Svesrpski sabor, ili: Vidovdanska mirdita
Piše: Nikola Vrzić
Nije dugo trebalo da čekamo da bi se ispostavilo da smo, nažalost, bili u pravu kada smo strepeli da nemačka rezolucija o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama nije sama sebi cilj nego sredstvo. I da će u tom svojstvu zaista biti (zlo)upotrebljena protiv Republike Srpske umesto da samo uspostavi spomen-dan na žrtve takozvanog genocida dok je krivica tobože individualizovana i ne odnosi se na čitav narod, kako su nas preko zapadnih medija na srpskom jeziku ubeđivali – ispostavlja se, i slagali, možda i slučajno – na primer, Nataša Kandić i Filip David kome je Srebrenica genocid jer Gaza to nije. Inače, dodaće, samo „postavljanje pitanja genocida u tom kontekstu oživljava (…) stari antisemitizam u novom ruhu“, a antisrbizam nije čak ni ozbiljan pojam nego poželjna pojava.
Ali dođavola s ovim podvalama i duplim aršinima: sve ih je kao takve raskrinkao ministar odbrane iz Sarajeva Zukan Helez, svojom porukom da će, u svetlu (odnosno tami) srebreničke rezolucije, Bošnjaci tražiti ukidanje Republike Srpske tako da ona bude podeljena na dva kantona a njeno ime bude izbrisano zauvek. Pa je još Srbima iz Republike Srpske, ako se usude da im se ovakav plan ne dopadne, pripretio da će ”izvući deblji kraj” i proći kao Srbi iz Republike Srpske Krajine. S tim što ministar Helez smatra da bi bila „prednost“ da se Srbi isele sami umesto da moraju da ih proteruju novom „Olujom“. I još je ustvrdio da „predstavnici međunarodne zajednice sa kojima svaki dan razgovara“ dele njegove stavove.
Sve ovo bi, naravno, bilo beznačajno koliko i dotični Helez da nije reakcije pomenutih predstavnika međunarodne zajednice na njegove pozive na rušenje Dejtona i etničko čišćenje, doduše, Srba.
Reakcija je, naime, izostala. Ćutanje se ima razumeti kao odobravanje. Tim pre što su isti takvi predstavnici međunarodne zajednice već saučestvovali u jednoj „Oluji“ protiv Srba.
I sada su ti isti glasali za nemačku Srebrenicu u Ujedinjenim nacijama. Pa je stoga prilično teško razumeti šta ćemo sa njima u Švajcarskoj na besmislenoj konferenciji o Ukrajini protiv onih koji su sa nama glasali protiv njihove rezolucije o Srebrenici. To jest, ako već moramo, zašto baš moramo na visokom nivou šefa diplomatije kad čak i Australija tamo šalje nekakvog ministra za invalide? Naravno, ako je tačno ovo što sa zadovoljstvom prijavljuju zapadni korporativni mediji na srpskom jeziku.
Ali sve je još gore. Dok su ćutali povodom Zukana Heleza, uz nežni zagrljaj Kristijana Šmita da upotpuni utisak, svi ti putnici za Švajcarsku oglasili su se povodom Svesrpskog sabora. Zanimljiv slučaj koji samo deluje kao paradoks: ministrov poziv na rušenje Dejtona nisu proglasili za rušenje Dejtona, ali su zato poziv na očuvanje Dejtona otpisali kao – rušenje Dejtona. Nije se svet okrenuo naglavačke nego su samo reči izgubile značenje.
Istakla se, naravno, Analena Berbok koja je već demonstrirala koliko je sposobna za razne okrete naglavačke i 360 stepeni; nešto joj se oko toga pobrkalo, možda i zbog vrtoglavice usled raznih spinovanja. Pa je u takvom stanju našla za shodno da primeti kako je Svesrpski sabor zabrinjava, te da kao takav, dakle, svesrpski, nema podršku Nemačke i Zapada.
U isti glas je odreagovala i američka ambasada u Sarajevu, tvrdnjom da zaključci Svesrpskog sabora predstavljaju napad na Dejton i pretnju multietničkom karakteru Bosne i Hercegovine; normalno, kad proterivanje Srba predstavlja doprinos multietničkom karakteru Bosne i Hercegovine. Da bi potom Stejt department podsetio da nije problem samo Bosna nego i samozvano Kosovo, te da svesrpsko saborovanje destabilizuje ceo region. Što će reći da se u tom smislu stabilnim ovaj region ima smatrati samo ako tu umesto svesrpskog nema ničeg srpskog; po tom modelu, uostalom, „Olujom“ je stabilizovana Hrvatska, a stabilizovano je u sličnim procentima i Kosovo sve do svog severnog dela koji je nestabilan zato što tamo još ima isuviše nekih Srba. Ali u toku je rešavanje i tog preostalog problema.
Sve navedene reakcije, elem, pokazuju koliko je važno što je Svesrpski sabor održan. Makar i da bismo se uverili kome to smeta, sve i ako u tom pogledu nije bilo naročitih iznenađenja, uključujući i nezadovoljno gunđanje zapadnih medija na srpskom jeziku zbog toga što se okupljaju srpske države i njihova crkva umesto da se svi lepo odsele u evroatlantske integracije po meteorološkom modelu koji im se toplo preporučuje iz Sarajeva.
Nasuprot tome, ovaj svesrpski saborski čin preventivne ali nimalo preuranjene odbrane od njihove želje da nas odnese „Oluja“ utoliko je značajniji što, uprkos neminovnom prisustvu političara, koji su ga uostalom i organizovali pa ne bi ni bilo prirodno da ih tamo nema, skup ipak nije imao partijski nego državni i nacionalni karakter.
Tome je doprinela olakšavajuća okolnost da su izbori (bar na izvesno vreme) za nama pa nema mesta pritužbama da je reč o skupljanju predizbornih poena. Još više od toga – prisustvo patrijarha srpskog Porfirija kao garanta državnog i nacionalnog, jer srpska crkva ne može da bude opozicija srpskoj državi a svesrpsko jedinstvo nije moguće ostvariti bez jedinstva države i crkve; jedno je sa drugim povezano oduvek i neraskidivo shodno meri u kojoj to nervira sve koji bi najradije da nema ni srpske države, a kamoli dve, a ni srpske crkve. Dok upravo način na koji su ispoljili tu svoju nervozu, od Analene Berbok do navedenog Heleza, predstavlja dodatni dokaz da im mnogo smeta kad su Srbi jedinstveni i odlučni.
Uostalom, Svesrpski sabor kao čin samoodbrane, i deklaracija koja je tom prilikom usvojena, trajaće duže od bilo kojeg mandata Aleksandra Vučića i Milorada Dodika kao organizatora skupa i inspiratora njegovih zaključaka. Razume se, samo pod uslovom da se oni ne pretvore u mrtvo slovo na papiru.
Važan test u tom smislu predstavljaće tačka 11 deklaracije u kojoj se konstatuje da je „Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije, jedna od odrednica nacionalnog identiteta Srba“, „temelj duhovnosti srpskog naroda i ugaoni kamen srpskog zavetnog i svetosavskog puta“. Te zato „Svesrpski sabor insistira na korišćenju punog naziva južne srpske pokrajine – Kosovo i Metohija, što albanski secesionisti izbegavaju“.
U Beogradu će, kao što je poznato, biti održan festival ”Mirdita – dobar dan” koji spaja „umetnike, borce za ljudska prava, mirovne aktiviste i javne ličnosti sa Kosova i iz Srbije“. I polazi od pretpostavke da su Kosovo (bez Metohije u svom nazivu) i Srbija (bez Kosova i Metohije u svom sastavu) dve susedne i nezavisne države.
Ova će provokacija, štaviše, biti održana za Vidovdan, a nisu je dosad održavali za Vidovdan. Da poniženje bude još i veće.
Država ne sme da dozvoli uličnom nezadovoljstvu da spreči održavanje ove manifestacije. Država mora da spreči održavanje ove manifestacije antiustavnog kršenja teritorijalnog integriteta Srbije (preambula Ustava Srbije i njegove tačke 8 i 97, za početak). Da pokaže da ozbiljno shvata svoj ustav i da deklaracija koja je doneta na Svesrpskom saboru nije mrtvo slovo na papiru.
U suprotnom, da pakujemo kofere i palimo traktore. Jer „Oluja“ stiže zato što su saznali da smo isuviše neodlučni da joj se suprotstavimo.
(rt balkan)