Kako je Amerika razoružala Evropu

Piše: Slobodan Samardžija

Amerika je razoružala Evropu! Efikasno i definitivno. Kada bi kojim slučajem na tlu Starog kontinenta došlo do nekog ozbiljnijeg vojnog sukoba, poput aktuelnog u Ukrajini, veliko je pitanje čime bi bile opremljene zaraćene strane. Višegodišnje ignorisanje standarda NATO-a po kojima je svaka članica alijanse bila dužna da za odbranu odvaja dva procenta od godišnjeg budžeta rezultiralo je pretvaranjem mnogih lokalnih armija u puke snage javnog reda.

Istovremeno, praktično u svakoj od pomenutih zemalja već decenijama opstaju dobro organizovane američke vojne baze u kojima služe momci dovedeni sa zapadne strane Atlantika, vrhunski uvežbani i opremljeni najsavremenijim vrstama oružja. Pa čak i nuklearnim. Pomenimo samo da ih, prema trenutno dostupnim podacima, na Starom kontinentu ima najmanje 67.000, od čega samo u Nemačkoj oko 36.000. Koga bi oni trebalo da brane i od koga?

A ozbiljni ratovi, poput onih na Balkanu, u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… još nisu stvar prošlosti. Ipak, pokazali su da zemlje sa evropskog zapada kontinenta tu, jednostavno, nemaju šta da traže. Ceo posao odrađivao je NATO, preciznije – Amerikanci. Jedini zadatak Evropljana bio je da se lomataju po pomenutim ratištima, ubijaju i bivaju ubijeni. Pa kako se ko snađe.

Aktuelni oružani sukob u Ukrajini sasvim je poremetio vojničku strukturu Evrope. Naime, svakoj od članica alijanse dato je u zadatak da deo sopstvenog naoružanja prosledi armiji Volodimira Zelenskog (naravno, bez realne naknade), a da „darodavci”, umesto poklonjenog, od Amerikanaca kupe novo. U čvrstoj valuti. Pri tome zapadne zemlje prema bivšoj sovjetskoj republici, kao nečlanici NATO-a, nisu imale baš nikakvih strateških obaveza. Jednostavno, takva je naredba stigla iz Vašingtona.

Mnogi u Evropi su se uzalud protivili ovom novom nametu. Pogotovo što aktuelne energetske okolnosti i sve prisutniji globalni nedostatak hrane opasno ugrožavaju blagodeti zapadnog života. Uz to, uglavnom im je onemogućeno da potrebno potraže na nekoj drugoj (jeftinijoj) strani, sem američke. Pogotovo ne u Rusiji ili Kini. A dokle su išle ova ukrajinska glad za oružjem i američka želja da tu glad utaže možda najbolje svedoči podatak prema kojem je Nemačka morala zemlji Volodimira Zelenskog da prosleđuje i takvo naoružanje koje sama sebi još ne može da priušti.

Unisonost Evropljana u obećanjima vojne pomoći bivšoj sovjetskoj republici već na samom startu izgledala je nekako nategnuta. Svako obećanje obavezno su pratile žalopojke u vezi s nedostatkom vojne opreme, njenom zastarelošću, pa i bezbednosnom situacijom u svakoj zemlji ponaosob. Mađarski predsednik Viktor Orban vrlo jasno je naglasio da slanjem oružja na ukrajinsko-rusko ratište evropske zemlje, praktično, postaju direktni učesnici tamošnjeg sukoba. Ipak, skladišta oružja su ispražnjena na brz i efikasan način.

Ali sve ima svoj vek trajanja, pa tako i darežljivost Evropljana. „Učinili smo što je od nas traženo, više ne možemo”, jadaju se Holanđani. „Dejstva u Ukrajini utiču na interese EU i sve više se odražavaju na interese naše zemlje”, jada se tamošnji državni sekretar Kristof van der Mat. „Ni mi ne možemo više” odjekuju kao eho reči nemačke ministarke odbrane Kristine Lambreht. Italijani se vade lošom ekonomskom situacijom u zemlji, Britanci napominju da bi za obnovu naoružanja potrebnog za adekvatno suprotstavljanje Rusiji moglo biti potrebno i nekoliko godina… A račun o tome ko je šta i koliko dao kao da niko ne vodi.

U međuvremenu, zemlja koju vodi Volodimir Zelenski postala je jedna od najbolje naoružanih na kontinentu. Našlo se tu svega i svačega, od artiljerijskih oruđa, tenkova, aviona… još iz vremena „hladnog rata”, do najsavremenijih američkih raketnih sistema „himars”. I sve to u jednoj od najsiromašnijih država na kontinentu čiji su stanovnici masovno pohrlili u Evropu čim su zagrmele prve puške.

Ko i kako kontroliše sve pristiglo naoružanje, kao da niko ne sme da pita. A u Ukrajini se bore pripadnici tamošnje regularne armije, dobrovoljački odredi, pa i grupe stranih plaćenika. Zločini su skoro svakodnevni, medijski prikazani u najudarnijim terminima, ali s tankim optužnicama protiv počinilaca i još manje pravno valjanih presuda. Po mnogima mnogo toga završava na tzv „crnom tržištu”.

Ono o čemu svet, za sada, ne sme ni da razmišlja jeste šta će se desiti kada borbena dejstva konačno stanu, a desetine hiljada Ukrajinaca se zateknu naoružani do zuba i besni zbog izgubljenog rata i nemogućnosti da se vrate sopstvenim domovima i porodicama. Da li ovoj zemlji sa 45 miliona žitelja preti građanski rat širokih razmera?

(Politika.rs)