Demokrata

Piše Čedomir Antić

Uvek sam verovao da je demokratija uređenje kome Čovečanstvo treba da teži. Znao sam koliko je teško stvoriti društvo zrelo za demokratsko uređenje, mnogo sam čitao o tome da je mnogostruko lakše korumpirati, obesmisliti i sruštiti demokratsko uređenje nego li ga obnoviti. Shvatio sam, posle decenija političkog rada, da je demokratija moguća samo u društvima snažnih uverenja – u Antici religijskih, u novom veku nacionalističkih. Da, nacionalizam je ideologija demokratije. Da to nije slučaj, Sjedinjene Države, Britanija, Švedska i druge prebogate demokratije primile bi, samo na osnovu javno proklamovane ideologije ljudskih prava, sve nevoljnike i gladne ljude planete. Bogatstva ovih država svakako bi – koliko god bila razdeljena na stotine miliona pa čak i milijarde pridošlica – omogućila pristojan život svima njima. Novodošli bi tada dobili i mogućnost da pruže puni doprinos i podele odgovornost. Konačno to blagostanje spomnutih nije samo zarađeno radom i trudom ranijih pokolenja, već je i sakupljeno vekovnom besomučnom pljačkom i unižavanjem ostatka Sveta.

Veorivao sam u ideju Borislava Pekića da u modernoj državi nacionalno i demokratsko moraju ići zajedno. Sve je to, razume se tačno, ali nažalost – jasno je to danas  – nije primenjivo na državu u ratu, kakva je Srbija.

Nije problem Srbije obespravljenost srpskog naroda u Hrvatskoj, Federaciji BiH, na AP Kosovu i Metohiji i u Severnoj Makedoniji. Nije naša muka ni pritisak na naš narod u Crnoj Gori. Ne bi problem bilo ni nasilno otcepljanje AP Vojvodine ili razbijanje Srpske pravoslavne crkve. Jer svedoci smo krize srpske države. Krize čiji je centar u Beogradu. Posle decenija lutanja i neuspešne modernizacije zbog koje su naše elite prihvatale tuđu naciju – jugosovensku i loš model uređenja – socijalizam. Došli smo u poziciju da trpimo trajnu agresiju na našu državu i narod koju sprovode upravo SAD i saveznici sa kojima smo u raznim prijateljskim sporazumima – od procesa učlanjivanja u EU, preko gostoprimstva NATO snagama u Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, do procesa po nazivom „Partnerstvo za mir“. Pod krinkom investicija, pomoći udruženjima građana, podrške državnoj upravi, pravosuđu i saradanje u kulturi, u Srbiji SAD i saveznici investiraju u one koji žele da ukinu postojeću državu, razdrobe je a narod asimiluju. Politička elita to ignoriše iz raznih razloga – od strateških do koruptivnih. SAD su posle trideset godina postigle da se za nametnuti, uvredljivi i dvolični „sporzum“ sa terorističkim, albanskim entietom na Kosovu i Metohiji, zalaže 200 od 250 poslanika u Narodnoj skupštini Srbije. Posle decenija ratne, ekonomske, kulturne i medijske kampanje jedan narod je ubeđen da je dobra trgovina ako mi priznamo Jerusalim za glavni grad Izraela, a da nam izrael uzvrati time što će priznati nezavisnost Kosova. Danas, Vučićev režim sprovodi politku glasne odbrane delova srpskog naroda – onih koji će biti napadnuti za dve ili tri godine – i predavanja nacionalnih i državnih prava tamo gde ih SAD i Šiptari upravo preuzimaju.

Ovoga puta, ja međutim neću napadati Režim Aleksandra Vučića. Koliko god bio nedemorkatski i koliko god njegova proganda i ideologija bile uvreda za prosečnu inteligenciju i zdrav razum, on makar propoveda ispravnu politiku i ume da ćuti o ustupcima i izdajama koje sprovodi. Za razliku od vlasti, patriotska opozcija se raspala i sada se bori za cenzus – on joj je najvažniji. Parlamentarne desne stranke ili faktički kolaboriraju sa režimom ili bezuslovno sarađuju sa proevropskom koalicijom okupljenom oko Dragana Đilasa. Ja ne verujem u iskrenost frakcija Mi glas iz naroda, kao ni Novog DSS-a. Prvi bi prestali da govore o opasnosti od „Majdana“ u zemlji u kojoj već vlada američki ambasador Nikolas Hil, predsednik republike koga iz patriotskih pobuda štede, još je pre deset godina tražio od KFOR-a dozvolu za srpsku policiju da uđe u pokrajinu,  „dovede u red“ i na albanske izbore istera nesrećne Srbe sa Severa Kosova. Ali, kada bi to učinili onda ih ne bi zvali na RTV Hepi i Pink, pa bi i njihova privlačnost biračima većim delom nestala. Slično je i sa Novim DSS-om, oštra retorika protiv režima spojena je sa pristankom uz proevropsku opoziciju nazvanu „Srbija protiv nasilja“. Koštunica je prišao DOS-u tak kada mu je zagarantvana ravnopravnost sa DS-om i kandidatura za predsednika SR Jugoslavije. Njegov naslednik Miloš Jovanović pristao je da bude privezak ljudi koji mesecima ne spominju Kosovo ili Srpsku i za koje je jasno da za njih „Evropa nema alternativu“ ili što bi rekao Đilas „Pravac Evropa“.

Pre nekoliko dana razgovarao sam sa načelnikom političkog odelenja ambasade jedne srpskom narodu nenaklonjenje zapadne sile. Učtivu konverzaciju prekidalo je njegovo potojano insistiranje da se na Kosovu NATO bori za evropske vrednosti i dobrosusedske odnose, a da Republika Srpska nikako nije u opasnosti, pošto je u Bosni reč samo o borbi protiv korupcije. Ako nije jasno da odnošenje ćirilićnih tabli iz kosovskih naselja u kojima su Srbi jedini stanovnici, baš kao i otimanje zemlje i šuma od građana Republike Srpske (ali ne i Federacije BiH)… da uvođenje Kosova (čija je parapolicija ubila ili ranila desetak Srba ove godine) u Savet Evrope i sankcionisanje Republike Srpske zato što ne prihvata ukidanje Dejtonskog sporazuma,   nije napad na srpski narod, onda je reč ili o maloumnosti ili o licemerju čistog zla. Isti koji nas grde što tugujemo zbog smrti naših civila koje je 1999. ubio NATO, žele da na osnovu zločina u Srebrenici trajno obeleže i kazne čitav srpski narod. Kažnjavaju nas u ime nacije Mušana Topalovića Cace – sarajevskog kasapina i silovatelja, Nasera Orića – srebreničkog koljača i kopača očiju, te Atifa Dudakovića – bihaćkog palikuće.  Poznajem ovog diplomatu i siguran sam da nije prvo –  naime on je intelogentan čovek. Ne znam da li je drugo, pošto mi je kao čovek on vrlo simpatičan. Ustalom zlo za posrednike uvek uzima dobre i naivne ljude.  U svakom slučaju, iz navedenih razloga, naše danas nije da u Srbiji bilo šta menjamo, već mi treba da vršimo pritisak na vlast i opoziciju da bez obzira na sve razlike pristupe odbrani Srbije i srpskog naroda. U ovim uslovima odbrana je moguća. Za uspeh je potrebno jedinstvom zbog koga treba činiti ustupke u unutrašnjoj stranačkoj borbi oko vlasti, režim je tu prvi na potezu, mada ponašanje proevropske opozicije oko slučaja Dinka Gruhonjića pokazuje da neki od tih ljudi Srbe, svoje birače, vide na isti način kao i hrvatski ili albanski šovinisti.

Ako ne budemo odbranili Srbe i Srbiju, naše stranke neće imati oko čega da se otimaju. Uloga nekih budućih kvislinga, treba to da znaju i u vlasti i u opoziciji, nosi i rizike… Jer na kraju, stvari se neće završitu plišanim revolucijama i ponekom ćuškom – decenije neodgovornosti i nenaplativosti mogu biti i završene danima sopstvene suprotnosti.