Svi su nam dani Vidovdani!
Piše: Mihailo Medenica
Svi su nam dani Vidovdani.
I sva su mi polja Gazimestani.
Još krvarim svete rane,
od dedova, Vidovdane!
Prohodao sam u jurišima,
s kolevkom u Hristov stroj…
Majčino mleko sliva se s krsta,
trkom do njega, božure moj.
Trkom, da ne zaostanem,
prezrela kandila, povila grane…
Da uzberem majci, eno se brine,
što me još nema Vidovdane.
Praštaj mi, žurim, danas je
svako moje sutra…
Nije to dan, no večnost u danu,
stradanjem krštavam nova jutra.
Al ne žalim, vitlejemska noć
su grobovi roda mog…
Gde su nam glave ponosno pale
strado je Srbin da ne strada Bog.
Svi su nam dani Vidovdani!
I sva su polja Gazimestani!
Ko mila jagnjad otkosom leže
rasute kosti Samodreže.
Pričesna, večna, a šta joj mogu
gde Srbin strada da skući Bogu?!
Večno je moje gospodsko pleme,
ne žalim groba- svojem se nadam…
Rod je moj moštiju seme,
živ sam- imam za šta da stradam!
Uzalud zemljom love nam seni,
dok je raspeća božur cvaće…
U danu sebe poznati neće,
doveka Vidovdan- Srbina znaće!
Ako te se odreknem Vidovdane
neka mi vene, nek mi ne svane!