udarca, a bezbožni jurišnici su nastavili da ga sa još većom žestinom i besom obasipaju kamenjem i udarcima. Đakon Ružić je skočio preko vladike, koji je bio obliven krvlju, kako bi ga svojim telom zaštitio. Sveštenik Milenko Cvejanov iz Sivca je pokušao da zaustavi izbezumljenu masu, ali je pao usled nekoliko uboda nožem. (Velibor DŽomić: „Stradanje Srpske crkve od komunista”)
Ovakve organizovane hajke, torture i napadi na sveštenstvo i vernike SPC od strane komunista su bile nakon Drugog svetskog rata učestale, brutalne i često sa tragičnim posledicama. Nova komunistička vlast je opstruisala rad Srpske crkve na svaki mogući način. Iz pisma Titu Arhijerejskog Sinoda godine 1949. možemo saznati da se u to vreme nalazilo preko 60 sveštenika SPC u zatvoru na robiji. Da su sveštenici pod konstantnim pritiskom vlasti, da su fizički zlostavljani, pretučeni, maltretirani, progonjeni sa svojih parohija. Da su učestala organizovana ometanja bogosluženja od strane komunista, upadi u hramove, izazivanje nereda, obesvećivanje hramova, otimanje hramova i pretvaranje istih u magacine, štale, javne toalete, rušenje hramova i slično. Komunisti su nastavili politiku Pavelića prema SPC, samo su delovanje proširili na prostor cele Jugoslavije.
Teško povređen, izubijan, počupane brade, pocepane mantije, ispljuvan i izvređan episkop Irinej je u toku noći prebačen za Novi Sad.
Od posledica komunističkog kamenovanja u Odžacima je zadobio smrtonosnu povredu –sušenje kičmene moždine. Od tih dana, pa sve do svoje smrti 6. aprila 1955. godine episkop Irinej je najviše vremena proveo u bolesničkoj postelji. U vreme najvećih bolova znao je da kaže: „Što se više mučim, to se više Bogu molim”.
„Glasnik SPC” od 1. januara 1947. godine (broj 1) je objavio Izveštaj o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda u kome se navodi da je „razmotren izveštaj o fizičkom napadaju na episkopa bačkog Irineja prilikom njegove zvanične posete Odžacima, pa iako ovaj slučaj nije jedini, ali je najteži, jer je po svemu spremljen, episkop Irinej ne želi da se iz ovoga pravi pitanje, odlučeno je da se ovaj slučaj prikaže u detaljnijoj formi u opštem protestu, kao primer narušavanja državnim ustavom zagarantovanih sloboda… (Velibor DŽomić: „Stradanje Srpske crkve od komunista”).
Iako star i bolestan, episkop Irinej nije ostavljan na miru. Komunisti su mu često upadali u dvor, pretili su mu, a jedne noći su ga vezali za krevet, a osoblje vladičanskog dvora uhapsili.
Episkop Irinej Ćirić je umro 6. aprila 1955. godine od posledica bezbožničkog kamenovanja i batinanja. Sahranjen je na Blagovesti 1955. godine u Novom Sadu.

Balašević Srbin ili Jugosloven?

Novosađani, makar oni „drevni”, sve ove događaje su iz „progresivne” i „prosperitetne” SFRJ dobro zapamtili. Nemoguće je da i Balaševićeva porodica nije bila upoznata sa događajima iz „susedne ulice”. Balaševićev deda Đorđe je bio dovoljno nacionalno svestan da u vreme Drugog svetskog rata promeni prezime i doda to omraženo srpsko „ić” na prezime Balašev da ne bi bio pomađaren u vreme Hortijeve represalije. Teško da od takvog dede koji „ore nebeske njive” i u čijem domu se nije ugasila slavska sveća jer baka još uvek „čuva sliku našeg sveca”, unuk Đorđe bude drugačiji. Ne samo da Đorođe Balašević nije bio drugačiji, nego se upravo trudio da bude isti.
Balašević sebe ipak doživljava Jugoslovenom i on to ne krije, zapravo ističe više puta u intervjuima: „Nigde se nisam odselio, a živim u jednoj potpuno stranoj zemlji”. Za njega je Jugoslavija jedina država, sve ostale države nastale od Jugoslavije su posledica „jeftine folklorne demagogije i ograničenja slobode kretanja”. S ovom konstatacijom se može složiti svako iole iskren i normalan sa prostora eks Jugoslavije. Jedna velika južnoslovenska država je uništena i zamenjena malim nacionalnim državicama. Ko je najviše profitirao na međunarodnom planu od razbijanja Jugoslavije, taj je zapravo najviše i imao interesa da uloži u njeno razbijanje. Narodi te nekada velike države su nakon njenog krvavog raspada delom zbog siromaštva, delom zbog straha od nekih budućih ratova masovno migrirali. Pojedine teritorije, kao na primer Krajina ili Slavonija su gotovo puste. Oni što su ostali u nadi da će „biti bolje” tavore i preživljavaju. No, to je sad neka druga tema.
Balašević na raspad države gleda iz jednog specifično hrišćanskog ugla. Za njega smo krivi „svi mi” i opet je dobrim delom u pravu jer da nije bilo „dobre volje” među „svima nama” da se razbije ta država, ne bi strani faktor imao toliko uspeha.
Stoga Đorđe insistira da ga nazivaju jugoslovenskim i naizgled se ljuti kada ga mediji imenuju srpskim kantautorom. Ne ljuti se naravno, ali želi da naglasi da mu je taj prostor uzak jer je za njega ipak Jugoslavija početak i kraj i bez nje on nije to što jeste. Iskreno govoreći nije mnogo muzičara koji mogu da se pohvale da su bili ili da jesu jugoslovenski. Da su bili slušani i prihvaćeni na celom prostoru Jugoslavije, da su držali koncerte na tom istom prostoru i posle raspada države i da su ostali uticajni. Balašević to svakako jeste i ne odriče se on srpstva ili pravoslavlja zarad bolje zarade, niti zarad jugoslovenstva, on zaista jeste neko ko istovremeno ima i jugoslovenski identitet, ali i srpski. Kod njega jugoslovenski identitet ne negira niti gasi ili guši srpski, nego na prirodan način nadograđuje, nadopunjava. Đorđe, iako je takav sav komplikovan kao svaki „Lala”, ipak pripada pravoslavnom etosu. Priliku da to naglasi ne propušta ni u vreme najžešćeg Titoizma, ni u vreme raspada države, a ni kasnije kada ulazi u konfrontaciju sa vlašću zbog svojih političkih stavova i podrške opoziciji. NJega često ne razumeju ni njemu bliski ljudi iz opozicije, a kamoli iz vlasti. Za nacionaliste on je izdajnik i autonomaš, maltene autošovinista.
Čovek može da izda ono u šta je verovao. Etiketiranjem Đoleta da je izdajnik, da nije dovoljno ili uopšte Srbin, da je autošovinista, ide se na ruku upravo autošovinistima. To je čist promašaj. Đole bi bio izdajnik, da je prethodno verovao u to što mu se stavlja na teret da je izdao, ali on jednostavno nije u te stvari verovao, pa ih nije ni mogao izdati. Đorđe nikad nije verovao da se ratom može bilo šta postići. Da, bio je pacifista. Nije verovao, u kako sam kaže, „jeftine folklorne demagogije i ograničenja slobode kretanja”. U političku ideju za koju se dugo vremena borio, na kraju se razočarao jer kako je sam govorio „sve mu se pomalo zgadilo”. Zameralo se posle njegovoj porodici što mu je sin na drugačijim političkim pozicijama i gledalo se na to kao na svojevrsno balansiranje Balaševića u novim političkim okolnostima. Koliko je zaista porodica Balašević bila „fleksibilna”, tj. savitljiva pred novim političkim okolnostima, najbolje govori činjenica da u momentu kada Đorđe postaje ambsador dobre volje pri UN, lokalna štampa iz Novog Sada ni jednom rečju to ne pominje, a mediji u Srbiji ako i pominju, čine to kroz izrugivanje i titule i Đorđa.
Balašević je bio simbol protesta i opozicije i u vreme Miloševića 90-ih godina prošlog veka, ali i kasnije kada je tadašnja Slobina opozcija izgubila vlast i ponovo postala opozicija. S tim što to više nije bila ista politička priča i to je Balaševiću moralo biti jasno. Valjda je stoga i rekao na kraju da mu se sve to gadi – celokupna politička scena, čime se praktično ogradio od svih.
Ma koliko Balaševića pokušavali svrstati na jednu ili drugu stranu, definisati i ukalupiti u neke naše podele, političku svakodnevicu, ideologiju, to je prosto nemoguće. Reći na primer za Balaševića da je bio turbo pravoslavac je smešno i nerealno, ali skoro da nema njegove pesme u kojoj ne pominje Boga, krsnu slavu, veru, tradiciju, srpske običaje, ili pojave vezane za Srpsku crkvu i kalendar Srpske crkve. Ma koliko on lično bio blizak ili daleko od Srpske crkve, a u pojedinim momentima je bio i veoma blizak i veoma daleko – jedina konstanta kod njega je da je komlikovan. Klasičan srpski inadžija iz Panonije sa parolom „neću ni kako ja hoću”.

Brozovo vreme, koje je Balašević ispevao kao lepo vreme, za njega verovatno i jeste bilo lepo, dok za mnoge druge i nije baš tako lepo. U to vreme kada nije bilo popularno odlaziti u crkvu, slaviti slavu ili na bilo koji drugi način pokazivati religioznost, u to vreme Balašević peva pesme nabijene patosom pravoslavne religioznosti, ali tako fino zabašurene u neku „lalinsku nezlobivost” da iako su mu „drugovi” komunisti to zamerali, ipak su prolazile.
Evo šta je sam Đole 2017. godine u Novom Sadu ispričao o tim vremenima i njegovim pesmama sa verskim sadržajem:
„Na ovaj dan, kod mog dede Đoke Balaša, u Ulici Jovana Cvijića, Kanderovoj bivšoj, obično se skupljao razni svet. To je bilo u vreme kad pop baš nije bio u modi u ovim krajevima. Kasnije, Bog je rehabilitovan i sve je došlo na svoje mesto, ali onda se kao „nije smelo”. I to smo kasnije saznali da za vreme Broza i one „surove komunističke tiranije” nije smelo da se slavi!”
„Bog je rehabilitovan i sve je došlo na svoje mesto” kaže Balašević, a odmah zatim dodaje da se kao „nije smelo” slaviti – vratolomija koju je Balašević izvodio nebrojeno puta. „Sve je došlo na svoje mesto” jednostavno se ne može drugačije protumačiti do da prethodno ništa nije bilo na svom mestu, a potonje negiranje onog prvog „kao nije se smelo slaviti” iako je veoma bio svestan da „popovi nisu bili popularni” zapravo su Balaševićeva akrobacija rečima i smislom. Dao je slušaocima i jednu i drugu tezu i da nije bilo dobro i da je sve bilo savršeno, pa ko šta voli. Klasično „češanje po ušima”, kada pričaš tako da se svima sviđa. No ipak, na kraju Đorđe je provukao kroz svoje pesme sve što je hteo, i pacifizam od koga nikad nije odustao, i tradicionalizam, i religiju.
Đole nastavlja dalje pa kaže:
„Je**te, moj deda je bio zatucan čovek, paor vinogradar, i on to nije znao. I mi smo slavili. Sada tek vidim u kakvu nas je opasnost dovodio sve te godine. Ludak jedan, mogli smo svi na Golom otoku završiti što smo farbali jaja za Vaskrs.”
„Ludak jedan” i u toj rečenici se zapravo krije smisao Balaševićeve akrobacije, kao i u Kočićevoj dramskoj jednočinki Jazavac pred sudom glavni lik David Štrbac je taj „ludak jedan” jurodivi Srbin koji isteruje „mak na konac” uprkos nemogućim okolnostima.
„Lažu, deco. Isti taj moj deda što je lajao i pričao stvari koje nije smeo, rekao je: Razlika između raznih garnitura koje su dolazile u Vojvodinu je bila u tome što su neki dojahali za popovima, a drugi su dojahali na popovima. Dobro, deda je brljao, kažem vam, nije znao šta govori jer u našoj kući, na ovo veče – uoči Svetog Jovana – okupljao se razni svet. Bilo je pravoslavaca, ortodoksnih, što bi rekʼo moj deda, bilo je katolika, protestanata, evangelista, bugera… Moj deda je za te neke govorio bugeri, ne znam ko su bili, ali su bili definitvno dobrodošli kod nas u kući. Bilo je islamista i ljudi sa svih strana. Ta religija se u jednom trenutku nazivala istim imenom – komunisti.”
Ovim rečima Balašević iznosi još jednu notornu činjenicu, koju niko nije smeo da kaže ni onomad, a malo je onih koji se i sada usuđuju da je kažu: Komunizam je bio religija. Pseudo religija, surogat religija, ali ipak religija. Religija bez Boga, ali sa svim elementima religije. Vera u svetlu bidućnost, u siromašnog Josipa mesiju, koji spasava sve narode i narodnosti. Religija sa svih 10 zapovesti. Prva se ipak odnosila na Tita koji je obogotvoren. Komunističke sednice kao Vaseljenski sabori. Komesari kao popovi. Partizanski spomenici kao krstovi krajputaši. Titoizam i uopšte komunizam HH veka su bili doslovno kopi pejst hrišćanstva i crkve, zato im je crkva i bila ogroman problem jer su u njoj videli konkurenciju za svoju veru.
Kroz kalambur da su jedni došli „za popovima”, a drugi „na popovima”, Balašević zapravo ističe bitnu razliku između kolonista koji su u vreme komunizma istrgnuti iz svoje tradicije, iz vere, iz svojih korena, i starosedelaca koji se svojih korena ne odriču. To je po Balaševiću suštinska razlika, a ne to ko je odakle došao. Za njega je problem što su ateizovani i komunizovani kolonisti tikve bez korena i poslušni, danas bi se reklo – botovi režima. Da je Đorđu zaista bio problem ko je odakle došao u Vojvodinu, onda bi mu bio problem i da drži koncerte po Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, itd. Ne, njemu „samo” smeta što su ljudi bez korena, koji su se odrekli svoje krsne slave, postali bitan društveno-politički faktor u Vojvodini.
„Svi su oni dolazili kod nas na slavu i te kako uživali. U tome je bio fazon, nije se kao smelo. Jedni su govorili, ovi sa mamine strane, a sve ono uz podsmeh: „Ovi stoje u crkvi”. Ćaletovi su, opet uz podsmeh, govorili za njih: „Ovi sede u crkvi”. A moj ćale, koji je bio član partije, govorio je: „Ovi idu u crkvu”. Šta je, tu je. Ostale su neke lepe uspomene i puno lepih datuma sa crvenim slovima u onom malom kalendaru za prostu tu i tu godinu. Moja baba je mesila šta god da se zarumeni u kalendaru, odmah je mirisalo na vanilin šećer kod nas u kući. Samo pogleda ovako u kalendar i kaže: „Ju, naopako, Kirijak Očelnik!”. Kirijak Očelnik, deco? Kad neko postane svetac sa tim imenom, zaslužio je, majko! Kirijak Očelnik? Hoćemo mesiti nešto? Ako nećemo za Kirijaka, za koga ćemo, majko? Jedan je Kiri.”
Ovaj karikaturalni opis babe, koja uvek nešto mesi na crveno slovo, sa toliko topline je, sa toliko ljubavi, da je nemoguće ne poželeti takvu jednu pobožnu baku u svojoj porodici, pa taman i da mesi na svako crveno slovo. Čak i kroz karikiranje svoje familije i njene tradicije, Đorđe zapravo promoviše tradiciju, pravoslavlje, Vaskrs, krsnu slavu…

„Nema veze. Ostali su zato naslovi nekih pesama i kada je ova 1982. napisana, bilo je malo čudno. I pitali su: Je li moralo baš da se pominje taj neko u naslovu?, ja sam rekao kako ne bi valjalo da sam napisao pesmu Lepa kći šefa kancelarije mesne zajednice. Morala je biti Lepa protina kći – rekao je Đole i zapevao jedno od svojih najlepših dela.”
„Morala je biti – Lepa protina kći” to su ključne reči, MORALA JE. Upravo ta protina kći, a ne ćerka nekog lokalnog komunističkog funkcionera, raskorenjenog dođoša jer protina kći je lepa zato što je dvostruko zabranjena. Zabranjeno voće. Zabranjena je i vernicima i nevernicima. Nevernicima jer su popovi „nepopularni” a crkva prokažena, a vernicima prosto jer je neprilično „baciti oko” na protinu kći. Balašević naglašava da je morala biti sveštenikova ćerka. Protina kći je simbol kontinuiteta tradicije uprkos tome što navodno ništa nije zabranjeno iako sam Đole govori da su ga „drugovi” komunisti ipak kritikovali što je stavio protinu kći u pesmu, ali da je to samo jedna pesma kroz koju Balašević provlači pravoslavlje i tradiciju, pa bi se moglo govoriti o incidentu. Kada se ovi „incidenti” ponavljaju iz pesme u pesmu, onda je ipak pre reč o nameri. Komunizam je prošao, a Đoletovu nameru nisu provalili. Prošao je i postkomunizam sa sve Miloševićem na čelu pa ni tad nisu provalili Đoleta, a danas ga mnogi svojataju koji su protiv pravoslavlja i Srpske crkve i srpske tradicije jer ga ni danas još uvek nisu provalili. Đole će još dugo ostati enigma.
Balaševićevi koncerti pod nazivom „Na Bogojavljensku noć” su bili na neki način tradicionalni. I to je jedna posebna crta kod Balaševića, tradicionalizam, njegova veza sa pravoslavnom tradicijom koje ne želi da se odrekne ni u vreme državom nametanog ateizma. Vešto se pravi nevešt. Upornošću jurodivca Đole ne odustaje niti posustaje, iako peva obratno, ali gotovo u svakoj pesmi se dotakne ili slike „našeg sveca” ili „Boga” ili kakvog verskog praznika, običaja, itd.
Upravo ta Balaševićeva jurodivost je ono vekovno iskustvo Srba u Austrougarskoj i uopšte Srba na ovim prostorima, večito okupiranim od nekih koji „jašu popove” i bore se protiv „mračne srpske tradicije”, pretočeno u savremene okolnosti. Kako ne odstupiti ni za jotu od svojih svetonazora, a ipak biti deo sistema i opstati u njemu i ne samo opstati, nego postati veličina i imati ogroman uticaj. Od Đoleta bismo mogli ozbiljno da se učimo veštini diplomatije. Generalno je zapostavljeno to vekovno iskustvo Srba iz K&K monarhije. Iskustvo danas tako dragoceno. Danas smo praktično potpuno deo zapadnog sveta, sistema i mimo svoje volje smo inkorporirani u taj svet u kojem važe neka druga pravila, neke druge pravde i prava od onih koji su nam ostavili preci na Kosovu, na Kosovu za koje je Đole ispevao „Ne lomite mi bagrenje” i koji nam ni malo nije naklonjen, isto onako kako to ni K&K monarhija nije bila naklonjena Srbima iz Srpskog vojvodstva, pa su ipak uprkos svemu opstali tu gde jesu.
Svrstati Balaševića u plejadu velikana naše kulture i nauke iz Vojvodine među kojima su Dositej Obradović, Đura Jakšić, Svetozar Miletić, Miloš Crnjanski, Mihajlo Pupin, Đorđe Joanović, Pavle Simić, Stevan Sremac, Uroš Predić, Veljko Petrović, Zmaj Jova za mnoge danas se može učiniti kao „jeres”. Političko i versko čistunstvo nema kapacitet da prihvati širinu jednog umetnika, niti ga uopšte može razumeti, kao što ne razume ni njegovu umetnost, ni njegovu slovensku dušu o kojoj je pevao, ni njegov pravoslavni etos, ni njegovo stvaralaštvo inspirisano kulturom Srba iz Vojvodine.