„Rezolucija o Srebrenici“ – ima li ikakvog smisla?

Piše: Ivan Vučković, magistar filozofije, politički analitičar i potpredsjednik skupštine grada Bora

Potrudiću se da budem vrlo precizan i kratak.

„Rezolucija o Srebrenici“, kojom bi se 11. jul proglasio Međunarodnim danom sećanja na „genocid“ počinjen nad Bošnjacima u sukobu u tom području 1995. godine tokom šireg sukoba u bivšoj Jugoslaviji, biće, izvesno je, predmet rasprave i glasanja država članica Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To će se dogoditi u četvrtak, 23.maja 2024.godine i taj dan će ostati upisan kao dan kada su Ujedinjene nacije ozbiljno urušile svoj značaj i smisao.

Do glavne rasprave i glasanja države članice Generalne skupštine imaju priliku da ulažu amandmane na predloženi tekst – koji su inicirale, što je vrlo zanimljivo i više nego licemerno, Nemačka i Ruanda.

Ako se samo malo vratimo unazad, početkom maja je, na zahtev Rusije, u Savetu bezbednosti održana vanredna sednica koja je bila posvećena problemu Bosne i Hercegovine a na kojoj se argumentovano moglo čuti da niko ne krije žrtve i da niko ne želi da potisne sećanje na Srebrenicu ali da se, ukratko, tamo nije dogodio genocid. U tom smislu, bez obzira na postojanje više presuda međunarodnih sudova kojima je „potvrđeno“ da je u Srebrenici 1995. počinjen genocid nad Bošnjacima, Beograd ne karakteriše taj događaj kao genocid već, sasvim ispravno, kao zločin masovnih razmera. I sâm institut „Simon Vizental“ se oglasio argumentujući protiv rezolucije i stava da se u Srebrenici dogodio genocid.

Ipak, takva argumentacija i uopšte srpsko ne-poricanje zločina izgleda da nije dovoljno jer je mnogo kosponzora nacrta rezolucije i previše onih koji se svojski trude da javnost ubede kako je usvajanje rezolucije neophodno i kako će doprineti „srpskoj katarzi“ i boljim odnosima u regionu.

Od (zapadno)balkanskih država među kosponzorima nacrta rezolucije su tu, naravno, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Severna Makedonija (pre svega zbog albanskog lobija) i Slovenija.

Što se Slovenije tiče, još je januara 1990., na 14. kongresu Saveza komunista Jugoslavije, „podrška Slovenije“ bila jasna i tu ne bih trošio reči.

Bez obzira na to što Srbija (predsednik Vučić i njegov tim) vode odličnu međunarodnu politiku i bez obzira na to što je međunarodni položaj Srbije danas neuporedivo bolji nego tokom bilo kog segmenta 21. veka, problem koji Srbija ima u svojoj južnoj pokrajini, neuvođenje sankcija Ruskoj federaciji kao i odlični odnosi sa Kinom rezultirali su potrebom da se Srbija ponizi i predstavi kao genocidna država.

Svaki pokušaj vođenja nezavisne politike, dodatnog zbližavanja sa Kinom i Rusijom, biće, dakle, strogo kažnjeni.

Iako je, po ovom pitanju, lobi Sjedinjenih Država izuzetno jak, verujem da postoji šansa da se u četvrtak dogodi čudo i da rezolicija ne bude izglasana (naravno, ta šansa je mala jer je dovoljna prosta a ne dvotrećinska većina za izglasavanje). Za nas bi manje od 93 glasa „za“ bio veliki diplomatski uspeh (i naročito neizglasavanje pojedinih ključnih zemalja Ujedinjenih nacija, kao što su Kina, Rusija, UAE…)

Bilo kako bilo, ako rezolucija prođe, predsednik Vučić je najavio kandidaturu Srbije za nestalnu članicu Saveta bezbednosti UN a naša šansa da budemo izabrani je više nego velika. Videćemo kako će u četvrtak sve proteći.

Ukratko – cilj rezolucije o Srebrenici nije, nažalost, nikakvo pomirenje naroda. Cilj je da se Srbija unizi i prikaže kao zločinačka (a onda je svakako znatno lakše dalje lobirati za „Kosovo“ i sl.)

Žrtve Srebrenice treba poštovati ali to nije cilj ove rezolucije.
Rezolucija nije pro-bošnjačka već anti-srpska.

To bi trebalo svima da bude jasno.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)