”Rafali” nad Srbijom, ili: Kako se Kristofer Hil pretvorio u Mariju Zaharovu

Piše: Nikola Vrzić

Srbija će, ako sve bude po planu, kroz dva meseca s Francuskom potpisati ugovor o kupovini njenih ”rafala”. Pitanje je, samo, kakav je to plan i čemu on služi.

Naše neveselo iskustvo s NATO agresijom pre četvrt veka, i sve potonje neveselo iskustvo s agresivnim NATO reformama naše vojske koje su je svele na faktor privlačenja umesto odvraćanja neprijatelja, ukratko, svi ti pokušaji naših neprijatelja da nas razoružaju jasno nam pokazuju zašto moramo da se naoružamo.

Ta računica je, barem, jednostavna: ništa nije previše skupo ako služi našoj odbrani iz prostog razloga što je kapitulacija neuporedivo skuplja. Tako da je svako ulaganje u jačanje naših odbrambenih sposobnosti opravdano tačno u meri u kojoj ćemo time ojačati svoju sposobnost da se odbranimo. Za ne-daj-Bože.

Upravo to ne-daj-Bože, međutim, i remeti ovu jednostavnu računicu kada su francuski ”rafali” u pitanju. Ne zato što su lošiji od nečeg drugog što možemo da kupimo za iste pare nego zato što je njihova najbolja osobina stoprocentna NATO interoperatibilnost, kako je zajedljivo ukazala američka ambasada u Beogradu.

Ta njihova najbolja osobina, naime, u našem je slučaju – najgora. Ovo, naravno, stoga što jedino od NATO-a imamo da se branimo – nema nikog drugog da nas napadne kao što su nas oni već napali – pa zato i realna opasnost da nam ti avioni ničemu neće služiti baš kada nam ne-daj-Bože stvarno budu potrebni.

Na tu opasnost, uostalom, isuviše upadljivu da bi mogla da se ignoriše, skreću pažnju i ruski vojni blogeri okupljeni u poznatom projektu ”Ribar” čiji je lider Mihail Zvinčuk odlikovan državnim Ordenom za zasluge za otadžbinu, a nalazi se i pod sankcijama Evropske unije. Te nas iz takve perspektive dvostruko odlikovanog protivnika raznih NATO agresija opominje da bi ”rafali” mogli da se ”pretvore u kofere bez drške” koji ”postoje ali su neupotrebljivi”. Jer Francuzi, dakle, NATO, jednostavno mogu da nam uskrate rezervne delove i servisiranje, i to je ta drška bez koje kofer ne služi ničemu.

 

 

 

 

Uzgred budi rečeno, interesantno, istom prilikom ”Ribar” iskazuje i primetnu dozu razumevanja za to što može da ne služi ničemu tako što bez ironije opominje i da ”bratski narod Rusije još nema drugih opcija”. Jer, kažu – obratite pažnju na faktor vremena – ”u ovoj fazi nabavka naoružanja iz Ruske Federacije spada u domet naučne fantastike” zbog logističkih razloga i ”opterećenosti naših” – ruskih – ”proizvodnih linija”…

Izbor naoružanja, međutim, ne predstavlja samo proizvodno-logističku, niti isključivo vojnu, već i (geo)političku činjenicu. Pa u tom smislu francuskim ”rafalima” nad Srbijom olakšavajuću okolnost može da predstavlja samo podatak da nad njom nisu leteli i ’99. sa ostalim francuskim i NATO avionima – pa se totalna perverzija kupovine aviona kakvi su napadali Srbiju izbegava – ali i ta je olakšavajuća okolnost samo delimična iz prostog razloga što ”rafali” tada još nisu bili stavljeni u operativnu upotrebu.

Sva neprijatna simbolika na stranu, nego, postavlja se uistinu ozbiljno pitanje da li najavljena kupovina francuskih ”rafala” koji su stoprocentno NATO interoperatibilni predstavlja i najavu proporcionalnog geopolitičkog zaokreta kojem se tradicionalno protivi više od 80 odsto građana Srbije? Tim pre što je istom prilikom susreta u Parizu francuski predsednik Emanuel Makron od srpskog predsednika Aleksandra Vučića izričito zahtevao Kosovo kao zalog evropske budućnosti Srbije koja Makronovim rečima, predstavlja ”geopolitički izbor”. Kao što je poznato, s uključenim gušenjem Republike Srpske i uvođenjem sankcija Rusiji kao obaveznim sastojcima tog izbora.

Da li Srbija dobija paket-aranžman koji ne želi, i to po ceni od tri milijarde evra za francuske ”rafale”?

Izbor takvog paket-aranžmana Srbija ovom prilikom izgleda nije napravila. Tako je, makar, rekao onaj koji se o tome najviše i pita, predsednik Srbije, obećanjem da će se protiv NATO-a boriti i u Ujedinjenim nacijama protiv njegove rezolucije o Srebrenici, i protiv takozvanog Kosova u Savetu Evrope, i stavom da Srbija ne uvodi sankcije Rusiji kao što ih nije uvela ni do sada. Ništa manje, naravno, o svemu ovome građani Srbije od svog predsednika i ne očekuju.

Što znači pak da pitanje ostaje: Ako ”rafalima” nećemo da se branimo utoliko što ne možemo NATO avionima da se branimo od NATO-a, a istovremeno nećemo ni da kapituliramo pred NATO-om u spomenutoj količini stoprocentne interoperatibilnosti, čemu onda oni služe u zamenu za tri milijarde evra?

Odgovor bi mogao da leži u francusko-nemačkom planu za Srbe s obe strane Drine i okolnosti da Emanuel Makron nije manje trgovački putnik od Olafa Šolca. Koji putuje u Kinu da vidi šta može da istrguje za nemačku privredu koja posrće, a ništa manje ne posrće ni francuska privreda. Što će reći da tri milijarde najavljene srpske investicije u francusku namensku industriju mogu da se shvate i kao svojevrsni mito za Emanuela Makrona.

Naravno da taj novac ne može da ga natera da odustane od francusko-nemačkog plana za Kosovo, nije ga naveo ni da odustane od podrške nemačkoj rezoluciji o Srebrenici, ali tako nešto verovatno da nije realno ni očekivati (čak i ako najavljeni posao s ”rafalima” bude ostvaren, a znamo da su u tom pogledu Francuzi krajnje nepouzdani čak i na sopstvenu štetu).

Ovde su, međutim, nijanse u pitanju, i, što se toga tiče, evo jedne zanimljive nijanse u obliku upadljivog kontrasta. Dok Makron prima Vučića u zvaničnu posetu, Nemci u Bundestagu primaju antivučićevsku (prozapadnu) opoziciju i pružaju joj punu podršku. I Nemcima i Makronu je cilj, što se Srbije tiče, isti, to smo već utvrdili, nego, ako podmićivanje Makrona može da relaksira pritisak na Beograd – makar i da u tome svom silinom ne saučestvuje i Francuska kao što to otvoreno čini Nemačka, a to zauzvrat povećava šansu da pritisak izdržimo umesto da pokleknemo – zašto i da ne probamo da ih u tom pogledu razdvojimo…

Za takvu vrstu neočekivanog zahvata kao što je razdvajanje prirodnih saveznika, reklo bi se, izvesna sposobnost postoji. Jer, kako drugačije objasniti gnevni napad Dragana Đilasa na Kristofera Hila u sklopu koga je američki ambasador javno optužen da se stavio na stranu Aleksandra Vučića. Šta god da je to među svima njima, evidentno je da je razlaz Đilasa i Hila postao do te mere dubok da se, eto, izlio i u javnosti; i povrh toga je jasno da je uzrok tog njihovog sukoba lične a ne (geo)političke prirode, jer, ne samo da Đilasovi saradnici nisu otišli u rusku Dumu nego u nemački Bundestag da se žale na Vučića, nego je i njegov krunski dokaz protiv Kristofera Hila bila optužba da se pretvorio u Mariju Zaharovu.

Što, naravno, osim što nije tačno, ne znači i da Đilas nije u pravu kad kaže da Hil – i, da preciziramo, ma koji drugi američki ambasador – nema šta da traži u srpskoj skupštini kad se tamo razgovara o srpskim izborima; naime, šta će nam izbori ako će se o tome nešto pitati američki ambasador.

Tolika sloboda Srbije, nažalost, još je dovoljno daleko da moramo da trpimo i ovakve pojave. I da istovremeno izdržimo sve francusko-nemačke i ostale NATO planove o stoprocentnoj interopratibilnosti bar dok spominjana nabavka naoružanja iz Ruske Federacije, sa svim svojim geopolitičkim značenjima, izađe iz domena naučne fantastike i logističko-proizvodnih ograničenja.

A da li će kupovina francuskih ”rafala” kao sredstva za kupovinu vremena vredeti koliko i njihova nabavna cena, kao i obično, znaćemo tek kad bude prekasno da se bilo šta promeni.