Dvije godine Specijalne vojne operacije, ili: Putin, Bajden, avion i „Mi“ protiv njih

Piše: Nikola Vrzić

Vladimir Putin, predsednik Rusije, u kokpitu za komandama najvećeg borbenog aviona na svetu u koji se popeo čeličnim merdevinama. Džo Bajden, koji povremeno zna da je predsednik Amerike, dok pokušava da se popne u svoj avion, posrće u borbi protiv stepenica. Pada i sa bicikla. I na ravnom, kad ne zaluta na pozornici.

Pre dve godine započela je ruska Specijalna vojna operacija. Pomenuto stanje dvojice predsednika – jedan za komandama aviona a drugi se na stepenicama aviona spopliće – predstavlja i najadekvatniju sliku stanja na frontu. Ne samo u vojnom smislu, nego i ekonomski i (geo)politički. U najkraćem, jedni još nisu pobedili a drugi još nisu izgubili, a i jedno i drugo je samo pitanje vremena iza koga nastaje neki novi svetski poredak.

Do danas, i to je preostalo pitanje više-manje razrešeno u skladu s onom parabolom o Putinu, Bajdenu i avionu.

Uostalom, vredi da se podsetimo šta su mislili da će biti. Jer ćemo tako bolje razumeti šta će biti.

Najavljivano je, naime, da će ruska rublja biti pretvorena u ruinu i da će, upotrebom „finansijskog nuklearnog oružja“ u vidu kombinacije sankcija i isključivanja Rusije iz SVIFT-a, njena ekonomija biti lišena prihoda i uništena.

Bilo je predviđeno i da Rusija bude geopolitički izolovana od ostatka sveta onako kako je to bila Srbija devedesetih godina prošlog veka, prepuštena sama sebi.

A onda je čudesno zapadno oružje trebalo i da dovrši šta god preostane. Pa je u skladu s takvom strategijom letos planirana i ukrajinska kontraofanziva čija je završna destinacija bio Krim. Da bi onda lepo mogli da rascepkaju ono što preostane od Rusije, i već su od Evropskog parlamenta do ozbiljnog ”Forin polisi” magazina u tom smislu počeli da razmatraju sočne planove.

Ispostavilo se da sve to što je zvučalo ozbiljno nije bilo ništa više nego standardni primer onog zlosrećnog ražnja i zeca u šumi. S tim što je zec u ovom slučaju medved, pa utoliko gore po one što su već počeli da se oblizuju jer su poverovali u sopstvenu propagandu da mogu sve što žele.

Počev od kontraofanzive, u koju su uložili sve što su imali – i ljude i oružje – a ona se strašno krvavo skršila, praktično, tamo gde je i započela. Sve to što su imali da ulože protiv ruske vojske više nemaju – njihova najbolja prilika pretvorila se u poslednju – te je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg na kraju morao javno da prizna da Rusija aktivno napreduje na svim delovima fronta. Potom je i Avdejevka oslobođena, i napredovanje se nastavlja.

A Rusija pritom, kako se procenjuje, na dnevnom nivou proizvodi pet do 10 puta više artiljerijskih granata od NATO-a, i nije potrebna naročita domišljatost da bi se shvatilo kuda sve to vodi; kad smo kod toga, poučno je podsećanje i na ono pompezno obećanje zvaničnika Evropske unije da će Ukrajini dostaviti milion artiljerijskih granata do kraja prošle godine. Uspeli su da dobace do trećine, propaganda se opet sudarila sa stvarnošću.

Tako da čak i američki mediji glavnog toka, koji Rusiji nikada nisu naklonjeni, rečima bivših zvaničnika Pentagona i NATO-a počinju da priznaju da vreme radi za Rusiju; da Ukrajina ne može da pobedi čak ni uz pomoć Amerike, a i pomoć Amerike nestaje; i da režim u Kijevu i njegovi sponzori u najboljem slučaju smeju da se nadaju zamrzavanju sukoba na sadašnjim linijama fronta, „a čak i to se sada ne čini realističnim“.

Istovetna je situacija i u pogledu međunarodne izolacije Rusije. Ne samo da se sav ostatak sveta nije priključio sankcijama koje je Kolektivni zapad uveo Rusiji – čime je on sam ostao izolovan od ostatka sveta – nego je, kao opipljivi simptom procesa preoblikovanja sveta koji su u toku, baš u takvoj situaciji pokušaja da se izoluje Rusija došlo do proširenja BRIKS-a u čijem je središtu upravo Rusija. Da bi zatim rat Izraela protiv Palestinca samo još dodatno istakao sav raskošni besmisao dosadašnjeg poretka zasnovanog na (njihovim) pravilima da mogu šta im se hoće a ostali to moraju da trpe. Svi ostali, međutim, više to neće i, podjednako važno, ne moraju da trpe. Postoji, naime, i alternativa.

A tu je naravno i ekonomija. Sankcije uvedene Rusiji pokazale su se toliko uspešnim da je Rusija, prema računici Svetske banke, pretekla Nemačku i postala prva ekonomija Evrope mereno BDP-om po paritetu kupovne moći. Štaviše, preneo je nedavno „Fajnenšel tajms“ rezultate MMF-a, prognozirani rast ruskog BDP-a za prošlu i ovu godinu veći je nego kod svake članice G7, od Amerike do Nemačke koja je stvarno najgora.

Što se tiče Nemačke, inače, evo još jednog zgodnog detalja koji donosi „Špigl“: energetski intenzivne industrije, kao što su čelična i hemijska, proizvode gotovo četvrtinu manje nego pre samo dve godine. S perspektivom da ni ubuduće ne bude ništa bolje, jer kombinacija skupih energenata, manjka radne snage i tehnološkog zaostajanja za konkurencijom i ne može da obezbedi rast nego samo dalje opadanje.

Sve to pak ne može a da ne stvori neku novu realnost, ne samo ekonomsku nego i političku, koja je neminovno i naša jer smo izloženi agresiji, kako nemačko-francuskog plana da priznamo samoproglašenu nezavisnost Kosova, tako i ostalih njihovih planova za konačno rešenje srpskog pitanja u standardnoj razmeri 100 za jednog.

Ove dve godine, otkako je svet počeo da se menja onako bespovratno, otuda predstavljaju i najpouzdaniji mogući geopolitički putokaz za Srbiju. Trendovi su, uostalom, očigledni koliko i potpuni neuspeh pokušaja da se obuzda Rusija.

Za ove dve godine Srbija je, ne bez poteškoća, pa utoliko vrednije, uspela da odoli nastojanjima da je uvuku u taj front obuzdavanja Rusije. Podvig nije mali – da je drugačije i drugi bi to uspeli – a Srbija je time zaslužila i priliku da, zajedno sa Republikom Srpskom, postane najzapadnija tačka onog sveta u nastajanju kome budućnost i pripada.

Naravno, bilo bi krajnje naivno pomisliti da ćemo jednostavno biti ostavljeni na miru da je i dočekamo. A to znači da ćemo morati i da nastavimo da se borimo za tu budućnost koju želimo možda i više nego što zaslužujemo, mudrošću koliko i postojanošću.

Pa je u tom kontekstu baš uočljiv primer raspada na dva dela pokreta „Mi – glas iz naroda“ koji je zahvaljujući rezultatima izbora imao priliku da postane ozbiljna državotvorna opozicija. Kakva nam je potrebna skoro koliko i državotvorna vlast, a svi vrlo dobro znamo da je bivalo više deficita i jednog i drugog nego što je zdravo.

Što će reći da tradicionalnim protivnicima naše državotvornosti ne može a da ne bude milo, jer nije sasvim beznačajno, što su se „Mi“ podelili na njih protiv onih. Tako da jedino preostaje pitanje da li su se tako podelili samo zbog ličnih razmirica, ili se i neko sa strane postarao da se to dogodi.

Šta god bilo od ta dva, ne treba sumnjati da svi zajedno, uključujući i sve njih, jesmo predmet neprestane operativne obrade – političke, medijske, obaveštajne – čiji je cilj da baš sad, kad već nismo ranije, uradimo sebi sve ono što nismo do sada. Kao da nam ove dve godine nisu pokazale da je bolje popeti se čeličnim merdevinama u avion nego pasti na stepenicama.

Te je stoga važno još jedanput podsetiti na nedavnu poruku Marije Zaharove, upućenu „patriotskim snagama koje su se već dokazale i onima koje tek dobijaju autoritet u društvu“, da u ovom trenutku stabilnost predstavlja temeljni interes srpskog naroda.

Portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova time nas je pozvala i na strpljenje, jer smo za ove dve godine videli kako vreme radi za Rusiju. A to što radi za Rusiju, po pravilu, radi i za Srbiju. Razume se, pod uslovom da u međuvremenu nešto ne zabrljamo.