Počnimo ljubav iz početka: Prisluškivani razgovor Miodraga Dake Davidovića i Mila Đukanovića iz 2002. ugledao svetlo dana

Na portalima je „isplivao“ prisluškivani razgovor Miodraga „Dake“ Davidovića sa Milom Đukanovićem iz novembra 2002. godine. Povod za razgovor je usmeni nalog Đukanovića Davidoviću u kome od njega traži da svojim uticajem pacifikuje lokalne silnike iz Nikšića povezane sa navijačkim strukturama, a prema molbi Vladana Batića, tadašnjeg ministra pravde u Vladi Srbije i predsednika FK „Radnički“ iz Obrenovca, čiji su igrači trebali da gostuju u Nikšiću.

Iz razgovora sa jasno vidi sva servilnosti i divljenje koje Davidović iskazuje prema Đukanoviću, uz salve hvalospeva zbog Đukanovićeve uloge u razbijanju SR Jugoslavije, kao i njegovog učešća u dogovoru sa eksponentima tadašnje DOS-ovske vlasti u Srbiji oko formiranja DZSCG.

 

Miodraga Davidovića zove Milo Đukanović sa broja 081/242-388:

Milo: „Alo“.

Daka: „Poštovanje Predsjedniče“.

Milo: „Đe si Daka“.

Daka: „Najbolji mogući potez na svijetu si povukao. Svaka ti čast!“.

Milo: „Jel tako?“

Daka: „Svaka ti čast, to samo mogu…“

Milo: “Milo mi je da tako misliš. Hvala ti.“

Daka: „To je jedini način da se pobijedi ta bijeda i jad.“

Milo: „Pa, da pokušamo.“

Daka: „Nema tu sad, to je sad riješeno. Ja sam siguran milion posto da ćeš pobijediti.“

Milo: „Jesi dobar?“

Daka: „Ja sam ovde u Kamenici. Majka mi ima jednu jako tešku operaciju srca. Evo, već dva i po sata traje. Malo sam zabrinut, pravo da ti kažem.“

Milo: „Au, to sad traje. Ja sam mislio da si u Nikšiću.“

Daka: „Ne, ne, u Kamenici.“

Milo: „Biće to dobro.“

Daka: „Pa, jako teško. Neku su trombovi pokrenuti, to ako tako bude…“

Milo: „Ko radi operaciju?“

Daka: „Radovanović.

Milo:“Nino je tu?“

Daka: „Jeste.“

Milo: „Javiću ti se onda kasnije da vidim kako je to bilo. Ja sam htio da te zamolim za jednu stvar, pa možeš ti telefonirati nekome u Nikšiću.“

Daka: „Nije problem.“

Milo: „Zvao me Batić sinoć. NJegova ekipa gostuje danas u Nikšiću. Kao, po sistemu, nije to uopšte sporno da se igra, izgubi i sve to. Nego, oni su malo uplašeni (Batić). U Nikšiću ima malo prepadanja, ovoga i onoga. „Možeš li tamo javiti?“, reko „Mogu, nema problema, to su moji prijatelji, sigurno će biti korektni domaćini“, jer on im je valjda predsjednik, a reko „Što se igre tiče, igraće, pa će, najverovatnije, izgubiti, ali neće ih niko prepadati, ugrožavati ili bilo šta.“ Pa možda javi nekom u Nikšić, neka im stavi do znanja da mi znamo da su oni vezani za njega (Batića), da je on naš prijatelj, da mi želimo da budemo dobri domaćini prema njima. A što se igre tiče, to se podrazumijeva šta treba uraditi. Eto, samo to.“

Daka: „Nema šta da brineš, ti to znaš.“

Milo: „Ajde, pa ću se ja kasnije javiti da vidim šta je bilo sa majkom.“

Daka: „Čestitam ti, Bog ti pomogao. Zaista si hajdučki potez povukao.“

Milo: „Hvala ti.“

Daka: „Prvi put u istoriji neko da tako nešto smisli.“

Milo: „Pa, moramo da pokušamo da rešavamo ono što je najteže“.

Daka: „Pomoći ćemo, naravno.“

Milo: „Eto, hvala ti. Ćao.“

Daka: „Sa srećom, živio.“

 

Izvor: Nacionalist