Kosovo i Savjet Evrope – nastavak sage o rušenju međunarodnog prava
Autor: prof. dr Boris Stojkovski, istoričar
Kroz istoriju Evrope i sveta, postoji niz važnih tačaka koje predstavljaju kamene temeljce međunarodnog pravnog poretka i međunarodnih pravnih odnosa uopšte. Još 1648. godine, nakon krvavog Tridesetogodišnjeg rata vođenog između rimokatolika i protestanata, potpisan je Vestfalski mirovni ugovor. On se do danas, ne bez dobrih razloga, smatra prvim obavezujućim međunarodnim ugovorom i temeljom pravnog poretka u Evropi onoga vremena. Isto tako, ova se godina uzima kao početak savremenih međunarodnih diplomatskih odnosa, pa u neku ruku, i kao začetak moderne diplomatske istorije.
Principi utvrđeni, dakle, još 1648. godine bili su sledeći:
princip suvereniteta i fundamentalno pravo samoopredeljenja;
princip pravne jednakosti među nacijama, odnosno državama;
princip obavezujućih međunarodnih i međudržavnih ugovora;
princip nemešanja u unutrašnja pitanja.
Možda deluje pomalo čudno što smo na početku jedne vrlo savremene i veoma akutne teme, kao što je pokušaj privremenih prištinskih institucija da uđu u Savet Evrope, vratili se skoro 380 godina unazad. No, ova tema i ovi principi ustanovljeni pre punih 376 godina danas deluju savremeniji i aktuelniji nego ikada pre.
Kada sagledamo da su u Vestfaliji na mirovnoj konferenciji ove principe utvrdili predstavnici Francuske, Švajcarske, nemačkih država, Španije, Papske države (ne treba brkati sa modernim Vatikanom), Venecija i Holandije, jasno je da je princip suvereniteta i jednakosti nacija nešto što je tekovina premoderne zapadne politike. Tri stoleća docnije, nakon krvavih Napoleonovih ratova i Bečkog kongresa, te Berlinskog kongresa i naposle dva svetska rata, formiran je savremeni međunarodni pravni poredak kakvog poznajemo. Ili makar kakvog smo do 1999. godine poznavali.
Dakle, upravo svetske sile, od kojih većina zaista u Zapadnoj Evropi formulisale su principe suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nepovredivosti granica i jednakosti. Kada znamo ovaj istorijski tok, možemo se sasvim opravdano zapitati šta se onda dogodilo 1999. godine? Od te godine, i nelegalne, bezočne i bestijalne agresije NATO na zemlju, preko tri i po stoleća međunarodnog poretka i diplomatije je pogaženo. Daljim aktivnostima dela međunarodne zajednice, gaženje svega od Vestfalskog mirovnog poretka do Povelje Ujedinjenih nacija nastavljeno je 2008. godine, i evo, da budemo krajnje maliciozni, nastavlja se sve do danas.
Suprotno svemu što međunarodno pravo i svi principi koji su tokom vekova utvrđivani, a svoj vrhunac dosegli nakon Drugog svetskog rata, sada se nastoji da se tzv. Kosovo progura u Savet Evrope. Ova institucija je predvorje Evropske unije, jer da biste započeli pregovore za pristupanje EU, članstvo u SE je obavezujuće. Osim toga, članstvo u Savetu Evrope otvara pristup i međunarodnom sudu pravde u Strazburu i još nekim ne tako beznačajnim ustanovama u Evropi.
Jasno je da, ako bi se zavijorila zastava nepostojeće države ispred Saveta Evrope da bi to bio van svake sumnje poslednji ekser u kovčeg međunarodnog pravnog poretka. Nevezano čak i za najnotorniju činjenicu da međunarodno pravo brani i velika većina čovečanstva. Samo ako pogledamo u Evropu i zemlje Evropske unije videćemo da su zemlje poput Španije i Kipra nepokolebljivo na našoj strani i strani pravde. Tu je i Mađarska, iako zemlja-priznavač, koja međutim ipak razume i srpsku poziciju, ali i zadržava ipak određenu dozu kritičnosti prema tome kako savremeni svet funkcioniše. Radovali su nas glasovi protiv iz Italije, pa i Nemačke. Slovačka je takođe imala stav koji može da bude ohrabrenje, a veliki je protivnik bilo kakve ideje da je naša južna pokrajina nekakva nezavisna država. Čak i uzdržanost pojedinih zemalja treba valjano ceniti. Politika i geopolitika su komplikovane stvari. Mnoge zemlje, zbog svojih interesa, ne mogu sasvim dosledno da drže srpsku stranu, ali i uzdržani glas pokazuje ipak uzdržanost prema nekim tokovima koji cepaju svetski poredak.
Ovo što je napred rečeno, odnosi se samo na zemlje EU. Setimo se, a tek je to strašan paradoks i kršenje svih normi, da su Rusija i Belorusija van Saveta Evrope. Tek bi takav podatak naterao svaku razumnu osobu da se zamisli kakva je to politika koja nepostojeću državu, koju ne priznaje više od polovine čovečanstva, na silu gura u Savet Evrope, a da Rusija, jedna od ključnih zemalja za formiranje moderne Evrope i sveta, tu ni ne učestvuje.
Kada, pak, pogledamo kartu sveta, vidimo da se zemlje poput Kine, Indije, Indonezije, Irana, Sirije, Brazila, Argentine, Meksika i tako možemo još u nedogled drže i Povelje Ujedinjenih nacija i celog međunarodnog pravnog poretka. Afričke zemlje, latinoameričke, azijske, uprkos vrlo raznolikim geopolitičkim interesima i kompleksnim odnosima širom sveta u velikoj većini poštuju principe utemeljene pre više od tri i po stoleća i osnažene nakon 1945. godine. No, vratimo se našoj osnovnoj temi, koja nije bez veze sa svime što je izneto u prethodnim redovima.
Na čelu privremenih prištinskih institucija nalazi se već neko vreme ubeđeni marksista i ekstremni levičar Aljbin Kurti. Kao mlad osuđen pravosnažno od strane sudstva ove zemlje za terorizam i podrivanje ustavnog poretka države. Dakle, ličnost koja je u prilično ranim godinama već imala jasan i nedvosmislen politički i ideološki cilj, a to je rušenje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Srbije. On je, međutim, pomilovan od strane predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice. Ono što je posebno tu vredno istaći jeste da je on zahtevao da ne bude pomilovan u grupi sa ostalim teroristima već lično, po imenu i prezimenu. To mu je i ispunjeno od strane tadašnje vlast, kao što je već i pomenuto.
Daleko, od toga da je bilo koja politička nomenklatura među privremenim institucijama vlasti u našoj južnoj pokrajini vodila proaktivnu politiku prema Srbima, ali delovanje Kurtijeve kamarile verovatno je vrhunac beščašća. Od direktnih napada na decu na Badnji dan, preko stalnih pretnji, nasilja pa sve do ekonomskog iznurivanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, Kurtijeve metode predstavljaju flagrantno nasilje. Sve ono što prištinska uprava radi suprotno je svakom pravnom poretku, svim krivičnim zakonicima modernog demokratskog sveta i naposletku i zdravom razumu.
O odnosu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sveukupnoj kulturnoj i duhovnoj baštini Srba, kao i o falsifikovanju i izmišljanju istorije i tradicije, nemoguće je ukratko govoriti. Već vidimo po rafovima knjižara nekakve istorije Kosova, iskrivljeno (propagandno) tumačenje ne samo ratova 90-ih već i celokupne prošlosti južne srpske pokrajine.
Pored toga, tu su i neke pravne norme i obaveze koje su prištinske vlasti preuzele na sebe još 2013. godina. Briselski sporazum predviđa prvenstveno Zajednicu srpskih opština, a Priština ima i obavezu da (kakvog li paradoksa) vrati zemljište koje pripada manastiru Visoki Dečani. Dakle, obaveze koje se 11 godina ne ispunjavaju su vezane za povratak nečega što je privatno vlasništvo i što je uzurpirano i davanje mogućnosti Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji da se povežu i da odlučuju o osnovnim, svakodnevnim temama svog života dok se ne reši pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije.
Kada se sve ovo zajedno sabere, i uz to dodamo i još jednom podvučemo strašno nasilje nad Srbima, koje je svakodnevno, doista se postavlja pitanje, otkud onda tzv. Kosovo u Savetu Evrope? Idemo redom:
Kosovo i Metohija je sastavni deo Srbije po Ustavu Srbije, Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, prema svim aktima međunarodnog prava, pa i po mišljenju ogromnog dela čovečanstva.
Prihvatamo kao nespornu činjenicu da na prostoru Kosova i Metohije živi ogroman procenat albanskog stanovništva, te da su njihovi predstavnici strana u pregovorima u vezi sa različitim aspektima funkcionisanja Kosova i Metohije, te veze sa ostatkom Srbije, regiona i šire. Svakako da i albanskom stanovništvu treba olakšati i kretanje i druga prava koja uživaju jednako svi ljudi.
Iz tačke 2. proizilazi da i prištinska strana, kao subjekt u pregovorima mora da se drži ipak nekih uzusa diplomatskog ponašanja, kao i da ispunjava međunarodne obaveze, date Evropskoj uniji. Jednako kao što to proizilazi i za srpsku stranu.
U smislu svega napred rečenog, privremen vlasti na Kosovu i Metohiji ne samo što se ne drže slova sporazuma koje su potpisali, prvenstveno ciljamo na Briselski sporazum iz 2013. godine nego odlaze korak dalje. Pokušaji ubistva, pretnje, oduzimanja imovine, hapšenja, maltretiranja, ukidanje dinara, zabrana lekovima i prehrambenim proizvodima da uđu na teritoriju Kosova i Metohije iz drugih delova Srbije, samo su neka zlodela koja Kurtijev režim čini protiv Srba. Zajednica srpskih opština nije ni blizu da bude makar u početnoj fazi formiranja.
Za sve ovo o čemu govorimo, tzv. Kosovo, bez zvezdice, napomene ili fusnote, kao punopravna članica, je na putu ka Savetu Evrope. Predlog je formalno dat od grčke poslanice i sestre premijera Konstantina Micotakisa, Dore Bakojani. Gospođa Bakojani očigledno dovoljno ne poznaje ni sopstvenu istoriju, pa da se seti progona Grka iz Turske i odnosa koji tamo postoji do danas prema minorno maloj grčkoj zajednici. Primer bogoslovije na Halki je samo jedan od brojnih. No, čak ni paralele sa stradanjem sopstvenog naroda, a o nekoj empatiji i iskrenoj podršci za Srbe, poput one koja je postojala 1990-ih godina, da ne govorimo, nisu dovoljne Dori Bakojani da trezveno sagledava stvari oko sebe.
Gaženje međunarodnog pravnog poretka se nastavlja. Odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope kojom se preporučuje članstvo tzv. Kosova u ovoj instituciji polako ali sigurno otvara Pandorinu kutiju. Kršenje međunarodnog prava i principa na kojima svet počiva se nikada ne završava dobro. Tako su gaženi i vestfalski mirovni poredak, tako se sada gazi i ono uređenje sveta koje znamo kao posledicu kraja Drugog svetskog rata. Teško će biti u budućnosti (pa i u sadašnjosti) zaustaviti razne separatističke pokrete koji tinjaju širom sveta i prete da postanu buktinja i kao požar zahvate svet. Uostalom, vidimo i sada koliko je malo potrebno da brojne teritorije na planeti Zemlji postanu krvava ratišta gde stradaju brojni nevini ljudi.
Danas su to Srbi na Kosovu i Metohiji, a sutra to može biti ko zna ko. Zbog svega toga postoji međunarodni pravni poredak. Kako bi sprečilo ratove, stradanje nedužnih, masovne zločine, terorizam, međunarodno pravo i postoji. Ukoliko bi se neko ko međunarodno pravo stalno krši, ko uostalom krši sve norme ponašanja, primao i podržavao na način na koji se tzv. Kosovo uvodi u Savet Evrope, a uvedeno je u brojne druge ustanove i institucije, sportske, kulturne, naučne, finansijske, političke, to bi značilo da se upravo takvo zločinačko ponašanje podržava. Svaki glas za tzv. Kosovo u Savetu Evrope glas je protiv ne samo Srbije, već i celokupnog evropskog i svetskog pravnog poretka, ali i glas za otimanje teritorije, pritiske, zločine i nasilje. Posledice mogu biti nesagledive i svi moramo biti spremni na njih.