Suze Nemanjine

Piše: Iguman Petar Dragojlović

Istorija drevna srpske zemlje Zete od najdavnijih vremena prožeta je mnogobrojnim narodnim predanjima o našim najvećim svetiteljima – svetom Jovanu Vladimiru, svetome Nemanji – u monaštvu Simeonu Mirotočcu, svetome Savi Nemanjiću, svetome Ilarionu Zetskom učeniku Savinom i prvom zetskom episkopu, svetome Evstatiju Prevlačkom, svetome Stefanu Štiljanoviću i mnogim drugim srpskim duhovnim svetionicima stare i drevne srpske Dioklije. Jedno od tih divnih predanja vezano je i za rodonačelnika svetorodne loze Nemanjića, velikog srpskog župana rođenog u Zeti tj. današnjoj Podgorici koja se tada zvaše Ribnica, potonjeg ujedinitelja srpskih zemalja – svetoga Stefana Nemanju.

Radi se o divnoj i dirljivoj priči koja je sa kolena na koleno prenošena i čuvana kroz narodno predanje, te je tako ostala zapamćena u Crmnici, tačnije u crmničkom selu Orahovu, pokraj Virpazara. A sve je počelo i sve se otkrilo jednom slavskom Svetom Liturgijom i postliturgijkim saborovanjem.

Naime, bejaše to 22. maja 1997. godine, na dan slave Manastira Orahovo, posle Svete Liturgije. Okupio se bejaše ne mali narod Božiji oko orahovačke svetonikolajevske i nemanjićke svetinje, mitropolita Amfilohija i igumana Manastira Donji Brčeli oca Grigorija, koji je u Crmnici Bogu i narodu služio i u najtežim decenijama komunizma. Kao poslušnik Cetinjskog Manastira, sa starim i mirjanskim imenom Predrag, zajedno sa sadašnjim monahom dr. Pavlom (Kondićem), tada poslušnikom Dobricom, čtecirao sam na Svetoj Liturgiji. Posle Liturgije vladika cetinjski Amfilohije je meni i poslušniku Dobrici, pred celim narodom dao blagoslov za monašenje, koje je usledilo na Petrovdan iste 1997. godine. Tada me je, što je za mene bilo još veće iznenađenje i čudo, mitropolit Amfilohije pred celim narodom odredio da brinem o obnovi te drevne prednemanjićke i nemanjićke svetinje rekavši – „Evo vam novog igumana manastira Orahovo. Čim ga zamonašimo šaljem ga u ovde u Orahovo“.

Na neki način i zadivljen i začuđen iznenadnim duplim blagoslovima krenuo sam onako radostan oko dve orahovačke crkve, jedne iz 10. a druge sa temeljima iz 13. veka koja je kasnije, u 17. veku, obnovljena i freskopisana. Krenuh, čisto da malo obiđem teren i okolinu. Puta, vode ni struje u manastiru tada nije bilo. Nije bilo ni konaka za život monaha. Stara Boljanova crkva svetog Jovana Krstitelja, nazvana po lokalnom feudalcu i ktitoru Ivanu Boljanu, iz desetog veka, jedva se videla od gustog šipražja. Novija crkva posvećena prenosu moštiju svetoga Nikole, koja svoje temelje ima iz doba svetoga Save Nemanjića i koja je obnovljena u 17. veku, bila je veoma zapuštena. Do manastira se stilazilo samo uskom i strmom kozjom stazom kroz gustu šumu i još gušće šipražje.

U svoj toj radosnoj postliturgijskoj atmosferi jedan od najstarijih Orahovljana, čijeg se imena više i ne sećam, svima nam je ispričao jednu divnu i potresnu priču o rodonačalniku svetorodne dinastije Nemanjića – svetome Stefanu Nemanji. Priču koja je u narodnom pamćenju tog kraja ostala živa do naših dana. Sve je krenulo tako što sam seo na jedan poveći kamen iznad Boljanove crkve i ushićen gledao u lepotu Orahovačkog polja kroz koje je proticala Orahovačka reka, posle čega je srpska starina iz Crmnice krenuo da kazuje samo jedan mali fragment dirljive istorije tog sveštenog mesta i sela Orahova:

„E vidiš dijete, sve ti je ovo lično Nemanjina đedovina. I on je jednom prilikom, tako kao i ti, sedeo na kamenu pored Boljanove crkve i gledao u ovu Božiju lepotu“.

Iskreno, svi smo po malo bili u čudu, iako se iz istorije zna da je sveti Stefan Nemanja rođen u srednjevekovnoj Zeti, u gradu Ribnici, na ušću Ribnice u Moraču, tj. u današnjem centru Podgorice. Zato se taj deo glavnog grada Crne Gore i danas naziva Nemanjina Obala a stara tvrđava Nemanjin Grad. Zna se i da mu se otac Zavida takođe rodio u Zeti ili staroj Diokliji i da je jedno vreme bio jedan od udeonih vlastelina u Raškoj.[1] Ova nas je priča ipak prijatno iznenadila, jer iako je iz istorije poznato da postoji bliska rodbinska povezanost naših drevnih srpskih dinastija iz Dioklije tj. Zete, Raške i Travunije, još od vremena svetoga srpskoga kneza Jovana Vladimira[2], nikada do sada ni jedan od naših istoričara ili putopisaca nije tačno lokalizovao neko seosko imanje kao bar jedan mali deo direktne dedovine svetog Stefana Nemanje. Ali, Bog je želeo da istina ne ostane sakrivena. Posebno u to burno vreme velikih nacionalnih, međupartijskih i unutrašnjih previranja u Crnoj Gori kada su mnogi crnogorski političari i kvaziistoričari počeli narodnosno odvajati jedan jedinstveni srpski narod i naše srpske dinastije Nemanjiće, Vukanoviće i Vojisavljeviće.

Zainteresovani ovom pričom starog Orahovljanina zapitasmo ga da nam tačnije objasni njegove reči. A on, zamišljen i zagledan u lepotu kotline sela Orahova staloženo, ali ujedno nekako i ponosito, nastavi:

“ Stara je to priča braćo. Stara koliko i ovo selo i naš sveti srpski vladar i ujedinitelj Nemanja. Pričali su još naši stari da je jednom prilikom veliki Nemanja došao na ovo sveto mesto i seo na jedan kamen pokraj ove Boljanove crkve i kao i mi danas gledao u ljepotu Orahova. A Orahovo od davnina beše dedovina Nemanjina i lična njegova zemlja koju je od svojih starih nasledio. Tada svetome priđoše nekolicina njegovih velmoža i zamoliše ga da im podari deo njegove dedovine. Nemanji se naravno takav predlog uopšte nije dopao, pa im je rekao: „Braćo moja, čestite velmože, dedovina se ne poklanja“. No, velmože i njegovi verni sledbenici u mnogim ratovima bijahu uporni, pa mu posle dugog moljenja na kraju rekoše: „Ne tražimo mi tebi čestiti naš gospodare neku veliku zemlju već po jedno malo parče, samo da bi smo se mogli podičiti da imamo jedan, makar i mali, delić Nemanjine dedovine. Valjda smo toliko zaslužili svojom vernošću i tebi i srpskoj državi“. Ni ovaj se predlog nikako nije dopao svetome Nemanji i on ih ponovo odbi uz pređašnje reči: „Verne i čestite vojvode moje, dedovina se ne daje“. No, oni bejahu veoma uporni, stalno ga iznova moleći da im pokloni neko, makar i najmanje i najlošije parče orahovačkog polja, tek toliko da bi se mogli ponositi da su se udostojili dobiti deo Nemanjine dedovine. Posle dugih i dugih molbi, ne želeći da svoje verne velikaše rastuži, Nemanja na kraju ipak popusti i dade im po neke male i najneznatnije delove svoje dedovine u selu Orahovo. Velikaši se njegovi zbog toga veoma obradovaše a Nemanji dođe neka tuga u duši, te ih na kraju zamoli da ga ostave samoga sa svojom poslugom. Velikaši ga odmah poslušaše i otidoše iz Orahova a sveti Nemanja ostade sam sa svojim slugama i tužnim mislima u srcu, stojeći kraj Boljanove crkve. Rastužen što je popustio svojim vojvodama i što im je poklonio ma i najmanji deo svoje dedovine, on skrhan tugom sede na jedan kamen zagledan u orahovačku pitominu i lepotu njegove dedovine. I tople suze svetoga Nemanje potekoše niz njegove obraze i počeše kvasiti kamen na kome je sedeo, jer nikada mu nije bilo žao poklanjati zemlju svojim velikašima, ali nikada nije dao ni pedalj svoje dedovine. No, danas, makar i u najmanjem delu, on je popustio. I ostade dugo i dugo toga dana sveti Nemanja – rodonačalnik dinastije Nemanjića, sa suznim očima zagledan u lepotu i pitominu svoje dedovine u Orahovu. Ostade sve dok molitvom Bogu i toplim suzama ne umiri svoju dušu, sedeći na kamenu kraj Boljanove crkve.“

Iguman Petar (Dragojlović)

 

[1] Poznato je iz istorije da je Nemanjin otac Zavida iz srpske dinastije Vukanovića koja je u bliskom krvnom srodstvu sa srpskom dinastijom Vojisavljevića. Vukanovići su dinastija koja je vladala Raškom od 1183/4. do 1168. godine, ali su sami Vukanovići vodili poreklo od dinastije Vojisavljevića jer je rodonačelnik dinastije Vukanovića, raški župan – Vukan, bio brat od strica Konstantina Bodina, najvećeg i najmoćnijeg vladara dinastije Vojisavljevića, koji je jedno vreme bio i svesrpski vladar. Sam Konstantin Bodin je Vukana lično i doveo u Rašku i zajedno sa Vukanovim bratom Markom, postavio ih je za raške udeone kneževe. Dakle najznačajnija srpska dinastija Nemanjić jedna je od novih i bočnih grana dinastije Vukanović, a Vukanovići su jedna od novih bočnih grana Vojisavljevića. Stoga je vrlo lako zaključiti da i Nemanjići i Vukanovići vode poreklo od srpske dinastije Vojisavljevića.[1]

 

[2] Dioklijski srpski knez Sveti Jovan Vladimir je stric osnivaču dinastije Vojisavljevića, Stefanu Vojislavu. Stefan Vojislav je pak rođen u Travuniji u mestu Brusno. Stefan je vladao Dioklijom od 1019-1035 kao vizantijski vazal i knez Duklje a potom je zbog jedne pobune protiv Vizantije bio uhvaćen i poslat u zatvor. Vratio se na vlast 1039. pobegavši iz zatočenja. Potpunu nezavisnost od Vizantije je stekao u periodu od 1040. do 1042. posle dve sjajne vojničke pobede. Ipak, 1044. on je iznenada umro u svom dvorcu u Prapratni koji se nalazio između Ulcinja i Bara. Na kraju svoje vladavine nosio je i titulu „knez Srbije“. Nasledio ga je sin Mihajlo Prvi Vojisavljević, prvi srpski kralj krunisan po katoličkom obredu. Mihajlo je živeo je do 1081. godine i upokojio se u Diokliji. Imao je i titulu „kralj Srbije“. Nasledio ga je nastariji sin Konstantin Bodin koji je vladao od 1081. do 1101, najmoćniji srpski srednjevekovni vladar iz dinastije Vojisavljevića.