“Uelbek je izvikan i atipičan, a Šrederove stepenice su realan teren“

Saša Đurović pisac, politički i analitičar medija

Vaš novi roman „Šredereve stepenice“ je upravo izašao u izdanju „Zepter book international„ Kako je došlo do te saradnje?

Filip Zepter i ja smo se dogovorili expresno. On je čovjek koji je mag u svijetu biznisa ali je i u posjedu širokog spektra obrazovanja, sjajan poznavalac literature, koji umije da prepozna. Dopao mu se moj prethodni roman i dogovorili smo se brzo. A kako slični senzibiliteti lako sarađuju posle je sve bila rutina. Moje je bilo da prionem na posao i taj posao uradim valjano.

Kontaktirale su Vas i neke komercijalne izdavačke kuće, bili ste na pragu saradnje sa najkomercijalnijom u regionu?

Tačno je, ali nijesam prešao taj prag. Nijesam prihvatio ponudu tih piljara koji sve gledaju kroz prizmu materijalnog. U svrsi profita izdaju svakovrsna piskarala i razne budalaštine. Književnost bi trebala bit uzvišena a kvalitet primaran. Iznevjerio bih sebe da sam pristao na saradnju sa takvima pa je uslijedio moj odgovor na nivou citata već „Neću da izdajem za izdavačku kuću koja izdaje rialiti igračice, šnajderke, radio voditeljke i dokone budale“. Uprkos faktu da je u lagunama ušuškano, po prirodi stvari. Koja je tema Vašeg novog romana, i da li se razlikuje suštinski od prrethodnog? Ne, naprotiv. Novi roman je negdje nastavak prethodnog, sledstveno dinamici zbivanja i pohranjenih uspomena koje su se prosto nadovezale na prethodni roman. Novi roman je, u jednom dijelu, i omaž mojoj rano iščezloj sestri, jednom bastionu vrline i čestitosti. A u odnosu na prethodni roman, razlikuje se jer je izraženiji odijum prema pošasti komunističkog ustrojstva, prema etabliranom socijalnom miljeu koji vlada regionom vijek cijeli. Nakaradne komunističke očeve je naslijedio genetski otpad koji određuje sudbinu ionako uneređenog regiona. Kulturološki, sociološki i kako god. Neki ljudi iz „književne kritike“ koji su čitali Vaš novi roman kažu da je već sada kandidat za Ninovu nagradu.. To su utisci nekih relevantnih imena iz sfere književnosti i to je lijepo čut ali meni nagrade ne znače mnogo jer su u ovakvom sociološkom ambijentu izgubile na značaju. Nagrade ne opredjeljuje kvalitet napisanog nego podobnost, servilnost, pa ČAK i političko opredjeljenje. Kao u svim autoritarnim režimima.

Ima ih koji Vam zamjeraju na explicitnom izražavanju, upoređuju Vas sa Uelbekom, kažu da ste kontroverzni, nepristupačni, surovo konkretni, šta mislite o tom?

Nekonkretnost je gubljenje vremena. A te kreature o kojima pričate konkretnost izjednačavaju sa explicitnim. Ne mrze oni mene nego istine koje znam o njima a koje se ne libim da napišem. Kad se tiče poređenja sa Uelbekom, on je prilično izvikan pisac neobičnog ponašanja. Vidite koliku pozornost je izazvao tim što je napravio magarce od toliko njih na Beogradskom „Krokodilu“ koji su ga žejno iščekivali, a bilo je tako predvidivo da on neće doć’. Što više govori o gluposti onih koji su ga očekivali a koji sad kukumavče da im se vrate pare za plaćene karte, nego li o njegovoj nepredvidivosti. On se negdje frenetično smijao gluposti tamo neke publike na brdovitom Balkanu. A u provincijalnoj percepciji kontroverzan je svak ko je individualac ili ko ima neke konekcije. Pa sam onda i ja kontroverzan ili sam član Masonske lože. Nerijetko i saradnik CIA-E. Takve priče su primjerene provincijalnoj onomatopeji.

Kad smo već na tom terenu „Belešku o piscu“ na poleđini Vaše knjige potpisuje „Brat Lorenco“ što intenzivira spekulacije o eventualnom bratstvu Masonerije. Ko je Brat Lorenco i o kakvom je bratstvu riječ?

Ko god zna da čita između redova saznaće ko je Brat Lorenzo. Fratello Lorenzo je sveprisutan u tom projektu, a bratstvo je subjektivni doživljaj. Ne bih komentarisao teoriju zavjere, tu nacionalnu disciplinu, pa ni u domenu bratstva. Jedino je u CG vijest na državnom dnevniku da su neki vajni političari, navodni članovi, navodne lože. To je trendy valjda, al nije sukladno onom što se zove istina.

Ili Vas mnogo vole ili mnogo ne vole?

Držim do mišljenja ovih prvih, a drugima se ne bavim osim kad se oni bave mnome, pa odgovorim adekvatno. Ipak sam ja rođen u najužem jezgru tog grada, nekad. U Ivana Milutinovića 6a. A onda sam odrastao i sazrijevao na ulicama istinskih metropola. Ne bi valjalalo da nijesam naučio ponešto, kao što ne bi valjalo i da me svi vole. Ono što ja volim je fakat da je svako slovo u mojim knjigama apsolutna istina, ostalo je irelevantno.

Način na koji pišete, gotovo cijela književna javnost definiše kao potpuno atipičan, u nekim segmentima se izražavate gotovo na ivici bahatosti, a nekima ste potpuno po ukusu explicitnim načinom izražavanja, kako to tumačite?

Ne bavim se spodobama kojima smeta što, u određenim segmentima, pišem „na ivici bahatosti“ Uzgred, oni tu „bahatost“ prrepoznaju u istinama koje im se ne sviđaju, ali šta ja imam s tim? Osim što objelodanim te istine. Vrlo je bitno kakvog ste mentalnog susstava ali je bitno i kakvog ste etičkog sadržaja. Najlakše je bit’ protuva bez karaktera, ali ako su ti kojima smeta „bahatost“ upravo to, pa nemoj da se ljute ako neko to primijeti. Tišma, dok je čitao moju knjigu, mi je napisao da se sjetio Strindberga i Beketa, a to je već za vrednovanje, par excellence.

Gdje se može kupiti Vaša nova knjiga i šta mislite o regionalnoj književnoj sceni?

Knjiga se može kupit u „Knez Mihailovoj“ ulici u knjižari „Zepter book world“ i u svim Zepter i Vulkan knjižarama. A kad se tiče regionalne scene, nekoliko izvikanih se „vrte“ u medijima, a oni koji vrijede nemaju potrebu da se nameću. U Srbiji je najčitanija domaćica, do juče tv voditeljka, što više govori o čitalačkoj publici nego o njoj minornoj. Sličnog su senzibiliteta pa se lako raz7umiju. U gluposti i neukusu. Ne zaboravimo da je u regionu skoro polovina populacije nepismena ili pismena funkcionalno, pa „izvikani autori“ imaju privid kvaliteta ako brojke kažu da su najčitaniji. Ali brojke u toj ravni ne znače ništa. Takve „pisce“ prodaje „EPP“, ali „EPP“ prodaje i „perfex“.