NADOMAK PEĆI

Piše: Emilo Labudović

Vid očinji inje popanulo
Gusto kao poslednje kajanje,
Ćuti slovo, prazno i usnulo,
Mukom muče nada i čekanje,
Vrelo žive vode presahnulo…
Vid očinji inje popanulo.

Gluvo uvo pogasilo zvona,
I ne čuje krik ranjene sojke,
U njemu se stisla vasiona
Neprebola Kosovke djevojke,
Živih rana niže se kolona…
Gluvo uvo pogasilo zvona.

Smrzlo srce, u kam pretvoreno,
Zebnju taji, crnu avet sluti,
Gvozden kopljem mržnje probodeno
Strepi da će opet Arnauti
Da zapale sljeme već sprženo…
Smrzlo srce, u kam pretvoreno.

Pustim poljem sjenka sunca jezdi
Silan alat ne dotiče travu
Staru kletvu iznova gnijezdi
Mrtav Lazar mrtvu nosi glavu
Na njoj sveta kruna, nalik zvjezdi…
Pustim poljem sjenka sunca jezdi.

Krvav božur iz pepela niče
Pored groblja, zatravljenog davno,
Raste silan, oko neba tiče,
Nad njim jutro beznađem zaklano
Slovo ljubve pjeva i nariče…
Krvav božur iz pepela niče.

Raastrla grudi Metohija
Polja drače, ledom poharana,
Iz njih samo lelek Srblja klija
Još ne sviće dana od Dečana
S Prokletija gladan vuk zavija…
Razastrla grudi Metohija.

Vidovdan, 2021. godine