Novak Đoković, sasvim lično

Jedan od najboljih u istoriji tenisa i to niko ne može da mu uzme. Međutim, uspjeh nikad ne dolazi sam. Društvo mu prave i neprijatelji, zavidni i dežurni kritičari. Pa iako život vrhunskog sportiste sa distance izgleda kao san nije uvek tako, brojne su prepreke koje na tom putu treba savladati, čak i najmanje tu mislimo na silna odricanja na putu do vrha. Stalna borba sa sobom zarad ostanka na vrhu vjerovatno je još teža. Sa strane se taj utisak ne stiče jer vidimo samo luksuzne kuće i privatne avione. Ta borba vodi se u četiri zida. Vodi se u glavi. I baš kada o tome priča Novak Đoković možda i jasnije no bilo kada pokazuje svoju ljudsku stranu. Onu koja nije programirana samo za savršen bekhend ili što bolji servis. Već onu nesigurnu, kolebljivu, ali i radoznalu, istraživačku… Koja mu je istina donela još ponekog neprijatelja. Sigurno, još i po nekog obožavaoca.

Govorio je Đoković o tim filozofskim aspektima života i ranije, ali utisak je nikada tako otvoreno, tako svojevoljno kao sada dok sa fanovima deli životna iskustva. Razgovori sa kolegama sportistima, ali i ljudima koje šira javnost ne zna, poput reiki učitelja Žarka Ilića, jedinstvena su prilika da navijači Novaka upoznaju iz jedne sasvim drugačije perspektive. I svakako se neće svakome dopasti šta Đoković ima da kaže – već su mu doktori zamerili na stavovima o vakcinisanju, a sećamo se svi i kako je Pepe Imaz jedno vreme bio srpski „državni neprijatelj“, jer ga je vaskolika javnost izdvojila kao glavnog krivca za Novakov rezultatski loš period – ali ovi razgovori pružaju uvid u intimni svet omiljenog Srbina. I ako se kroz koju deceniju o Đokoviću bude snimao dokumentarac kao ovaj sad o Majklu Džordanu recimo – a ne vidimo zašto ne bi? – upravo bi ovi razgovori, svi pod radnim naslovom „Svesno življenje“, mogli da posluže kao osnov za bolje razumevanje Novakove ličnosti.

Prije svega, njegove potrage za metalnim mirom, za smislom, za ravnotežom…

“Jedan od preduslova za svesno življenje je otvoren um. Potrebno je hrabrosti i volje da se čovek izdigne iz nekih dogmi, nametnutih u prošlosti, iznad nekih određenih formi, kako treba živeti, kako se razvijati… Nemam ništa protiv naše tradicije i kulture, naprotiv, obožavam je i vrlo se ponosim. Ali neminovno je da mi moramo da otvorimo svoj um, da usvajamo i druge načine razmišljanja i viđenja svega. Smatram da gajim te karakterne osobine, da se borim se za slobodu govora, da imaš pravo da se izraziš, da svako može da kaže kako se oseća. Svako može da uči ceo život. Ja jesam dostigao vrhunac u sportu, a opet smatram da mogu puno toga da naučim i u samom tenisu. Trudim se da ne dozvolim egu da nadvlada nada mnom i da mi ne dozvoli da učim da se razvijam i usavršavam“, pokušao je Đoković da obožavaocima objasni zašto se uopšte odlučio na ovako neuobičajenu komunikaciju kad su sportisti u pitanju.

Sam kaže da je zbog svega toga dosta uzbuđen i na njegovom licu se vidi da se iskreno predao novom zadatku. I vidi se da se istinski zanima za odgovore na pitanja kao što su: ko sam ja, da li sam stvarno srećan, da li sam voljen i da li volim, ka čemu idem? Kako osvestiti sebe i zašto je to uopšte važno za čoveka koji naizgled ima sve?

A opet, koji želi da ima još više. Ne trofeja, no više znanja. Pa otud i to istraživanje koje ga je i dovelo i do reiki učenja, tehnike isceljivanja energijom visoke frekvencije, kako piše na sajtu Žarka Ilića. Odmah da kažemo da zvanična medicina reiki smatra pseudonaukom, jer se njom ne mogu lečiti akutne bolesti. Ilić i sam kaže da je reiki učenje samo nadogradnja, ne nešto što se kosi s klasičnom medicinom. I on sam je lekar. Ali da pojasnimo malo to o frekvencijama…

„Fizika je to dokazala, sva naša stanja imaju određene frekvence. Strah od 0,2 do 2,2 herca. A saosećanje ima 150 herca. Koji je to ogroman raspon! Neka istraživanja kažu i da se neke bakterije i virusi naglo razvijaju u niskim frekvencama. Ne znači da možeš da se izlečiš tako, ali postaćeš manje dostupan za te stvari“, pojašnjava Ilić.

Naravno, Srbi nisu uvijek sasvim otvoreni za ovako radikalne teorije, ali ako ćemo da pojednostavimo stvari: ovo je samo jedan od načina da u sebi pronađete mir. I bar u slučaju Đokovića – svidjelo se to nekome ili ne – funkcioniše.

„Kad govorimo o buđenju, ljudi zamišljaju indijske gurue kako lebde, a nije tako. Buđenje ima mnogo nivoa. Ne treba da isijavate svetlost, nego da razumete sebe… Jer uzrok je u nama samima. Sve ono lepo je u nama. Ali i strah, ljutnja, bes, takođe imaju svoje uzroke u nama samima. Ne treba da prebacujemo to na nekog drugog. Najveća hrabrost je da pogledamo sebe u ogledalo i da shvatimo ko sam ja. Neka sada ljudi zapitaju sebe: da li ste spremni da promenite sebe, da upoznate onog drugog ja. Ako ne smeju, ja im kažem: nije to tako strašno. To je jako lepo. Ono što nas ograničava je naš um koji ima tih pet čula, koja su jako tupa. A naša duša ih ima bezgranično… Neka istraživanja kažu da se 98 odsto naših briga nikada ne ostvari. Zar da zbog onih dva da trošim energiju i parališem samog sebe?“, govori dalje Ilić i deli prvi savet: budite svesni trenutka.

Plastičan primer, ne palite Instagram u bioskopu. Gradacijski prerasta u misao prilikom uzimanja čaše vode: ti me isceljuješ. Zvuči možda malo nerazumljivo jer smo morali da preskočimo veliki deo razgovora, ali se svodi na isto: razmišljaj o trenutku i onome što radiš, ne o prošlosti niti o budućnosti. Napravi svoje stakleno zvono u svetu koji nije uvek pozitivan. To je još jedna tema o kojoj Đoković ozbiljno kontemplira.

„Stalno imamo strahove, živimo u tehnokratskom vremenu, zavisni smo od aparata, telefona, televizora, ne može da se pobegne od informacija. Čak i ako ne pališ televizor, a mi u kući jako retko palimo televizor, pratimo informacije onako kako mi želimo, preko društvenih mreža, nekih bliskih ljudi, ali ne možeš da pobegneš. A u medijima se uglavnom pojavljuju vesti koje ’mrače’, izazivaju vrstu straha. Stalno si u nekom deficitu, nešto nedostaje, uvek imaš osećaj da neko drugi zna više od tebe Ili da je neophodno da nekom drugom moraš da daš kontrolu nad svojim životom. Ne idem u krajnost, postoje naravno zakoni koje moraš da poštuješ. Ali to osvešćivanje i saznanje koliko ti zapravo imaš moći nad svojom unutrašnjom realnošću… Čaša je polupuna ili poluprazna, sve zavisi od percepcije“, kaže Đoković dok postavlja pitanje kako izaći iz mentaliteta žrtve kojoj su uvek svi drugi krivi za sve.

I šta je to što uopšte čoveka tera da sebi dozvoli da upada u mračno stanje, sve dublje i dublje?

„U nama se bore um i duša. Postoji limbički deo mozga, koji je nastao još kod pećinskog čoveka i sllužio je da čovek reaguje, da kad vidi u pećini tigra – pobegne. On se ’pali’ hranjenjem, razmnožavanjem, preživljavanjem. Tek kasnije se stvorio neokorteks, taj umni deo. Kažu da se razvija tek u pubertetu. Prvi deo reaguje, drugi želi da nauči. Imamo um koji je ograničen s pet čula, naviknut na udobnu situaciju, ne želi dalje. I dušu koja ima bezbroj čula i želi da uči. Naše je da obuzdamo taj deo koji reaguje na prvu loptu, da pomognemo racio, koji nam pomaže da razumemo i naučimo“, pokušava da objasni Ilić.

Jer…

“Mi nismo rođeni ovde da bismo jeli, spavali, razmnožavali se, da jesmo, bili bismo konj ili trava. Postoji nešto više. A šta je to više? Učenje, lekcije i evolucija kroz lekcije. Da bi dosegao mir, spokoj, moram doći do stanja odsustva želja, žudnji, da budem nedodirljiv. Ako imam strah, recimo, treba da proživim taj strah, da mozak dobije informaciju o tome“.

Tu tezu da je ceo život proces učenja Đoković primećuje i u sopstvenom primeru. Zna da nije uvek lako odreagovati kako bi trebalo i da se greške dešavaju. Zna zato i da iz grešaka treba učiti kako bi se od tih neželjenih postupaka čovek što pre oporavio.

“To je poslednjih godina moja najveća lekcija. Ranije nisam mogao da prihvatim neke stvari, osećao sam veliku krivicu kada uradim nešto na šta nisam ponosan. Ponašam se ružno, opsujem, polomim reket… I onda brzo nakon toga osvestim trenutak, shvatim da sam uradio nešto što nije dobar primer, nešto pogrešno. I dugo sam vukao to u sebi, trošilo mi je to životnu energiju, iscrpljivalo me. Kad vidim recimo reprizu toga kako bacam reket u meni se javi kritika prema sebi. I osećam da sam u jednom konkretnom primeru naučio kako da to prebrodim. A to je prihvatanje, iako je to mnogo lakše reći nego uraditi. Uvredio si, povredio nekog, ko god da je, nisi ponosan, ali prihvatiš to i nastaviš dalje i pokušaš da iz toga naučiš i kažeš sebi ’izvini’ i sebi oprostiš, sebe opet zavoliš, pa naravno i tu osobu koju si uvredio“, prepričava Đoković neka ranija osećanja.

Kako izlazi sada iz toga? Uz Ilićevu asistenciju odgovara: zahvalnošću. Prepričava i kako mu je zahvalnost pomogla da se izbori sa nekim drugim problemima. Recimo, sa neprijateljski nastrojenom publikom koja nije redak slučaj na Đokovićevim mečevima. A opet, posle svakog meča Đoković joj šalje poljupce? Ljubav kako sam kaže…

“Prvenstveno to radim zbog sebe, zbog sopstvene transformacije tih negativnih emocija u pozitivne u kojima želim da budem. Ko ne želi da bude zdrav, veseo, razuman, saosećajan? To bi 99 odsto ljudi na planeti reklo da ih pitaš. Samo što često zaboravljamo, nekako uđemo u vrtlog savremenog sveta u kome se stealno nešto očekuje od nas, uvek jurimo nešto, nikad nismo u potpunosti zadovoljni. Dugi niz godina sam razmišljao samo o tome kako ću da pobedim teniski meč i kako će mi to doneti sreću i ispunjenost, a ako ne pobedim, onda se neću dobro osećati, biću nedeljama indisponiran… Mene su često i ti zvižduci i publika na strani protivnika motivisali. Proradi onaj srpski inat u meni. Kad neko ne veruje u tebe i govori ti da to ne možeš, u nama proključa neka snaga da dokažemo da možemo. To je super, to je pozitivno, dovede te do ostvarenje cilja. Ali sada pitanje, kako ćeš nakon završetka meča ti u sebi posmatrati i negovati to iskustvo i taj doživljaj? Da li ćeš da shvatiš to kao jednu neminovnu realnost koja se desila i kao veliku lekciju?“, započinje Đoković svojevresno samoispitivanje.

U dahu priča..

“Kao teniser se već 15 godina vraćam na ista mesta. Negde me više podržavaju, negde manje. Svestan sam da je to tako kako jeste, moram da prihvatim. Ali sam primetio da sam u prvom delu karijere razmišljao: ’Ja sam jači od njih, pokazao sam im, ne vole oni meni, ni ja njih, boli me da ne kažem šta…’ Dolazim sledeće godine i osećam neko stezanje u stomaku što sam tamo, ne osečam da sam dobrodošao. Iako sa spoljašnje strane možda i nije tako. Percepcija mojih ljudi je bila drugačija, ali ja sam gajio tu emociju… Sad kad idem tamo – radujem se, jer imam priliku da se takmičim, da radim ono što volim, da uživam. I shvatam da i ti ljudi koji dolaze su deo tog ekosistema, tenisa, života mog. I zašto bih sebi dozvolio da ulazim u to neko stanje gde mračim i sebe i njih, to ne može da se ne oseti. Automatski zbog te emocije ceo stadion okrenem protiv sebe. Prosto, nije bitno kako se osećamo u tom trenutku kada nešto doživljavmo, nego kako ćemo dalje da se nosimo sa tim sećanjem. Da li ćemo opet igrati neku ulogu žrtve, imati neki gorak osećaj u utrobi ili ćemo da prihvatimo kako jeste, da osećamo zahvalnost što smo prošli tu lekciju, jer uvek više naučimo kad udarimo glavom o zid“.

Ilić opet u ulozi „prevodioca“…

“Nije poenta da li si pobedio ili nisi, nego sam proces kao takav. Neuspesi su delovi uspeha. Uspeh je napravljen na temeljima mnogo neuspeha“.

A o toj publici…

“Ako mi na uvredu odgovorimo uvredom i mi ulazimo u taj mrak. A treba da upalimo svetlost. Na uvredu treba da odgovorimo sa ljubavlju. U mraku možemo da upalimo svetlost, ali u svetlosti ne možemo da upalimo mrak. Tako, ne mogu mržnju da pobedim mržnjom, negom ljubavlju“.

Mržnja, ljubav, buđenje, osvešćivanje. Savim različiti termini od gema, seta, taj-brejka i ostalih koje bismo očekivali kad teniser zapadne u filozofsko raspoloženje. Međutim, Novak nije sasvim običan teniser. On je jedan od najboljih u istoriji tenisa. I pre no što se neko javi da napadne reiki učenje, pojam svesnog življenja ili molitve – a njih Đoković i Ilić opisuju kao komunikaciju sa božanskim u sebi – valjalo bi da na trenutak zastane, priseti se svega što je Novak uradio i onda ponovo razmisli o tome da li je sve ovo besmisleno ili ipak ima nečega u insistiranju na životu ispunjenom ljubavlju, a ne mržnjom.