Kompromitovani konzervativizam pred krahom

Evropska socijaldemokratija je trenutno u teškom položaju: bilo u Italiji, Portugalu, Holandiji ili Francuskoj. S jedne strane, stranke levog centra gube od grupa na tvrdoj levici, tamo gde postoje, ili od partija desno od centra, koje su u stanju da opšte nezadovoljstvo još uvek neograničenom masovnom imigracijom kanališu u sopstvenu korist.

Međutim, izuzetak od ovog trenda je očigledno Velika Britanija: na ostrvu leva Laburistička Partija vodi u svim istraživanjima sa preko 40%. Očekuje se da će na jesen u Velikoj Britaniji biti izabran novi Donji Dom. Rezultat će verovatno biti izborni masakr konzervativca. Zbog većinskog sistema, teško je proceniti kakva će biti raspodela mesta u Donjem Domu u Vestminsteru, ali se može očekivati da će konzervativci pretrpeti ogromne gubitke: sa sadašnjih 365 pašće najverovatnije na samo oko 90 mandata.

U Škotskoj konzervativci jedva da još postoje, a slično izgleda loše stoje u Velsu i Severnoj Irskoj. U Engleskoj herojski poduhvat Boris Džonsonsa, koji je od Laburističke Partije na siromašnijem severu bio preoteo skoro sve birače koji su decenijama glasali za crvene, sada liči na kuriozitet istorije.

Opisati trenutnog premijera Riši Sunaka, bivšeg Džonsonovog ministra finansija, kao baksuza, je krajnje uljudno. Već dve godine Laburisti vode u svim anketama a čini se da Sunaku ne uspeva ništa da uradi kako treba. Posle skoro 14 godina vlasti konzervativaca, promena izgleda kao izvesnost. Šta je tačno razlog odumiranja britanskih konzervativizma?

Pre svega: problemi sa rukovodstvom. Kameron je bio oštrouman i kompetentan premijer koji je znao kako da pažljivo dovede stranku do odbranivih pozicija po za konzervativce problematičnim političkim pitanjima: na primer o homoseksualnosti i ekologiji. Barem kod širokih birača. Ali ne i kod partijeske baze.

Sa Boris Džonsonom, na vlast je došao aktivni makijavelista koji – a to je bio možda i najveći nedostatak – jeste retorički obećavao više socijalnog „One-Nation-Conservatism“, ali u suštini je realizovao čudan potpuri levo-liberalne kosmopolitske politike za odgovarajuće grupe birača u Londonu i okolini te finalnu sahranu tačerizma 80-ih i 90-ih godina na severu Engleske. Ali ideološki niko kod njega nije mogao da identifikuje jasnu liniju.

On je, i pored svih otpora unutar političke i ekonomske elite zemlje, uključujući i svoju partiju i familiju – uspeo da sprovede izlazak iz Evropske Unije, što je njegova prethodnica Mej svim silama pokušavala da sabotira dok jer bila na vlasti. Džonson finalno jednostavno nije imao sreće: politički su ga sahranile privatne žurke njegovih saradnika u sedištu vlade tokom najteže faze zatvaranja za vremene corone, čime je celokupno njegovo upravljanje epidemijom postalo kranje neverodostojno, posebno što je virus najviše besneo u staračkim domovima, tradicionalnoj biračkoj bazi konzervativaca.

2019. je Džonson jednostavno imao sreće da se kandiduje protiv ultra-levog socijaldemokrate Korbina, miljenika Berlina, koji je, ne tako uglađeno kao Blera ali ipak jasno želeo da od Britanije napravi levu republiku, što nije moglo da prođe kod jasno monarhistički nastrojenih Britanaca.

Konzervativni kadrovi su se još više istanjili posle Johnsonovog neslavnog povlačenja iz politike, što se nikakvom propagandom više nije moglo sakriti. Rukovodstvo stranke, kao i većina poslanika Donjeg Doma, pozicionirani su centrističkije i znatno su mlađi od mnogo tradicionalnije ukorijenjene partijske baze. A poseban kuriozitet je činjenica da su Afrikanci i Azijati, koji u biračkom telu konzervativaca jedva da igraju ikakvu ulogu, veoma nadproporcionalno zastupljeni u i rukovodstvu partije i vladi.

Čime se nazire i fundamentalni problem: nestabilan, promeniv i finalno lako bezobličan ideološki okvir konzervativaca, tj. kompromitovani konzervativizam, je centralni uzročni faktor.

Da krenemo od ekonomske politike. Za šta se tu konkretno zalaže partija, decenijama nakon odlaska gospođe Tačer i Mejdžorova povlačenja? Jasan odgovor je nemoguć, jer to u ovoj partiji niko ne zna.

U konsolidaciji budžeta pod Kameronom, točak je prvo bio okrenut previše udesno, a zatim je pod Džonsonom vođen centristički kurs koji je bio težak za razumevanje i nije imao konture. Nesrećna Tras-vlada je bila pokušaj da se vaskrnu neke od Tačer-metoda, posebno kroz agresivno smanjenje poreza i pokušaje denacionalizacije.

Pod Mej i Sunakom, međutim, bilo je teško identifikovati bilo kakav jasan kurs. Poslednjih godina sve liči na lutanje, sa pokojom uspešnom pričom, ali bez jasnih linija. Velikog Haosa posle Brexita, haosa kojeg je naširoko najavljivala i za kojim je čeznula svakolika nemačka mainstrim štampa, nije bilo. Banke finansijskog centra London premestile su delić osoblja u Pariz i Dablin, ali samo delić.

Trgovina devizama, uključujući i eurom, ostala je u Londonu. Ni američke, ni japanske ni lokalne banke se ne povlače iz Grada. Ekonomija sporo raste, ali raste, za razliku od nemačke, koja pada. Prvi bilateralni trgovinski sporazumi su stupili na snagu a ostali su još u fazi pregovora. Sveukupna slika nije loša, ali deregulisanog “Singapura na Temzi”, za kojim su čeznuli neotačerovci, takođe nema.

Šta je sa kulturom i društvenim pitanjima? Bilo u smislu rodne ideologije, agresivne fetišizacije seksualnih preferencija ili politički motivisanog prekrajanja istorije sopstvene zemlje: zbog sličnog jezika i visokog kulturnog uticaja, retorika i ideologija levog Kulturnog Rata nefiltrirano se prelivaju iz Sjedinjenih Država u Britansku Kraljevinu. U leto 2020 statue čuvenih konzervativnih državnika i po Britaniji ruše levi studenti, sve uz aplauz u međuvremenu isto tako levog BBC, posve nevezano za činjenicu da je britanska kolonijalna istorija daleko složenija nego u TitkTok-izovanoj distorziji levice i da su britansko ophođenje sa „rasnim pitanjem“ kao i njegova istorija bili potpuno drugačiji u Kraljevini nego u USA.

Konzervativci su znali malo toga da suprotstave levičarskoj samomržnji i agresivnoj woke-retorici. Kao i u Nemačkoj, britanske univerzitete, kao i kulturni sektor, poludržavne radio i televiziju okupirala je levica.

Jeste da nije bilo “otvaranja granice” za milione migranata kao u Nemačkoj 2015 pod Merkel, ali se bilans torijevaca po pitanju imigracije za 14 godina njihove vlastu može opisati samo kao katastrofalan. Umesto da ograniči imigraciju na manje od 100.000 imigranata godišnje, kao što je obećano 2010, migracija je neomatano rasla. U 2023 neto imigracija je iznosila 775.000 ljudi, od 2020 preko 500.000.

Obično se samo neto cifra transponuje u medijima, a ne totalna imigracija, što je klasični politički šibicarski trik: ne emigriraju samo stranci povratnici, već i mnogi Britanci. Uprkos Brexitu, imigracija azilanata dostiže tužne vrhunce. Ukupna imigracija, u kombinaciji sa visokom stopom nataliteta među imigrantima, uzrokuje ogroman rast stanovništva, sa odgovarajućim demografskim promenama.

U istorijskom jezgru Londona sada živi samo 37% autohtonog belog britanskog stanovništva. Londonom, kao i mnogim velikim britanskim gradovima (Birmingham, Coventry, Luton), sada vladaju potomci južnoazijskih imigranata iz 1960-ih.

Cene nekretnina u oblasti Velikog Londona su astronomski porasle, vreme čekanja čak i na rutinske lekarske preglede često može da bude nedeljama, škole su pretrpane, a ulice zakrčene. Kod Brexita je veliku ulogu igralo pitanje imigracije, i to ne samo građana EU, već i naturalizovanih državljana trećih zemalja sa pasošima EU, na primer Somalijaca sa holandskim državljanstvom koji žive u Engleskoj. Njihovu egzistenciju u Britaniji plaćaju poreski obveznici: 74% Somalijaca u Londonu živi u socijalnim stanovima i od socijalne pomoći.

Afrikanci i Pakistanci se takođe nadproporiconalno nalaze u socijalnim stanovima koje, po slovu zakona, britanski poreski obveznici grade za sirote britanske poreske obveznike. Mladi Britanci imaju izbor između višegodišnjih lista čekanja ili privatnih stanodavaca. S obzirom na probleme povezane sa masovnom imigracijom – povećan nasilni kriminal, terorističke napade motivisane islamizmom, političke tenzije i radikalizaciju mladih muslimana rođenih u Britanij, ali koji u njoj nisu i socijalizovani – od konzervativaca su se očekivale jasne kontramere.

Ali desilo se brutalno suprotno ovom očekivanju: konzervativna vlada je, pod pritiskom levih medija, uvela bodovni sistem za kontrolu imigracije koji je fundiran na niskom minimalnom godišnjem prihodu od 26.200 funti, što je 8.000 funti niže od prosečnog godišnjeg prihoda. A 50 od 70 bodova može se postići uz “okvirno” – odnosno nikakvo – znanje engleskog jezika.

Poljake, prestravljene Brexitom, brojčano su smenili novi imigranti iz Commonwealtha, odnosno Nigerije, Indije i Pakistana. Liberalnu imigracionu politiku, koja postoji od 2000, konzervativci ni na koji način nisu revidirali, što se posebno odnosi na niskokvalifikovane ljude i članove njihovih porodica. To je izuzetno eksplozivno u društvenom smislu: stvari su finansijski u Britaniji išle dobro sve dok je britanska država blagostanja nudila malo, a uglavnom istočnoevropski imigranti od tog malo još manje koristili.

Stoga sada sve lagano ključa: nacionalna zdravstvena služba, koja se finansira iz poreza, se suočava sa značajnim dodatnim opterećenjem jer Babyboomeri lagano idu u penzije. Pri čemu Kanada i USA od Britanaca „kradu“ visoko obučeno, ali slabo plaćeno bolničko osoblje, koje u Britaniji zamenjuju imigrantima. Na šta se dodaje domaća inflacija i visoke cene energenata, jer uprkos rezervama u Severnom Moru, dosta gasa i nafte mora da se uvozi po paprenim cenama.

Međutim, uzalud se traži stroga ideološka nit među britanskim konzervativcima. Oprezna modernizacija pod Kameronom je verovatno bila strateški ispravna, ali je sprečila neophodnu korekciju imigracionog kursa, jer bi to predstavljalo jasno desno pozicioniranje, što bi levi mediji pocepali.

Levi woke-talas je svom snagom potopio britansko Ostrvo, raspoloženje u zemlji je razdraživo i polarizovano. Tradicionalno liberalna Britanija može sebi dozvoliti gej brakove, ali Dragqueens u vrtićima ne može. Ekonomska politika koja smanjuje intervencije države ima smisla, ali novo izdanje Tačerizma jednostavno ne prolazi kod većina Novog Stanovništva.

Ko god vidi multikulturalizam kao promašaj, može ga mirno i sahraniti. Konkretno, to znači da nema informativnih brošura na 15 jezika, nema poreskog novca za događaje koje organizuju minorne etničke zajednice, nema politike kvota ali ima razumne reforme sistema bodova i radnih viza. Sve ovo su konzervativni birači očekivali od svoje partije. A dobili ništa.

Od jeseni će, posle izborne pobede levice, verovatno biti dosta vremena za izradu takvih korekcija kursa. Tokom narednih pet godina konzervativci će verovatno moći u miru da razmišljaju o novom kursu, kao opozicija, dok će premijer Kir Starmer verovatno ponovo voditi Blerovsku veoma levu politiku „New Labour“, u svim relevantnim oblastima politike. Sa svim što to znači.