Rezolucija o genocidu ili genocidna rezolucija

Piše: Nenad Kecmanović

 

Kad naši fudbaleri u gostima izgube utakmicu protiv objektivno jačeg protivnika sa minimalnom razlikom, a čeka nas i revanš meč na domaćem terenu, obično izveštači kažu da su „postigli odličan rezultat”. A uoči mečeva gde je protivnik mnogo jači, naš selektor kaže „predaja nije opcija”, „protivnik nije nepobediv”, „ostavićemo srce na terenu”.

Tako je Vučić, sa podrškom Dodika i uz blagoslov Porfirija pred let u Njujork opisao svoju misiju u GS UN. I, prema izveštajima sa lica mesta, bilo je upravo tako: danonoćno je lobirao, bilateralno i multilateralno predstavljao naš slučaj regionalnim grupama ambasadora, molio pravoslavnu braću Grke da pomognu, isticao značaj očekivane kineske podrške, okupio kao svedoke srpskog stradanja preživelu decu iz Podrinja koja su kao izbeglice odrasla u SAD… I? Doživeo častan poraz, a druga strana Pirovu pobedu.

Naprotiv, rezoluciju su pripremale SAD u potaji unazad pola godine u kooperaciji sa bošnjačkim delom zajedničkih organa BiH u muslimanskom Sarajevu, a iza leđa Željke Cvijanović u Predsedništvu BiH i srpskih ministara u Savetu ministara BiH. Uprkos tome, neophodni broj glasova za prolaz rezolucije dugo nije bio siguran, pa je sednica dva puta odlagana za dodatno lobiranje i tekst dopunjavan kako bi bio provarljiv što većem broju.

Na kraju rezolucija je usvojena podrškom manjine daleko ispod konsenzusa na koji su SAD u svoje vreme mogle unapred da računaju. Moć nekad jedine supersile jeste u sve većem i sve bržem opadanju, i u imperiji na sve strane škripi zbog vojne nadmoći Rusije i ekonomske Kine, kao i zbog unutrašnje nediscipline unutar evroatlantske zajednice, ali pobedio je i sistem brojanja. U velikom procentu suzdržanih i onih koji nisu ni pristupili glasanju, mogu se prepoznati zemlje koje još nemaju samopouzdanja da se otvoreno suprotstave enormnim pritiscima. Da je glasanje bilo tajno, ishod bi bio sasvim drugačiji.

A šta je sa onim velikim i brojnim zemljama sa svih strana sveta koje su se okupile oko Rusije i Kine u BRIKS-u, ŠOS-u, ODKB, ili stoje u dugom redu pred šalterom za prijem u pionirsku organizaciju multipolarnog sveta. Čine većinu država, populacije i teritorije na planeti, a gde su nam sada bili da nas podrže. Multipolarci se još uvek uvezuju, stasavaju i tek grade svoju organizacionu i institucionalnu infrastrukturu kakve je konkurentski kolektivni Zapad odavno izgradio kroz NATO, EU, OEBS, STO, MMF, Svetsku banku, pa i UN. Radikalna promena je epohalni proces koji traži vreme, ali važna preporuka za glasače u GS UN predstavlja već činjenica da je onomad Vučić ugostio Sija, a Dodik se treći put ove godine sprema kod Putina. Takve kontakte sa velikim i najvećim malo ko ima od malih kao što smo mi. Često izgleda da politika zavisi od omera vojne i ekonomske moći i da diplomatija uopšte pa i naša nema tu šta da traži. No i nije baš tako…

Uspeli smo da desetak zemalja otprizna Kosovo pa ih sada ima više protiv nego za, Vučićevo izgaranje u kuloarima zdanja na Ist Riveru sigurno nam je donelo neke glasove, bliske veze Dodika sa Orbanom učinile su da Sijarto odmah oglasi da će Mađarska glasati protiv, a zahvaljujući našem apelu prijateljska Rusija je blokirala pre nekoliko godina u SB UN u suštini istu rezoluciju. Sada je Nebenzja mirno rekao o BiH sve što bi Dodik zapaljivo.

Tada se kao inicijator formalno pojavila Britanija, a sada Nemačka. Zemlja koja je odgovorna za pomor šest miliona Jevreja i za neproglašeni genocid nad 750.000 Srba u Jasenovcu, optužuje Srbe za navodni genocid nad nekoliko hiljada muslimana Bošnjaka u Srebrenici. Bestidnost bez presedana, objasnio je ruski ambasador, ali za Šolca i Berbekovu potvrda da su svoje grehe okajali samim tim što su dobili pravo da sude svojim žrtvama.

Zašto su SAD tako uporne da proguraju rezoluciju kroz UN, koju su u međuvremenu uspeli da nametnu nekim zemljama pojedinačno, i to u našem okruženju. U dopunjenom tekstu stoji da je odgovornost za genocid pojedinačna, a ne odnosi se na čitav narod, što je opštepoznato i suvišno. No eto ta pojedinačna odgovornost, makar i za nepostojeći genocid, presuđena je već u Haškom tribunalu, pa šta onda još hoće, upitao ih je Vučić.

Odmah je prepoznato da hoće da uteše islamski svet za zločine u Gazi, čiji spisak od 25.000 dece još nije zaključen. Svetu je manje vidljivo da navodni genocid u Srebrenici treba da bude alibi za bombardovanje Srpske i Srbije osiromašenim uranijumom sa produženim dejstvom radijacije na generacija srpske novorođenčadi. Alibi za već učinjena i tek planirana zlodela srpskom narodu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici potrebna im je da makar manjinskom podrškom u GS UN sve zemlje i narodi prihvate da su „Srbi narod zveri bez vere i zakona”, kako je rekao Žak Širak. A to je moralni i politički predtekst i kontekst u kome će moći da Srbima otmu Srpsku i Kosovo kao prirodnu posledicu. Otuda već suđenje predsedniku Srpske, prijem Kosova u Savet Evrope…

Cilj im je globalističkog karaktera da slome vojnu neutralnost Srbije i Srpske kao rupa na mapi NATO-a na drugoj liniji konfrontacije NATO-a sa Rusijom i Kinom. Nije to novi cilj. Rade na tome već decenijama, korak po korak podrivaju Rezoluciju 1244 o Kosovu i Dejtonski sporazum o BiH, međunarodne akte koje su i sami kreirali, potpisivali i garantovali. Sada je, međutim, međunarodna pozicija neokolonijalnog kolektivnog Zapada naglo oslabila: Rusija vojno napreduje u Ukrajini, Kina širi ekonomski uticaj u Africi i Latinskoj Americi, ali i u Evropi, unutrašnji evroatlantski redovi se osipaju povodom masovnog zločina u Gazi i pojedinačnih priznanja Palestine. Bajdenu su, baš kao i Klintonu ’95, neophodni brzi i laki poeni da bi na jesen produžio mandat na čelu imperije, pa je i on odlučio da preseče na Srbiji i Srpskoj gde već ima protektorat i „Bondstil”, odnosno NATO.

Najzad, šta nakon usvajanja rezolucije? Ohrabreni muslimani – Bošnjaci i Šiptari mogli bi nasrnuti na Srbe u Srpskoj i na KiM da bi ponovo ubijali i bili ubijani u novom proksi ratu Zapada, ili će radije da traže ratne reparacije, odnosno da prijave još jedan srpski genocid bar da se zaboravi ZSO. Predsednici Srbije i Srpske su najavili da rezoluciju neće priznati i upozorili da će to dramatično pogoršati i onako napete odnose u regionu. Dodik i to da će Srpska otići iz BiH. Pošto je samozvani v. p. onomad u redovnom izveštaju za SB rekao da je država BiH u raspadu i da je Srpska remetilački faktor, ispada da se Dodik i Šmit konačno u nečemu slažu. BiH bez RS biće mirna i stabilna. Bosna je zemlja na čijim granicama prestaje logika pa ambasador Lagumdžija može otvoreno da radi protiv šefice svoje države Željke Cvijanović i to uz podršku UN. „Bosna je zemlja na čijim granicama prestaje logika”, veli Andrić, a oni u GS to zovu deficit inkluzivnosti. No danas je iracionalna BiH postala paradigma.

Uporedo sa BiH raspada se, naime, i međunarodni poredak, ugovori i konvencije se otkazuju ili naprosto krše, atentati na predsednike i premijere, baš kako i priliči stanju trećeg svjetskog rata. U najmanju ruku, karakteristično za tranzicioni period između jednopolarnog i višepolarnog poretka, svet se nalazi u vakuumu u kome stare regule više ne važe, a nove još nisu uspostavljene. Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, relativizuje i niz novih inicijativa za priznanje genocida sa raznih strana sveta jer, ako genocid može da bude masovni zločin u jednoj opštini, onda može i svako drugo masovno stradanje. I sami Bošnjaci su se prisetili da su tokom svoje kratke nacionalne istorije preživeli još 11 genocida i tako devalvirali Srebrenicu.

Najvažniji rezultat naše misije tokom bitke na margini zasedanja, ali i predsednika Srbije, i u ime Srpske, tokom sednice, jeste što su Srbi iskoristili priliku da saopšte istinu na velikoj sceni. Ne „svoju istinu”, nego istinu ekspertskog Izveštaja Međunarodne nezavisne komisije za Srebrenicu, koja je zaključila: „Genocida u Srebrenici nije bilo”, kao i kako i zašto se ovim zločinom politički manipuliše. Rezolucija nije obavezujuća, ali Srbi obavezno moraju da reaguju kao jedan i jedinstven narod jer nas kao takve i tretiraju i maltretiraju.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)