Mirdita, dobar dan… ili srećan Vidovdan

Piše: Batić Bačević

Kada god pomislite da ste sve već doživeli i da vas, kao nikada prežaljenog druga Tita, ništa ne može iznenaditi, uvek se dogodi neko samozatajno sociološko, kulturološko čudo koje pomera sve granice. Tako je i Srbija krajem juna 2024. dobila  trodnevni, regionalni kulturni festival koji traje dva dana.

Festival „Mirdita, dobar dan“ postoji desetak godina i do sada nije predstavljao nikakav kulturni, kreativni izazov za srpsku kulturnu scenu, ali jeste bio ogroman izazov za bezbednosne službe Srbije. Kao u nekom rimejku tragikomičnih drama Dušana Kovačevića o profesionalcu ili balkanskom špijunu, izgledalo je kao da je veliko međunarodno obaveštajno bratstvo podelilo uloge na festivalu – pripadnici raznih domaćih bezbednosnih službi bili su najbrojniji posetioci ili pratioci, dok su se njihovi umetnički rivali – strani obaveštajci bavili suptilnijim poslovima – organizacijom, programskim sadržajem i „specijalnim umetničkim efektima“.

Jedan od tih efekata, ali i velika poruka za novu kulturu razumevanja, dogodio se ove godine kada je sasvim spontano i veoma kreativno planirano da se susret „prvog Kosova i druge Srbije“ dogodi na Vidovdan. Neka istorijska ironija potrudila se da se ozbiljna umetnička i politička provokacija pretvori u malu blamažu pravih organizatora festivala i mladih ljudi koji se tako predstavljaju.

Na kraju se može desiti da Vidovdan najozbiljnije proslave osobe koje su imale ideju da od praznika, mita ili istorije naprave neku konceptualističku sprdnju ili tugaljivu provokaciju.

I dok će građani Srbije 28. juna ujutru krenuti u svoja preduzeća, škole ili bolnice, albanski umetnici i intelektualci će imati priliku da prvi put neradno proslave Vidovdan, da razgledaju grad i kulturno istražuju, kako piše u programu festivala.

Osim ako ne odluče da urade neki spontani, hrabri performans, poput velikog albanskog umetnika iz Beograda Ariona Arslanija koji je pre šest godina isred paviljona Cvijeta Zuzorić izvršio veliki konceptualistički projekat „šit maping“ tako što je pred konsterniranim prolaznicima vršio veliku nuždu, objašnjavajući da je svojim performansom samo osvežio savremenu umetnost Srbije.

Da čitav projekat ne bi delovao suviše degutantno, Arslani je povremeno uzvikivao na francuskom „saje“, što bi na srpskom trebalo da znači obavljeno.
Ranijih godina se „Mirdita-dobar dan“, ta jedinstvena razmena identičnih mišljenja i dramatičnih dijaloga u kojem su se kao palačinke na ovalu slagali štancovani, serijski pogledi na svet i region, događala u maju, ali ove godine se nekako desilo da su jedini slobodni termini za organizatore i učesnike bili krajem juna, uz naznaku da su baš svi bili slobodni na Vidovdan.

Da li zbog slabe komunikacije, kampanjskog rada Inicijative mladih, Rokfelerove fondacije, Kurtijevih ministarstava ili sveprisutnih američkih, nemačkih i britanskih diplomata i obaveštajaca,  kulturna elita Srbije zapravo nije uspela da sazna da je na Kosovu zapravo nikla neopisivo dinamična, neponovljiva kulturna scena.

U njoj se ideje, kreativni koncepti, umetnički projekti, nevladine organizacije bore žešće i snažnije za svoje mesto pod suncem od narko-kartela, zbog čega je zaista teško naći slobodne, kreativne ljude koji bi žrtvovali par dana svoje karijere za odlazak u zatvoreni, nacionalistički Beograd. I kada su već profesionalni entuzijasti iz Inicijative mladih, njihovi donatori i partneri, bili na korak da naprave novi dijalog u sebi i o sebi, kao i novu kulturnu i materijalnu razmenu sa samim sobom, mizantropski Beograd i nacionalistička vlast koji robuju mitovima poručili su da su organizovanjem „Mirdite“ na Vidovdan Inicijativa mladih, Kurtijeva vlada i kreativni donatori iz senke zapravo prešli poslednju granicu tolerancije.

Posebno u zemlji u kojoj kosovske vlasti, bez obrazloženja a uz tiho odobravanje zapadnih prijatelja, redovno vraćaju sa granice patrijarha koji je krenuo u Patrijaršiju, glumce, režisere, pesnike, slikare i ostale intelektualce koji ne dele estetiku Adema Jašarija.
„Baš se pitam šta bi se dogodilo nekom umetniku iz Srbije da je odlučio da nastupi na Dan albanske zastave sa porukom državnog ili kulturnog jedinstva. Koliko bi dana, nedelja ili godina  trebalo da se njegovo telo nađe i prenese u Srbiju“, komentarisao je običan građanin plačljive medijske uratke o novom pritiscima autoritarne, ksenofobične vlasti na slobodu stvaralaštva, sprečavanje da građane Srbije upoznaju sa „vibrantnom“ mladom kulturom koja pomera horizonte. A horizonti albanske kulture na Kosovu zaista se pomeraju.

Na svetu i dalje ima dosta zemalja koje nemaju narodno pozorište, ali samo jedna država u pokušaju ima narodno pozorište koje nosi ime čoveka koji sigurno  nikada nije kročio u pozorište – Adema Jašarija, što svakako izaziva ogromno interesovanje evropskih zemalja, jer deluje kao neki poslednji, najradikalniji izraz antiumetnosti.

Dođite na predstavu sa neprobojnim živcima i pancirom, mogla bi da glasi kampanja za najzanimljivije pozorište na svetu, koje Inicijativa mladih, Rokfelerova fondacija i ostali organizatori nikako da dovedu u učaurenu beogradsku kulturu.
Mladi kulturni i humanistički preduzimači ne treba da budu očajni što Beograd nije upoznao histrionsko nasleđe Adema Jašarija, albanske, naoružane verzije Mire Trailović ili Bojana Stupice, jer je Jašari već bio zvezda Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu.

Davne 2008. godine, u tom Muzeju organizovana je izložba savremene umetničke scene Prištine „Odstupanje“ u kojem je Dren Malići u svom radu „Licem u lice“ postavio naoružanog Jašarija u prirodnoj veličini sa puškom.

U katalogu izložbe, štampanom o trošku poreskih obveznika Srbije, navodi se da umetnik Malići „simulira eklektički raspon postmodernističkog mauzoleja, postavljajući ispred kultne slike Elvisa Prislija onako kako ga je Endi Vorhol stilizovao, i slike Adema Jašarija, najvećeg heroja i žrtve Kosovskog oslobodilačkog rata“.

Tadašnji kreativni udarnici iz Vojvodine povezali su Vorhola i Jašarija, pop art i selo Donje Prekaze ali nažalost nisu uspeli organizuju neku sličnu izložbu na Kosovu, u kojoj bi kreativno povezali Prislija i Arkana, ili bar Merlin Monro sa Radom Trajković iz faze kada je bila najradikalniji predstavnik Šešeljeve stranke. Kakav pop art, takva i Merlinka.

Na kraju velike drame o festivalu ostalo je da će prvog i trećeg dana biti održane predstave, debate, koncerti, dočim će drugog dana uvaženi umetnici, intelektualci iz Prištine imati program kakav imaju učenici petog ili šestog razreda iz unutrašnjosti na ekskurzijama – razgledanje i kulturno istraživanje Beograda.

Možda će na kraju to ostati na nekim istorijskim marginama, ali svemoćne adrese koje prelamaju sudbine naroda na Balkanu imaju neku posebnu, perverznu sklonost da kroz posebne datume saopšte vasionsku razdaljinu izmeću njihove moći i naše nemoći.

Još pre 110 godina, prestolonaslednik Ferdinand želeo  je da poseti Bosnu baš na Vidovdan, čime je samo dodatno uverio pripadnike Mlade Bosne da izvrše atentat. Kada su komandanti NATO birali gde bi mogli da okončaju tromesečni rat protiv Srbije i Crne Gore, neko im je već šapnuo da se to mora dogoditi u Kumanovu, mestu koje je u srpskoj svesti simbolizovalo povratak i oslobađanje Kosova. A neugledna kafana zvučnog imena Evropa, koja je do tada bila poznata po prostitutkama, trebala bi da dodatno ponizi generale  i državu koju su predstavljali. Taj krug ponižavanja zatvoren je kada su američki i britanski kolonijalni upravnici odlučili da se predsednik Milošević izruči na Vidovdan. Zato su i dečica iz Inicijative mladih poželela da se igraju sa tuđom istorijom i tuđim živcima.

Kraći pregled medijskih sadržaja Glasa Amerike, Slobodne Evrope, Bi-Bi-Sija ili Junajted medija ukazuje da je „Mirdita“ zapravo na neopravdano lošem glasu. Uvek se nađu mladi Srbin i Albanac, koji su na Mirditi stekli „druga do groba i hroničnu upalu zgloba“, a vremenom su se ta prijateljstva samo umnožavala.

„Mnogo sam bolje prihvaćen od mladih sa Kosova nego od strane nekih ljudi u Srbiji koji su videli gde sam bio, šta pričam i kako mislim“, kaže 21-godišnji student  David Šujdović iz Čačka. „Svi su pričali tamo nećeš biti bezbedan, a niko mi nije ni popreko pogledao“, dodaje Šujdović, ali ne kaže da li bi pomogao da se bar neko od par stotina hiljada proteranih Srba vrate svojim domovima, makar ih i popreko pogledali.

Njegov novi veliki prijatelj Albanac Agon Redžepi objašnjava da su ljudi u Prištini „manje organizovani u toj mržnji, negoli ljudi u Beogradu“. „Mislim da je propaganda tamo jača. Ovde su surovi na društvenim mrežama, ali nikada neće napasti na ulici i protestovati protiv ovakvih događaja“, zaključuje Redžepi, koji je uprkos atmosferi mržnje stekao mnogo prijatelja u Srbiji.
Tako je virus srpsko-albanskog prijateljstva počeo da se nezaustavljivo širi i samo su nebo i budžeti donatora granica. Ali koliko god se trudile Rokfeler fondacija, Evropska unija ili nemačka ambasada, nikada neće stvoriti bliskost kakvu su ovih dana na stadionima pokazali Hrvati i Albanci. Uprkos jezičkim barijerama, teško je bilo naći ustašku pesmu ili parolu koju nisu pevali u jedan glas.

(rt balkan)