Ti si sin pobjede!

Piše: Aleksandar Prohanov

Prevod: Želidar Nikčević

Moj otac je poginuo kod Staljingrada 1943. godine. I moja mama, već udovica, sa očima bezbojnim od suza, odvela je mene, šestogodišnjeg dečaka, na trofejnu izložbu, otvorenu u Parku kulture i odmora. Sećam se nemačkih bombardera sa kukastim krstovima, sećam se teške haubice, pegave kao žaba, sećam se oklopnih transportera sa istrzanim gusenicama.

Sećam se ogromnog, kao kuća, strašnog nemačkog tenka, sa izbočinama i udubljenjima, sa topovima. Taj crni tenk za mene je bio čudovište koje je ubilo mog oca i donelo tugu meni i mojoj mami. A onda sam na tom tenku, na njegovom boku, video ogromnu rupu, sjajnobelu po ivicama od rastopljenog čelika – od udara našeg topa. I taj nevidljivi top bio je tada za mene sila koja je osvetila mog ubijenog oca, koja je od mene, od moje kuće i od moje mame oterala tu mračnu silu, taj monstruozni tenk. I od tada, čitavog mog dugog života u sebi nosim tu sliku – kao sliku naše pobede.

Sada, u XXI veku, kada su se u nacionalnu svest vratila verska osećanja i religijske ideje, na našu pobedu gledamo drugačije nego tada, u vatrenom XX veku. Naravno, pobeda je i sada za nas – veliki vojni uspeh. Veliki geopolitički trijumf. Velika ideološka pobeda.

Ali danas, ta pobeda je za nas još i ogromna verska svečanost, osenjena verskim predstavama o vaseljeni, o njenoj sudbini, njenim vrednostima. U prvim danima rata pojavila se strašna, prelepa i nemilosrdna pesma „Sveti rat“ („Svящennaя voйna“). Sveti rat, sveta pobeda, narod koji je pobedio u tom ratu, sveti narod, obasjan, okružen svetim tajnama i svetim delima. Taj sveti osećaj, taj odraz svetosti lebdi na svima koji su učestvovali u ovom ratu: na običnom pešadincu, na generalisimusu, na komandiru voda ili armije. Na dečaku, koji je stajao pod otvorenim nebom na ledenom polju i čistio čaure za buduće granate, i da bi dohvatio do mašine – pod noge su mu podmetnuli tabure.

Svi su oni bili sveti. Sveti narod – pobednik! I ta pobeda nam je danas velika, večna, božanstvena čudotvorna ikona.

Tu ikonu su u danima perestrojke pokušali da slome sekirom, da je oskrnave i muče, da je spale, kao i druge vrednosti, pre raspada velike crvene države. Koliko je bilo kleveta na našu vojsku! Da se ona nije borila od početka rata, da nije oslobađala Poljsku, da nije kako treba ušla u Nemačku. Koliko su oklevetani naši komandanti, oficiri, narod i sami smisao te pobede! Hteli su da je unište, da nestane bez traga.

Ali kao što tokom teških borbi preko linije fronta iz okruženja iznose zastavu puka, obmotavši je oko ranjenih grudi, podižu je i pod njom ponovo sabiraju ratujući puk, tako je i ovu pobedu narod preneo kroz crni ponor 1990-ih. I ta ikona je ponovo zasijala. Umili smo je molitvom, i ona nam je danas – neuništiva svetinja. I sada pokušavaju da je uvrede, povrede, pokušavaju da je otmu iz ruku naroda. Zato što je pobeda – čaša iz koje pije naša mlada ruska država. U njoj je danas sva ideologija, svi simboli i značenja naše države. I država pristupa tom izvoru, pije tu svetu živu vodu.

Obraćam se onima koji žive sa mnom – i starcu, i dečačiću. I kažem: ti nisi prosto nosilac istorijskog sećanja. Ti nisi prosto onaj koji nasleđuje pobednike i vodi svoj rod u beskonačnost. Ti si i sam pobednik! Oseti to! Ti, ti si 1941. godine zajedno sa skijašima u belim maskirnim plaštovima hitao prema fašističkim mecima. To si ti u T-34 jurio prema nemačkim tenkovima, ti si napadao Sapun goru i Saur -mogilu. Ti si po stepeništu Rajhstaga, među rasutim čaurama i zidovima koji se dime, otišao na krov i podigao crvenu zastavu. I tebi se otuda, ispod tog crvenog platna, otvorio ceo svet, svi kontinenti, svi okeani. Otkrilo ti se celo čovečanstvo, koje si zajedno sa svojim očevima, dedovima i pradedovima izbavio iz tame.

Postojale su dve velike svete parade. Parada, 1941, tragična i moćna. I trijumfalna parada pobede 1945. godine. Na tim paradama vojska je marširala po Crvenom trgu – velikom hramu, gde su ugravirane ruske predstave o svojoj istoriji, svojoj svetosti, budućoj sudbini. Sadašnja parada ponavlja ove dve svete parade.

Oružje koje protiče Crvenim trgom, moćni tenkovi, rakete, protivavionski topovi, oni nose uspomenu na sveto oružje ruske pobede. I danas, kada naši pukovi prolaze Crvenim trgom, iznad naših glava na nebu su svi oni koji su se borili u tom ratu – ogromni sabor pobednika!