Novi „Čuvari galaksije“ – lament nad smrću Amerikane

Piše: Nikola Tanasić

Ni u jednom filmu do tada „Marvelova“ magija nije bila očiglednija – film je snimljen po potpuno opskurnoj seriji stripova iz sedamdesetih kojih se do tog trenutka nije sećao niko osim šačice zaljubljenika, rediteljski je u pitanju bila šašava komedija koja je epsku patetiku svemirske opere sjedinila sa kičastom infantilnošću tzv. „crtaća subotom ujutru“ (Saturday morning cartoons) i urnebesnim fantastičnim premisama američkog „Srebrnog doba stripa“, a humor i estetika su stavljali naročit akcenat na nostalgiju, obraćajući se u većoj meri starijoj publici od dotadašnjih ostvarenja ove producentske kuće.

U pitanju je bila kocka koju je samo gigant poput „Marvela“ mogao sebi da priušti, ali kocka se isplatila: „Čuvari galaksije“ su postali jedan od najuspešnijih i najomiljenijih filmova ove kuće kako kod publike, tako i kod kritike.

Istovremeno, u čisto estetskom smislu, u pitanju je bio najstripičiniji film koji je ova kuća izbacila do tog trenutka, postavivši standarde kojima je u kasnijim ostvarenjima težila, ali ih uglavnom nije dostizala. Naravno, korporacija „Dizni“ nikada nije propustila šansu za zaradi milijarde na intelektualnom vlasništvu, pa su „Čuvari“ ubrzo postali jedan od najvažnijih delova slagalice tzv. „Marvelovog kinematografskog univerzuma“ (MCU), a likovi iz ovog filma su odigrali važnu ulogu u filmovima koji su obeležili vrhunac ove produkcije – „Rat beskraja“ (2018) i „Kraj igre“ (2019). Pogotovo je odnos poluboga i galaktičkog zavojevača Tanosa sa svojom usvojenom ćerkom Gamorom iz „Rata beskraja“ približio Holivud najbliže klasičnoj herojskoj tragici Eshilovog „Agamemnona“, koliko je američka popularna kultura bila u stanju do nje da dobaci.

„Kraj igre“ predstavljao je u izvesnom smislu i „kraj istorije“ za „Marvelov“ univerzum, i filmovi koji su usledili označili su postepeni gubitak interesovanja globalne publike za ovu „neispričivu priču“, kao i traganje producenata za novim dobitnim modelom koji bi „Dizniju“ obezbedio još jednu deceniju apsolutne dominacije bioskopskim salama.

Novi filmovi su nekada bivali ambiciozni, nekada nepretenciozni, nekada bezdušno klanjanje pred oltarom političke korektnosti, nekada eksperimentalne komedije samo za zaljubljenike, ali u osnovi su se svi svodili na isto – mnogo plasmana proizvoda, malo štofa.

Vatromet mašte i tehničko savršenstvo

Kada je, dakle, reditelj i scenarista Džejms Gan pristupio snimanju svog trećeg filma o „Čuvarima galaksije“ u nizu, morao je da ispuni nezahvalan zadatak studija – da na premisi proslavljenoj po svojoj neozbiljnosti i nepretencioznosti isporuči  delo koje će po kvalitetu scenarija i režije, angažmanu publike, i kultnom statusu moći da parira najboljim filmovima franšize kao što su „Ajron Men“ (2008), „Kapetan Amerika: Zimski vojnik“ (2014), i već pomenuti „Rat beskraja“. Ispostavilo se da poverenje koje je dobio nije bilo deplasirano.

„Čuvari galaksije – tom 3“ predstavljaju kompleksan, slojevit, i tehnički besprekorno snimljen film. On je istovremeno razuzdana komedija u žanru svemirske opere, estetski i pripovedački povratak zlatnom dobu danas politički nekorektnih akcijaša iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, potpuno raspištoljen primer stripovske naučne fantastike, apokaliptični film katastrofe, i preko toga takođe potresni eksperimentalni film-unutar-filma o traumama iz detinjstva, eugenici, biotehnici, i socijaldarvinizmu. Drugim rečima, studio je u ove treće „Čuvare“ utkao bukvalno sve što je njihove pojedinačne filmove iz prošlosti činilo izuzetnim. Po fizičkom humoru i duhovitom scenariju on podseća na „Dedpula“, po uvrnutosti i idiosinkraziji zapleta i atmosfere može se takmičiti sa „Doktorom Strejndžom“, po epičnosti i herojskom narativu sa „Osvetnicima“, a po subverzivnoj političkoj potki sa nenadmašnim prvim „Ajron Menom“ i drugim „Kapetanom Amerikom“.

Pritom groteskna stripovska estetika često potpuno iskače iz „zone komfora“ američkog stripa i podseća na potcenjeni Besonov film „Velerijan i carstvo hiljadu planeta“ (2017, po istoimenom stripu Mezijera i Kristena), dok animirani film-unutar-filma o poreklu Rakuna Roketa predstavlja malo gotičko remek-delo nalik na najbolje filmove Tima Bartona, Žan-Pjer Ženea, ili Giljerma del Toroa.

Povratak bazičnosti i devoukizacija

Jedan od aspekata trećih „Čuvara galaksije“ koji se odmah nameće pažnji jeste upadljivo odsustvo banalne „vouk propagande“, koja je postala opšte mesto u holivudskoj produkciji našeg vremena, i koja već duže vreme visi i „Dizniju“ i „Marvelu“ kao mandatorni politički korektni kamen oko vrata. Producenti su već u više navrata imali prilike da vide kako ne samo globalna, već i dobar deo američke publike negativno reaguje na nametanje „osvešćene“ globalne kulture, što se nepovoljno odražava na ono što je ovim kompanijama ipak bliže srcu od bilo koje pojedinačne ideologije – rezultat na blagajnama.

U tom kontekstu ovaj film zaista predstavlja povratak ne samo „osnovama“ (basics) starih i prokazanih holivudskih hitova na kojima se „ispekla“ savremena globalna kultura, već istovremeno i povratak „baziranosti“ (basedness) – tradicionalnim likovima, ulogama, i zapletima koji su već godinama skoro proterani iz holivudskog mejnstrima. U „Tomu 3“ tako možemo videti muške junake u tipično muškim herojskim ulogama (obično označenim kao „toksične“), ženske likove koji dobijaju batine od muškaraca (Holivud ovo obično pažljivo izbegava, vodeći računa da njegove superheroine u svemu nadmašuju superheroje, a da ravnopravne takmace imaju samo u drugim superheroinama), kao i glavnog negativca crnca-socijaldarvinistu (našoj publici ovo merenje nijanse kože deluje banalno, ali u rasom opsednutoj Americi o tome itekako vode računa).

Cilj ovog „premotavanja filma“, koje u velikoj meri olakšava prepoznatljiva muzika i estetika osamdesetih, jeste da se u mraku holivudske bezidejnosti nekako napipa „stari sjaj“ Fabrike snova koji je bio na vrhuncu pred kraj Hladnog rata. To premotavanje daje zadovoljavajući rezultat, ali rezultat koji – poput svih ostalih uspešnih holivudskih filmova aktuelnog trenutka – i dalje počiva na staklenim nogama nostalgije, ne nudeći globalnoj publici ništa što nije videla već nebrojeno puta.

Laboratorijske životinje u Platonovoj Pećini

Svoje najveće uzlete ovaj film ipak dostiže na planu drame. U odnosu na prethodna dva, a pogotovo u odnosu na idiosinkratični „Tom 2“ iz 2017, scenario filma je zreliji, humor je inteligentniji, a glavni likovi su psihološki dublji. Ipak, sve to ostaje u senci potresnih Roketovih flešbekova o životu u laboratoriji koji, iako po stilu animacije ne odudaraju od „igranog“ dela filma, nadrealističnom atmosferom i naturalističkim pripovedanjem predstavljaju jedan idejno i duhovno dublji nivo priče, koji kulminira spletom potpuno hrišćanskih motiva i alegorija. Atmosferski i emotivno ovi segmenti filma, pored pomenute estetike Bartona i Del Toroa, tematski asociraju na dva klasika animacije iz 1982. godine – The Secret of NIMH i Plague Dogs, takođe posvećena laboratorijskim životinjama.

Džejms Gan i saradnici se ovde ipak ne zadržavaju prosto na jednostavnoj, direktnoj, i ideološki bezopasnoj priči o zlostavljanju životinja – Roketova priča predstavlja suptilnu varijaciju na temu Platonove pećine sa naglašenim političkim implikacijama.

Vlasnici galaktičke mreže biolaboratorija se bave okrutnim i potpuno nečovečnim eksperimentima sa eugenikom i izgradnjom „uzornog društva“ koje bi naseljavale inteligentne i dobronamerne životinje na krajnjem stupnju evolucije (svojevrsna parodija Orvelove „Životinjske farme“), ali se obećana utopija ubedljivo raskrinkava kao opsena i laž, težnja ka savršenom društvu kao rasistički fetiš, a determinizam „naukom vođene evolucije u potrazi sa veštačkom inteligencijom“ razbija o hridi moralne autonomije i transcendentne, neskriveno hrišćanske eshatologije.

Eugenika, socijalni inženjering i igranje Boga

Upravo je lik glavnog negativca u filmu –  Velikog Evolucionara (ubedljivo ga igra Nigerijac Čakvudi Ivudži) – tačka u kojoj „Tom 3“ prelazi iz domena „dobre zabave“ i „stare škole holivudske akcije“ u političku subverziju. Ovaj lik predstavlja amoralnu himeru koja je delimično bezobzirni revolucionar bez empatije prema vlastitom narodu (nalik na Robespjera ili Lenjina), delimično monstruozni logorski lekar poput Mengelea, a delimično nedodirljivi generalni direktor visokotehnološke megakorporacije sa mesijanskim kompleksom poput Gejtsa ili Zakerberga.

Pored izgradnje „savršenog društva“ na planeti po imenu „Kontrazemlja“, on istovremeno stiče svojoj korporaciji milijarde preko niza genetskih patenta, pri čemu je njegov najnoviji projekat – stvaranje savršene dečje radne snage koja bi bila u stanju da radi bez zamora i uz minimalnu ishranu danima, ostajući sve vreme savršeno srećna zahvaljujući genetskoj manipulaciji hormonima.

U lik Velikog Evolucionara su upleteni neki od najdemonskijih motiva zapadne kulture – faustovska slepa težnja za naučnim progresom, đavolska opsednutost „srećnim robljem“ Velikog Inkvizitora, kao i potpuno prozaična podređenost svih visokih ideala i stremljenja naizgled korporativnom profitu, a zapravo – egu, hibrisu i kompleksu boga globalne tehnološko-industrijske oligarhije. On skače iz „projekta“ u „projekat“ uništavajući živote u procesu bez trunke primisli na to da bi možda on sam trebalo da snosi odgovornost za svoje „propale eksperimente“.

Pritom se tradicionalna američka vizura na ovaj oblik manipulacije prirodom simbolički očituje u jednoj kratkoj sceni – poslušnici Velikog Evolucionara trpe njegove opsesije koje potkopavaju „dobro poslovanje“ kompanije sve do trenutka kada ovaj, u naletu gneva i frustracije izgovara rečenicu nema Boga i zato sam tu ja. Nakon tog konačnog čina hibrisa celo njegovo osoblje i obezbeđenje trenutno poteže oružje na njega u najboljem kaubojskom maniru američkog „Biblijskog pojasa“.

Liberalna parodija konzervativne Amerike

Ništa manje od ovog nesuđenog „Tvorca“ nije zanimljiva ni njegova Tvorevina, tj. upravo „uzorno društvo“ koje hoće da sagradi. Još jednom imamo na delu otvoreno satirizovanje neoliberalnih konceptā „otvorenog društva“ zasnovanog na „miru i toleranciji“: Evolucionarova „utopija“ je, zapravo, kopija američke konzervativne suburbije iz zlatnog doba pedesetih i šezdesetih godina, sa istom arhitekturom i ikonografijom, ali je umesto ljudi (koji su, u duhu savremene, mizantropske „zelene ideologije“ previše agresivni i destruktivni) naseljavaju inteligentne životinje „bezbroj rasa i vrsta“, koje žive u miru i slozi pod budnim totalitarnim okom megakorporacije koja upravlja svim aspektima njihovog života, i koja je spremna i sposobna da ih izbriše sa lica zemlje iste sekunde kada iz bilo kog razloga postanu nepodobni, ili samo nepotrebni.

Pritom ova „savršenija verzija Amerike“, uprkos svojim idealno liberalnim aksiomima, propada na isti način kao i „prava“ Amerika – kroz deindustrijalizaciju, degradaciju urbanih zona, poplavu kriminala i narkomanije, pa njen „tvorac“ odlučuje da učini isto ono što bi učinio svaki odgovoran korporativni rukovodilac – da prebije troškove, obriše tablu, i promeni planetu, prepuštajući ovu koju ima potpunom uništenju.

Smrt Amerikane i gubitak vere u „hepiend“

„Čuvari galaksije – tom 3“, pored odličnog scenarija i upečatljivih likova koji gledaocima u bioskopima garantuju danas sve ređu dobru holivudsku zabavu, istovremeno odišu jednim naročitim odnosom prema tradicionalnoj Amerikani. Taj odnos je nedvosmisleno nostalgičan, otvoreno ironičan, ali istovremeno dubinski – apokaliptičan. Autori filma su puni ljubavi prema vrednostima koje brane – bilo da su u pitanju opskurni i kičasti stripovi koje ekranizuju ili zlatno doba hladnoratovske američke kinematografije koje imitiraju, ali oni istovremeno kao da više nemaju vere da te vrednosti mogu da opstanu same po sebi.

Zato oni momenti filma u kojima dolaze do izražaja stara etika Holivuda – individualna izvanrednost, moralni integritet, briga za zajednicu, i potreba da se nesebično „spasava svet“ – u najvećoj meri deluju izveštačeno i bajkovito. U tradicionalni holivudski „hepiend“, potpuno veran pravilima žanra koji se emulira, potrebno je uložiti mnogo više energije i mnogo više „suspenzije neverice“ nego nekada. I nije na odmet pomenuti da ključnu ulogu za spasavanje junaka iz svojevrsne Nojeve barke na kojoj se nalaze, slučajno ili ne, igra jedna ruska keruša – Kozmo – u skafanderu sa oznakama SSSR. Ovaj lik izuzetno lepo otelovljuje hladnoratovski odnos Holivuda prema Rusiji – istovremeno nipodaštavajući (Rusi predstavljaju nešto bestijalno, nečovečno, i istovremeno infantilno, što stalno traži afirmaciju sa Zapada) i pun divljenja prema tehnološkim dostignućima koja se iz američke perspektive graniče sa magijom.

Treći film o „Čuvarima galaksije“ je bolje napisan, suptilnije duhovit, i dramski ozbiljniji ne samo od prethodnika u seriji, već od većine „Marvelovih“ ostvarenja do sada, uz izuzetak neprevaziđenog Rata beskraja. Rat ostaje čvorište i zenit celokupne „Marvelove“ produkcije, i ovaj film, koliko god ozbiljno i hrabro bio snimljen, i dalje ne izlazi iz njegove senke, cedeći suvu drenovinu tragičnog odnosa Tanosa i Gamore kao temelj za motivaciju glavnih likova.

Na kraju, kada se podvuče crta, ispod svog tog stripovskog šarenila, nostalgične muzike i pozitivne priče provejava jedan u osnovi sumoran pogled na društvo koje je sve to iznedrilo, ali koje odavno nema ništa novo da nam ponudi. Da, Fabrika snova i dalje ume da nas privuče u bioskope, nudeći nam ono što zna da volimo. Ali ta ponuda se sve više svodi na nostalgični povratak u nepostojeći, začarani svet iz detinjstva, koji nas opčinjava dok su svetla ugašena, da bismo čim izađemo iz sale shvatili da je u pitanju uvek bila samo lepa iluzija. I da je ta iluzija, poput detinjstva, ostala zauvek u prošlosti.