Ulazak srpskih stranaka u Vladu Crne Gore doprinos demokratizaciji i stabilizaciji političkih prilika

Autor: Vladimir Dobrosavljević

Proteklo je 13 meseci od poslednjih održanih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, a skore će pune četiri godine od prve promene vlasti na višestranačkim izborima u celokupnoj parlamentarnoj istoriji ove zemlje. Za to vreme mnogobrojne protivrečnosti, kako objektivne prirode, isto tako i one subjektivno generisane, nastavile su da opterećuju ovo društvo i političke procese unutar njega. Neodlučnost, nesnalažljivost i nemogućnost da se zakorači u dublje i strukturalne reforme postaju neka vrsta uslovne karakteristike pojedinaca i organizacija koje se nađu u prilici da postanu donosioci odluka u ovoj državi. Da bi paradoks bio još veći, podrška među biračima pa i entuzijazam za radikalnije promene i neophodnu tranziciju ne opadaju. Naprotiv, svakim izbornim ciklusom na državnom nivou oni postaju sve veći. Dakle, ključna dilema glasi: šta je sve neophodno da se dogodi kako bi se aktivirali svi neophodni resursi i potencijali unutar crnogorskog društva i tako se ispunila očekivanja većine građana?

Istorijska determinisanost u mnogo čemu je uslovila slabost sadašnjeg političkog sistema i subjekata u okviru njega. Podsetimo, Crna Gora je jedina evropska država koja je imala kontinuitet vlasti iz perioda pre prethodnog Hladnog rata i autoritarnog režima, izbegavši izazove koje su doneli pad Berlinskog zida i slom totalitarne komunističke ideologije, uvođenje demokratije i tržišne privrede, četiri promene državno-pravnog statusa zemlje, nekoliko zaokreta geopolitičkih uticaja na procese širom Jugoistočne Evrope, dočekavši kraj druge decenije novog veka. Za sve to vreme on je pokazao značajnu sposobnost prilagođavanja spoljnopolitičkim promenama i njihovim refleksijama na ovim našim prostorima, što mu je i obezbedilo dugovečnost, kao i sposobnost da prioritet svog opstanka uklopi u interese onih sila koje su najviše uticalle na kreiranje ambijenta u regionu. Tako je on evoluirao od autoritarizma ka onome što se danas u političkoj teoriji i praksi naziva „hibridnom demokratijom“, sve vreme zloupotrebljavajući nasleđeni, privilegovani položaj, uz eksploataciju državnih resursa za svoje oligarhijske potrebe. Ipak, kao i sve strukture koje predugo traju, bez unutarnjih potencijala za revitalizaciju i sa izgubljenim sistemom vrednosti on je postao svrha samom sebi, uz jedini egzistencijalni cilj – da se opstane na vlasti po bilo koju cenu i na bilo kakav način. To je neumitno dovelo do zamora materijala, a potom i dekadencije koja je rezultirala organizacionom i kadrovskom entropijom. Najbolji manifestacioni oblik takvog vida delovanja bilo je stvaranje uz pomoć vladajućih struktura, a potom i simbiotički odnos sa državnom upravom, nekoliko velikih narko kartela, koji su svojim aktivnostima postali bezbednosni problem, ne samo za ovu zemlju i region, već i na planetarnom nivou.

 

Ovde negde se dolazi i do tačke kada se tadašnjem režimu u Crnoj Gori, oličenom u Demokratskoj partiji socijalista, direktnoj naslednici nekadašnjeg Saveza komunista Crne Gore i njenom prvom čoveku Milu Đukanoviću, počeo da spušta prag tolerancije kod njihovih dugogodišnjih pokrovitelja u međunarodnoj zajednici. Iako su pokazivali višak strpljenja za mnogobrojne ispade ka sivoj i crnoj zoni poslovanja, vlasti u Podgorici, a zarad lojalnosti njihovim geopolitičkim prioritetima (državna podrška trgovini kokainom), ipak je prevazilazila meru dopuštene uzdržanosti za vodeće zemlje među zapadnim saveznicima, pre svega Sjedinjene Američke Države. Kada od 2017. počinju da padaju višetonski tovari kokaina na brodovima koji su plovili pod zvaničnom crnogorskom zastavom, postalo je očito kako je rok upotrebe onovremenskog režima u Crnoj Gori istekao, i to kod njihovih najvažnijih međunarodnih partnera. Potonja dešavnja sa Zakonom o slobodi veroispovesti i pobuna najvažnije verske organizacije u zemlji, koju čine četiri eparhije Srpske pravoslavne crkve, uz pomoć građana i opozicionih političkih grupacija samo su dodatno radikalizovali odnose u zemlji, dodatno mobilisali sve protivnike vlasti i postali okidač za promene koje su se dogodile na parlamentarnim izborima 30. 8. 2020. godine.

Nasleđe koje je ostalo iza hibridnog režima DPS i njegovih saveznika bilo je teško i opterećujuće. Država se pokazala nesposobnom za obračun sa sve moćnijim i uticajnijim narko kartelima, visoka korupcija je toksikovala javnu upravu i privredni ambijent, partijski kadrovi su bili gotovo nesmenjivi sa pozicija u budžetskim ustanovama. Uostalom, sve je to akcentovano i u izveštajima Stejt Dipartmenta i organizacije Fridom Haus tokom proleća 2021. Međutim, sem visokog stepena kriminalizacije zemlje, još nešto je opterećivalo normalan početak tranzicije u Crnoj Gori. Naime, tokom prilagođavanja geopolitičkim prioritetima, režim DPS je usvojio i narativ koji je bio dominantan tokom poslednje decenije dvadesetog veka, o Srbima kao remetilačkom faktoru i bezbednosnom izazovu u ovom delu sveta. Problem je bio u tome, što je kroz veći deo sopstvene istorije teritorija na kojoj počiva sadašnja država identitetski dominantno bila srpska, u kulturnoj, političkoj, etničkoj i lingvističkoj formi. Rešenje je pronađeno kroz jedan opasan politički eksperimet o primeni identitetskog inženjeriga. Pošto u Crnoj Gori i dalje značajan broj stanovnika sebe doživljava kao Srbe u nacionalnom smislu, većinski se služi srpskim jezikom, te sebe određuje kao vernike Srpske pravoslavne crkve, prema njima je otpočeo proces marginalizacije.

 

Trebalo je stvoriti ambijent u kome je neodrživ opstanak bilo kog pojedinca kao etničkog Srbina, što je značilo egzistencijalno uslovljavnje, onemogućavanje izražavanja i afirmacije sopstvenog identiteta, kreiranje atmosfere i utiska o stranom telu i potencijalnim neprijateljima prema državi u kojoj su autohtoni narod. Podsetimo da su Srbi u državnoj upravi bili zastupljeni u jednocifrenim procentima, a u pojedinim sektorima poput sudstva, tužilaštva ili bezbednosti u promilima, i to daleko od rukovodećih pozicija. Niko nije nikada ni pomislio da Albancima, Bošnjacima, Muslimanima ili Hrvatima zabrani javnu upotrebu simbola sa kojima se identifikuju, dok je prema Srbima uvek bio ohrabrivan medijski linč kada bi to radili. Sve vreme se forsirao narativ u javnosti kako Srbi okupatrski tretiraju Crnu Goru, te da je Srpska pravoslavna crkva uvezena institucija druge države koja sprovodi njene ciljeve. Vrhunac je bio kada su u završnim fazama sopstvenih ideoloških fantazmagorija prvi ljudi DPS počeli da upućuju pretnje o mogućem proterivanju svojih komšija i rođaka srpske nacionalnosti ili o podržavljenju eparhija SPC. Iz celokupne prakse ovakvih primera provincijalnog šovinizma krila se namera da kroz etničku majorizaciju, a potom segregaciju, dođe do asimilacije, gde bi Srbi poslužili kao biomasa za uvećavanje jednog drugog identitetskog konstrukta.

Ovakav ambijent reflektovao se na pozicije i percepciju u javnosti političkih predstavnika srpskog naroda u ovoj zemlji. Više od dve decenije oni su stigmatizovani i targetirani kao neprijatelji države, multietničkog sklada i građanskog društva. Niko sa njima nije želeo a ni smeo da pravi koalicionu vlast, čak ni na nivou lokalnih samouprava. Do mogućnosti da pokažu svoje kapacitete jedino su dolazili u sredinama u kojima su Srbi dominantni, poput Herceg Novog, Budve, Pljevlja, Kolašina, Berana ili Plužina. Možda najdrastičniji primer ovakvog odnosa se dogodio nakon parlamentarnih izbora 2016. Opozicija je tada imala više poslanika nego DPS i njegovi koalicioni partneri, ali ni jedni ni drugi nisu bili u mogućnosti da bez Bošnjačke stranke formiraju vlast. Srpski politički predstavnici su tada ponudili da manjinski podrže Bošnjačku stranku i da ona preuzme celokupnu vlast, što su ovi odbili i sa DPS formirali Vladu. Za sve ovo vreme politički predstavnici Srba su optuživani da su produžena ruka zvaničnog Beograda i njihovih interesa na ovom prostoru, a od jednog trenutka i kao eksponenti imperijalnih i antizapadnih ciljeva zvanične Moskve.

 

Nakon pada starog režima, položaj srpskih političkih organizacija i prvaka se nije mnogo promenio. I dalje su tretirani kao masa koje ima stabilno biračko telo, te bez kojih su promene u Crnoj Gori nemoguće, ali zbog svoje „bliskosti“ sa Beogradom i Moskvom, te navodnim „antizapadnim“ stavom i konzervativnom ideologijom nisu poželjan partner u izvršnoj vlasti. Uprkos javnom demistifikovanju ovakvih optužbi kao besmislica, te dokazivanju i kroz delovanje u praksi, u prvim godinama nakon promena nije bilo dovoljno da odobrovolji partnere iz liberalnih krugova poput Demokrata i URA da, osim u lokalnim sredinama, prihvate srpske političke predstavnike kao saradnike u vršenju državne vlasti. Glavni izgovor je uvek bio da se tome protive strateški partneri iz međunarodne zajednice, odnosno među Zapadnim saveznicima.

Posle vanrednih parlamentarnih izbora koji su održani u junu 2023, delovalo je da se okolnosti nisu promenile. Samo se Demokratama i URA pridružio Pokret „Evropa sad!“, koji su formirala dva ministra bliska prvom post-DPS premijeru Zdravku Krivokapiću – Milojko Spajić i Jakov Milatović, a koji su bili zaduženi za oblast ekonomije i finansija. Nakon što su realizovali svoj visokorizični projekat koji je omogućio drastično povećanje minimalne cene rada, a po njegovom projektnom imenu su nazvali stranku i najavili još hazardniji nastavak ovog poduhvata koji bi mogao da ugrozi temelje javnih finansija u Crnoj Gori, probudili su velika očekivanja kod birača i ostvarili ogroman izborni uspeh, postavši najjača grupacija u parlamentu. Međutim, ni njih dvojica nisu bili spremni da prihvate ulazak vodeće srpske političke grupacije okupljene oko koalicije „Za budućnost Crne Gore“, i naročito njihovih vodećih ljudi Andrije Mandića i Milana Kneževića u izvršnu vlast. Međutim, to je za cenu imalo i prolongiranje konstituisanja većine i preuzimanja poluga vlasti. Posebnu nelagodu ostavljao je utisak da je samo nekoliko meseci pre toga u drugom krugu predsedničkih izbora, u kojem su bili Jakov Milatović i Milo Đukanović, Andrija Mandić pozvao svoje birače iz prvog kruga da bezrezervno podrže kandidata Pokreta „Evropa sad!“, što je ovome i omogućilo pobedu.

 

Okolnosti su se izmenile, kao i najčešće na ovim prostorima, promenom u geopolitičkoj i bezbednosnoj arhitektonici, ovog puta intervencijom Izraela u oblasti Gaze, naseljene Palestincima. Uz već postojeći rat u Ukrajni, ovo je dodatno opteretilo zemlje Zapadnih saveznika koje su po svaku cenu želele stabilnost u onome što smatraju svojim zonama interesa, a što Jugoistočna Evropa definitivno jeste. Zato je tokom održavanja godišnje skupštine Ujedinjenih Nacija u novembru 2023. na marginama skupa održan susret između američkog državnog sekretara Entonija Blinkena i predsednika Crne Gore Jakova Milatovića. Tada je izneto da SAD neće imati ništa protiv da koalicija „Za budućnost Crne Gore“ i njeni čelni ljudi postanu deo vladajuće većine, i da s vremenom uđu i u izvršnu vlast. Kao posledica ovog susreta napravljen je koalicioni sporazum po kojem je definisana vladajuća većina i predviđeno da najkasnije do kraja 2024. srpski politički predstavnici dobiju i ministarske pozicije, a da pre toga već počnu sa participacijom u egzekutivi. Dogovoreno je i da Andrija Mandić postane predsednik parlamenta i time prvi Srbin na državničkoj poziciji u Crnoj Gori još od 1918.

Ipak, i nakon izbora Vlade nisu se stabilizovale protivrečnosti koje su je ugrožavale još od formiranja. Najvažniji je sukob između dojučerašnjih saveznika i najbližih saradnika – Milatovića i Spajića. On je započeo neposredno pred poslednje parlamentarne izbore oko toga kako će biti sastavljena poslanička lista, a suštinski ko će i koliki uticaj imati u budućoj Vladi. NJihovo nadmetanje se završilo tako što je predsednik države napustio stranku u čijem je osnivanju učestvovao i gde je ostao u manjini, pa je postao otvoreni protivnik Vlade uz najave da će formirati svoj politički subjekt. Potom je došlo do tenzija između PES i Demokrata oko izbora mesta v.d. direktora policije. Demokrte su smatrale da, pošto je njihov ministar unutrašnjih poslova, njima pripada i ekskluzivno pravo odlučivanja o tome ko će biti postavljen na to mesto. Logika premijera je bila da, pošto Vlada glasa o tome, ona mora biti upoznata i sa svim kandidatima i celokupnom procedurom. I na kraju, važno je spomenuti egzibicionizam ministra pravde Milovića koji je uspeo da se sukobi i sa Demokratama ali i sa premijerom kome je dugo bio jedan od najbližih saradnika. Za njega se smatra kako je postao eksponent određenih poslovnih krugova bliskih DPS ali i krimogenih struktura, te da je to ključni razlog inicijative za njegovu smenu. Na pomenute incidente svakako treba dodati i odluku Vlade da u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija glasa za rezoluciju o Srebrenici, čemu su se protivili politički predstavnici Srba, smatrajući da se tako indirektno ukazuje na kolektivnu odgovornost čitavog naroda, ali i usvojenu deklaraciju u Skupštini Crne Gore, o genocidu u logorima Jasenovc, Dahau i Mauthauzen. Oba akta su dodatno rasplamsala tenzije na političkoj sceni, ali i u odnosima sa državama u regionu. Sve navedeno upućuje na to kako bi za političke procese u Crnoj Gori najsvrsishodnije bilo da se proces rekonstrukcije Vlade obavi što pre, tačnije tokom leta. Na taj način bi se parlamentarna većina stabilizovala i relaksiranije nastavila da sprovodi neophodne reforme do kraja mandata. Evidentno je da su veliki zahvati napravljeni u radu tužilaštva i sudova, kao i na procesu evrointegracija, pre svega zahvaljujući efikasnom radu parlamenta, ali je sve to samo početak dubinskih promena neophodnih crnogorskom društvu. Od izuzetne važnosti je dovršiti reforme u sudstvu i tužilaštvu, započeti radikalne zahvate u bezbednosnom sektoru kako bi se on osposobio za efikasniju borbu protiv organizovanog kriminala i visoke korupcije, strateškim projektima u privredi omogućiti održiv ekonomski ambijent koji neće prevashodno zavisiti od nestabilne konjukture turizma i tercijalnog sektora, i na kraju, ali ne najmanje važno, započeti promene političkog sistema kako bi se on približio savremenim rešenjima i potrebama građana u ovoj zemlji. Ako bi se sve ovo ostvarilo, Crna Gora bi mogla da se približi cilju da do kraja isteka sadašnjeg sedmogodišnjeg budžeta EU, a to je do 2027. godine, dobije konačni datum za svoje pridruživanje, o čemu se među diplomatama u Podgorici i drugim regionalnim centrima već uveliko govori. Izdvajanjem od ostalih država regiona EU bi pokazala da proces proširenja nije zaustavljen, da se on nastavlja, pa bi tako otvorili perspektivu za druge zemlje Jugoistočne Evrope.

Za sve to je neophodan ulazak političkih predstavnika Srba u izvršnu vlast, jer je već afirmisanim liderstvom Andrije Mandića sa pozicije predsednika Skupštine pokazano koliki su potencijali i prednosti ovakvog inkluzivnog pristupa. Crna Gora je multietnička, multikonfesionalna, multikulturalna i multilingvistička zemlja, bez većinske identitetske grupe. Da bi bila održiva i funkcionalna, ona može opstati samo kao model konsenzualne demokratije u kojoj ne postoji segregacija ni prema jednoj tradicionalnoj zajednici. Dakle, kao država u kojoj svi imaju ista prava, ali gde i jednaka prava važe za sve. Zato je vreme da se participacijom političkih predstavnika Srba u izvršnoj vlasti egzemplarno dokaže kako je Crna Gora država i srpskog naroda, pored svih drugih koji žive u njoj.

(Izvor: KCNS)