Suljaga Vizental

Piše Čedomir Antić

Bošnjačka udruženja „Žrtava i svedoka genocida“ pisala su Seržu Bramercu, tužiocu „Mehanizma…“ –  ostatka Haškog tribunala, ustanove specijalizovane za sudsko procesuiranje Srba i  Tucija. Tako je nastavljena epistolarna kampanja, koja je došla do vrhunca sa Rezolucijom o genocidu u Srebrenici.

U pismu ukazuju da oni koji negiraju navodini genocid nisu dovoljni progonjeni. Sudsko gonjenje propisano je prema zakonu, koji je nelegitnmno nametnut, od strane jednog kukavnog Visokog predstavnika UN, inače rodom  iz antigenocidne Austrije (čiji je narod činio 7% stanovništva nekadašnjeg Trećeg rajha, a dao je 50% osuđenih ratnih zločinaca). Verbalne delikte dakle treba da goni jedan nedemokratski izabrani kolonijalni guverner, ovlašćen golom silom od strane onih faktora iz SAD, Britanije i Nemačke koji su u većoj meri krivi za rat iz 1992. od Izetbegovića, Karadžića i Bobana uzetih zajedno. Sikofantske prakse raznih udruženja kojima na čelu stoje Munira Subašić ili Emir Suljagić naišle su na otpor u Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori pa se sada ovi politički aktivisti žale strancima na rad sudova. Utisak je da zenit pisma ne predstavljaju netačne tvrdnje o progonu muslimanskih povratnika u Srpsku, već naprotiv samoviđenje potpisnika. U pismu doslovno piše

„- Zamislite situaciju da se nakon II svjetskog rata privodio Simon Vizental od strane policije u Njemačkoj, kao što se danas privodi Emir Suljagić, direktor MC Srebrenica ili Ramiz Salkić, logoraš, i niz drugih poznatih boraca za ljudska prava u BiH i to iz razloga ‘rasne i vjerske netrpeljivosti’. Cilj je… ušutkati svaki poziv za istinom i pravdom!”

Dakle Simon Vizental, mučenik iz nacističkog koncentracionog logora, isto je što i Emir Suljagić. Da podsetimo, Suljagić je muslimanski političar, bivši kantonalni ministar kulture, zamenik ministra odbrane u Savetu ministara BiH,  doktor bebednosti, dekan jednog fakulteta menadžmenta… već pet godina on je direktor Memorijalnog centra u Potočarima. Sljagić je inače poznat po tome što je javno pozivao na napad na ustav svoje zemlje i okupaciju i ukidanje Republike Srpske. Suljagić je leš svog oca, poginulog sa oružjem u ruci u blizini Zvornika, prebacio u spomen groblje Srebreničkih žrtava. Zločine nad Srbima je negirao, potcenjivao i ismevao. Ovih dana posetio je šiptarskog političara iz Prištine Aljbina Kurtija, takođe jedog ratnog junaka koji se osilio i razgoropadio tek kada je opasnost prošla, da ga posavetuje kako da Srbe, koji su srazmerno broju na Kosovu i Metohiji stradali tri puta više od Šiptara, proglasi genocidnim i kako da iskoristi novi status šiptarskog Kosova da bi tužio Srbiju za genocid.

 

Trideset godina sam se borio za demokratsku i bolju Srbiju. Podržavao sam politiku demokratskih stranaka, čak i kada su one grešile. Recimo kada su nakon početka rata u Bosni, u času kada su i Srbi i Muslimani ginuli u stotinama u Sarajevu, stali na stranu muslimanskog nacionalizma i nosili crni flor po Beogradu, pomažući tako rani napor onih koji su srušili Ustav SR BiH i nametnuli neuspeli referendum o nezavisnosti.  Razumeo sam i kada je isti Zoran Đinđić, koji je predložio nošenje te crne trake, manje od dve godine kasnije,  otišao na Pale da zajedno sa srpskim narodom sačeka bombardovanje NATO-a.

Dok u Belikoistočnom Sarejevu nema mesta za srpske žrtve, pa im umanjuju broj i sahranjuju ih bez krsta i pod latiničnim natpisom, prvi sam od istoričara pisao o srpskim zločinima. Učinio sam to u Kratkoj istoriji Srbije, Srpskoj istoriji, Istoriji Republike Srpske, Novom srpskom istorijskom atlasu… Zbog toga sam bio oštro kritikovan. Danas, kada posmatram Ramiza Salkića, Muniru Subašić i Suljagića potam se jesam li sam pogrešio? Da li je trebalo da budem kao oni? Za  vekove turskog jarma savremeni Muslimani misle da je bio zlatno doba (jer „Vlahe-Džikane-Papke” valjda i treba ubijati, čerečiti, silovati, turčiti i proterivati). Za geniocid nad Srbima u Bosni i Hercegovini 1941., koji nije bio moguć bez muslimana, čujemo da se nije dogodio, a u svakom slučaju su muslimani u nsvemu tome stajali po strain a ubijali su ih svi.  Nikada nismo čuli bilo kakvo određenje muslimanskih inteltualaca, umetnika, književnika… Stojanku Majku Knešpoljku ne računam, jer autor kao partizan ne iskazuje ni stid, ni ograđivanje, već samo osudu. Četničke zločine su zato stavili u središte ratne istorije, a oni su bili srazmerno daleko manji od zločina muslimanske vojske nad Srbima u nedavnom ratu. U tom pak ratu Srbima ne priznaju da su uopšte mogli biti žrtve, tu su saglasni sa splitskim sudijskim imbecilom koji je tvrdio da „žrtva ne može biti zločinac”.

Nije mi žao što sam tako pisao. Činio sam to najbolje što sam mogao, nepristrasno i u skladu sa izvorima kojima raspolažemo. Nije mi žao ni što bogradski pisac i sudija Miodrag Majić piše samo o žrtvi silovanoj Muslimanki i što seriju sa tavom podlogom rado gleda veliki broj građana moje zemlje.  Za razliku od politički upotrebljenog ali i zloupotrebljenog progona Muslimanki, progon Srpkinja ostao je nekažnjen… Za razliku od Muslimana mi ne gajimo status žrtve. Niko ne reprizira intervjue Tanje Peternek sa trudnim silovanim Srpkinjama iz muslimanskih logora. Kada su 2005. američki agenti preko RTV B92 danima reprizirali kako paravojnici u Trnovu streljaju Muslimane, RTS je odbio da prikaže streljanja zarobljenih Srba u Bihaću. Snimak bestijalnog mučenja i dugotrajnog ubijanja jednog Srbina na drugom kraju ratom napaćene zemlje nikada nije emitovan u Srbiji. Možda je to ispravno prema budućim generacijama, ali u ovakvim uslovima – sa krvožednim Ramizima, Munimarama i Emirima – možda nemamo pravo da budemo tako nesmotreni i bezbrižni.

 

Za razliku od žrtava koje su skrivili Srbi, ove žrtve Muslimana nikada nisu kažnjene. Evo jednog navoda:

„„Ginekolog beogradske Ginekološko-akušerske klinike (GAK) u Višegradskoj ulici, doktor Miomir Krstić, koji je bio na čelu tadašnje komisije za odobravanje prekida trudnoće, rekao je Srni da je u ovu ustanovu, pri Kliničkom centru „Srbija“, primljena 21 silovana Srpkinja tokom rata u BiH, radi prekida trudnoće, od čega ih se šest porodilo, jer su bile u poodmakloj trudnoći…“

„…Mnogo su propatile, ispričale su potresne priče, sve su obrađene psihijatrijski. Veliki problem je bio šta s njima posle. Jednu smo držali u bolnici i više od mesec dana nakon što se porodila. Za svoje dete nikada nije rekla „moje dete“, nego – „ono“.

Ona je i sada u kontaktu sa socijalnim radnikom. Zasnovala je porodicu, dobila dete. Za ostale žrtve silovanja ne znamo šta je sa njima bilo“, kaže dr Krstić.

Dr Krstić navodi da, prema nekim uobičajenim procjenama, na 100 silovanih žena jedna ostane u drugom stanju, pa se može reći da je bilo oko 2.000 silovanih Srpkinja, s obzirom na to da se u GAK javilo njih 21 da prekinu trudnoću.

On se sjeća prvog dolaska u GAK, u septembru 1992. godine, žrtve silovanja, jedne medicinske sestre iz Brčkog, Srpkinje I. J., koja je prvo bila silovana u hrvatskim logorima, a onda je prebačena u BiH, ponovo u logor, gdje je njena golgota nastavljena.

„Ona je bila veoma lepa, imala je velike plave oči. Rekla mi je da se plašila da joj ih ne iskopaju“, navodi dr Krstić.

Osim žena koje su bile žrtve silovanja, najpouzdanije su mogle o tome da svjedoče žene i muškarci koji su sa njima bili u zatočeništvu, s obzirom na to da se žrtve silovanja tek u jednom od deset slučajeva odlučuju da progovore o svojoj nesreći.

„U Centralnom zatvoru svake noći smo slušali kako gore na tom zloglasnom četvrtom spratu jauču nesrećni Srbi i ponižene Srpkinje…

Noću su na četvrtom spratu izgonili žene u hodnik, njih više od sto, neke su zatvarane sa djecom, jauču, čuo sam kako im govore „gledajte kako muslimani prave djecu“, vodili su ih odatle negdje u javnu kuću, čuo sam to, izvodili su nas da ih gledamo u hodniku tako jadne i ponižene, bilo ih je polugolih“, svjedočenja su muških zatvorenika – Srba, koji su preživjeli pakao Centralnog zatvora.

„Žene su odvodili u stan iznad zatvora, vraćane su vidno izmrcvarene, ponižene, ćutljive…“Šćućure“ se u ćošku i pate; sve su to bile žene uglavnom od 25-30 godina“, priča jedan od svjedoka o silovanju Srpkinja u jednom privatnom zatvoru…

Zatvori gdje su vršena silovanja, a koje žrtve pominju su, osim zloglasnog četvrtog sprata Centralnog zatvora i Studentski dom „Mladen Stojanović“, podrum starog hotela „Balkan“ u Buća Potoku, podrum Željezničko-industrijske škole (ŽIŠ); Stan u ulici Mis Irbina, u centru Sarajeva, podrum prodavnice „Sunce“, šupa kraj jedne kuće u Pofalićima, podrumi zgrada u ulici Đure Đakovića i na Alipašinom polju, podrum samoposluge kod kafića „Borsalino“, podrum i kancelarije Privredne banke, kafe „Baltazar“, skladište „Jugoeksporta“ i prodavnice „Borovo“, podrum „Poljoopskrba“, podrum zgrade na Otoci kod OŠ „Alija Alijagić“; Elektrotehnička škola u Buća Potoku, zatvor u Popravnom domu za maloljetne delinkvente, podrum jedne zgrade na Dobrinji 2, MZ „Mladost“, hotel „Zagreb“, hotel „Evropa“, kao i logor na stadionu „Famos“ u Hrasnici i drugi…””

 

Niko normalan u Srbiji danas ne osporava patnje muslimanskog naroda tokom rata. Ali, muslimanski Simoni Vizentali, roditelji Ane Frank, Heršeli Grinšpani, Eli Vizeli… OVO SE DEŠAVALO U „OPSEDNUTOM” SARAJEVU !

Pored hiljada pogubljenih i u borbama stradalih Muslimana iz Srebrenice, postoji tu i neki sudija Slobodan Ilić kome je Naser Orić iskopao oči pa ga potom zaklao. Neko je ubio dvadeset četvoro dece u Skelanima, među njima Radosava (12) i Aleksandra (5) Dimitrijevića. Sigurno je to srpska laž da su srebreničke snage, tako opkoljene i nenaoružane, u razdoblju od maja 1992. do januara 1993., spalile pedeset srpskih sela i ubile 550 Srba. Lako je i nepošteno odgovarati navodeći srpske zločine. Svaki je zločin poseban i žrtva nikada nije zaslužil svoju sudbinu.

Dok Munira Subašić čeka da se dogodi pravda i, kako kaže, „Europa postane muslimanska“, moram da navedem i jednu bitnu razliku između Simona Vizentala i Emira Suljagića. Vizental je bio miroljubiv čovek. Njega niko nije optuživao da je maltretirao svoju ženu, kao što su u javnosti sumnjičili Emira Suljagića da je mlatio svoju suprugu Behiju zvanu Belma.