Mojoj kćeri, ko podsjetnik, za njen prvi Vidovdan

Piše: Nemanja Dević

 

„Dobar si Srbin, ako imaš slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskoga, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih popova i kaluđera, stidljivost narodnih djevojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkalja i vezilja, jasnoću narodnih poslovičara, umerenost i odmerenost srpskih seljaka, sjaj krsne slave svih krštenih Srba.“

Pročitaj pažljivo i razmisli.

Nije li, ovim rečima, srpski Zlatousti 20. veka, rekao baš sve što treba da znamo o sebi, i uputio na kod kojim treba da prespojimo vekove i imperije, trenutna iskušenja i duge godine beznađa? Ali mala si još, kćeri moja, golube moj, da ti ovaj đerdan bude jasan. Proći će godine, dok ne shvatiš dubinu svake reči napisane rukom čoveka kog su nekad malci kao ti nazivali „deda vladikom“, i dok ne spoznaš svaki ovaj svetli lik, sa njegovom vrlinom. Vrlina šta je, to ću ti tek posebno govoriti.

Važno je, za sada, da jedno znaš. Sve je počelo i sve će se završiti na Kosovu.

To ti je mesto do kog ćeš se naputovati, ali kad mu se približiš, preći ćeš, kćeri, jednu granicu. I najtvrđe srce će je osetiti. To nije bilo kakva međa ili stvar državna, nego linija između prolazne Srbije i Visoke Srbije. Kad je prekoračiš, sve što te trenutno tišti ostavićeš iza sebe i više ti neće biti bitno ni šta imaš u novčaniku, niti šta nosiš na sebi. Osetićeš da vreme sporije teče, a kad staneš pred drevne svetinje, shvatićeš da je vreme i stalo. Nećeš znati ni koji je dan ni godina. Šaptao sam ti uspavljujući te u dugim noćima o svetinjama Jerusalima, a ovde ćeš tek osetiti nešto nalik tome – to ti je naš srpski Jerusalim i tamo je naša obećana zemlja.

Kosovska zemlja jedina je neprocenjiva, i njen ar nije isto što i tvoj ar u Bačkoj ili Šumadiji. Jer ovde je svaki ar natopljen krvlju junaka i mučenika. Odvešću te jednom na Šarcu na Kosovo polje, i ispričaću ti celu priču o Vidovdanu, o caru Lazaru i Milošu Obiliću, pa o Kosančić Ivanu i Toplici Milanu, o Pavlu Orloviću i kosovskoj devojci, o starome Jug-Bogdanu i njegovih devet Jugovića. Obećavam. Videćeš tamo polje iz kog raste crven cvet, i znaćeš odmah o čemu ti govorim. Tamo je davno, ali kao da se sve to zbilo nekako juče, srpska vojska pobedila silnu tursku carevinu i naćerala je u beg i uzmicanje za naredne dve generacije. Tako su meni kad sam bio mali pričale moje babe kako su one znale, a sad ja govorim tebi. Ko ti govori drugačije, ne veruj mu, sine moj. Ne veruj ništa ni onom što ti kaže da devet Jugovića nije bilo i da je to samo nekakav mit, jer ja sam svojim očima video, u svom veku, kuću u selu Prebilovcima, u kojoj je odnegovano devet sestara Ćirića, i sve su pale za krst časni i slobodu zlatnu. I tu ću da stanem: nije svaka priča za tvoj uzrast, ali daće nam Bog godina za druženje, pa ću ti jednog dana i sve to reći.

Bilo je srpskih bojeva i srpske istorije i pre ovoga iz 1389. ali nijedan nije ušao u pesmu kao ovaj. Zato ti kažem: tu je sve počelo. Počelo je i pre, sa Svetim Savom, ali sve ti je to ista priča, koja je duga, i ne može stati u jednu uspavanku.

Pogledaj kartu Srbije. Kosovo su ti Peć, Prizren i Priština, ali ti ne gledaj samo u ove granice i ne priznaj ih – Kosovo ti je i ovaj krstić koji znači crkvu, Petropavlovsku kraj Novog Pazara, i Kosovo su ti i ovi naši lepi manastiri načičkani po Makedoniji, zidala ih je i branila jedna ista nemanjićka ruka. Kosovo je ona lepa Nadeždina slika, sa poljem crvenih božurova. I ona pesma Rakićeva, naučićeš je kad dođe vreme, što govori: „Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli danas, taj te voli, jer zna da si mati. Jer pre nas ni polja, ni krševi goli, ne mogaše nikom svesnu ljubav dati.“ Tvoje gusle su sa Kosova i tvoja ikona Bogorodice je sa Kosova. Lepe majkine slike su ti iz carskog grada Prizrena i iz Gračanice. Tvoja brojanica, malena, doneta je sa Kosova, iz Visokih Dečana. I spomenica tvog čukundede, što je čuvamo sto godina, i ona ti je sa Kosova, i na njoj piše: „Osvećeno Kosovo“. Eto, Kosovo su tvoja brojanica i spomenica, rimuje se i po tome zapamti. Kad te nekad upita neki stranac u belom svetu, baš tako da mu kažeš.

Ne deli, pile moje, svoje drugove po akcentu i zavičaju. Ti si rođena u Beogradu, ali to samo po sebi baš ništa ne znači. I ti si sa Kosova. Preci tvoje majke su davno ovamo došli, od Velbužda. I po ocu ti je jedna grana sa Kosova došla u ravnice između Kosmaja i Rudnika, u Drugoj seobi Srba. Sad ne znaš šta je to, ali pričaću ti i o tome, kad dođe vreme. Za drugu našu granu, koja se stalno nekud seljakala, mi više i ne znamo odakle je potekla, ali nema druge do da je i ona jednom došla – sa Kosova. Pa i tvoja kuća ima zrnce Kosova u sebi, smej se, ali me i čuj. Kad smo je zidali, u njene temelje ulili smo i kamenče iz porte crkve u Orahovcu i česticu spaljenog hrama u Mušutištu. Zapamti i ova imena, kazaću ti ih polako: Banjska, Brnjak, Sokolica, Budisavci, Gorioč, Ljeviška, Arhangeli, Samodreža, Devič, Draganac, Zočište, Ubožac. Sve je to tvoje, milo moje. I jednom ćeš ti, ili neko tvoj, dočekati da ih vidite u punom sjaju. Ako Bog da i sreća junačka, pa da svedočite i kako u Svetim Dečanima gore sveće što ih je u amanet ostavila carica Milica. Nad vama će, obasjani plamenom sveća, tada iskrsnuti likovi sa starih fresaka i videćete, po prvi put, njihova spokojna i radosna lica. Tad ćete znati da je Srbija slobodna.

Već sam ti rekao: na Kosovu je sve počelo, i na Kosovu će se i završiti. Prošli su vekovi, a zavet je ostao. Zavet, to ti je obećanje, reč koju si dala Bogu najpre, a onda i ljudima. Imali smo, tako, i Drugi kosovski boj, od ’91. do ’99. godine. Na Svetog Nikolu stvorili smo srpsku Krajinu, a na Svetog Stefana Republiku Srpsku, dajući im tako svete temelje. Na Vidovdan ’92. probili smo Koridor i malim bebama, kao što si ti, u našoj Banja Luci, nije falilo vazduha koji bi disale. A eto, bili su nam tada branili i da dišemo. A na Mitrovdan, slavu tvog dede solunca o kome ti malopre govorih, mladi su momci, kao nekad kosovski junaci, i Srpsku Republiku odbranili. Bilo je i izdaje tada, to ti je kćeri moja sine moj, kad prekršiš reč datu Bogu i ljudima. Ja sam imao deset godina, bio sam veći od tebe, ali bio sam dečak, kad smo svi znali da nam je Kosovo oteto i zbog toga osetili čak i fizičku bol. Trebalo je da prođe mnogo vremena, pa da naučim da je svaki poraz samo privremen, a da nepravda ne može da bude trajna. I da Bog silu ne voli. I da i u najtežim vremenima ima Miloša, koji kriknu: „Vi idite, a ja neću“. Samo na njih se treba ugledati i njih pamtiti. Od tad me ne boli, i znam da ćemo nekad ponovo da beremo božurove na Kosovu i da gledamo najzvezdanije nebo nad Metohijom. Ne zaboravljam ni Žitomislić, ni Blažuj, ni Vozuću, ni Rmanj, ni Dragović, ni Krku, ni Krupu, ni Orahovicu, ni Oćestovo. Ni Jasenovac. Kad malo poodrasteš, vrati se ovim redovima, pročitaj ih, pronađi i vidi svetinje, i nauči i ti. I prenesi dalje.

Još ti, za podsetnik, ostavljam u amanet i ponešto od pesama kosovskih, i od predkosovskih i pokosovskih (vidiš, rekoh ti ja da se vreme u Srba deli na pre i posle Kosova). Kad dođe vreme, čedo moje, biraj svoj put i svoju nauku, ali od ovog temelja, molim te, ne odstupaj. Pesma, epska, srpska, to ti je jevanđelje prepevano na srpskom jeziku.

Voli svoje i drži se svojih. Jer je „teško svuda svome bez svojega“. Znaj i da je bitno „koji će ti sjesti uz koljeno, sa kojim ćeš ladno vino piti“.

Učini, ptiću moj, dobro svakome, kao što je Kraljević Marko učinio i orlu u gori; onda ćeš se spominjati „kao dobar danak u godini“. I zapamti onu: Mloge gladne jeste naranio, a žedne je care napojio, gole, bose, jeste preođeo, nadgledao ništa i uboga, za to mu se posvetila ruka.

Drži do vere. Uvek se seti da je kneževa večera kao Hristova večera, i upamti reči cara Lazara: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.“ I da „Bog nikome dužan ne ostaje“; da „ko krsno ime slavi, njemu i pomaže“; „san je laža, a Bog je istina“. Mnoga je mudrost u drevnoj reči: „Đe je sreća, tu je i nesreća, đe nesreća, tu i sreće ima“. Svaka je nevolja prolazna, ali i sve zemaljske vlasti i blaga.

Uvek prepoznaj i podrži boljeg od sebe. Kao kralj Vukašin vojvodu Momčila, ili kralj Marko kad zavapi, uprkos tome što je pobedio neprijatelja: „Jaoj mene do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega.“ No ako su ti junaci lažni i busaju se u prsa licemerno, prema njima budi oštra kao Banović Strahinja: Što se braćo danas obrukaste? Na koga ste nože potrgnuli? Kad ste braćo, vi tak’i junaci, kamo noži, kamo vaše sablje, te ne biste sa mnom na Kosovu, da činite s Turcima junaštvo, desite se mene u nevolji? No, ipak, kao Strahinja, i čojstvena, to je mnogo, mnogo važno.

Od odbrane onoga što ti je sveto, ne uzmiči ni milimetar. Budi kao carski barjaktar opevan u pesmi: „A ja ti se ne bih povratio, ni iz ruke krstaš barjak dao, da mi car pokloni Kruševac“. Uz to, moraš da sačuvaš čestitost i odanost: Više volim časno poginuti neg’ ljubiti na sramotu Turke, neću svoju veru izgubiti i časnoga krsta pogaziti. Svagda budi, anđelče moje, kao Anđelija, nevesta Jakšića.

Nemoj, kao beg Kostadin, postavljati samo bogate i vlastodršce u vrh sofre, jer se to drži kao „nečovještvo“. Šumadinac će ti reći, kad vlast ćesara ne prihvataš, to učini mudro, kao Kraljević Marko pred Đemom Brđaninom, ili pred carom Sulejmanom, kada je rešio da „pije uz ramazan vino“. Kad treba podeliti pravdu, čini to kao vojvoda Dojčin. Kad treba postradati, nek to bude po uzoru na Jurišić Janka.

I, što je još strašno važno, najvažnije: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinitog!“ Jer: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogr’ješiti dušu!“

Čini tako, pa koliko se mogne. Videćeš, ove vrednosti svevremene su i sveljudske, i njima ćeš se vazda ponositi što si Srpče, na sve četiri strane sveta. Eto, to sam, dušo moja, hteo da ti kažem danas, na tvoj prvi Vidovdan 2024. (7532) godine.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)