Hrvatska je pakao iz kojeg je i sam đavo protjeran da Paveliću ustupi mjesto
Piše: Mihailo Medenica
Užasavajuće malo nam treba za podjelu, a kad se razvrstamo među nama nije linija već, nažalost, kanjon!
Evo se minulih dana tužno kantari rodoljublje prema tome jesmo li oduševljeni ili razočarani “Darom iz Jasenovca”?!
Žalosno da žalosnije ne može biti!
Ako se nekome nije dopao film taj bezmalo negira Jasenovac, Jastrebarsko, Staru Gradišku…sva zverstva đavolje kopiladi NDH..?
Ni slučajno! Nema zdravorazumnog Srbina koji će nad užasom stradalništva našega staviti znak pitanja, to garantujem, pa sve da je načisto razočaran filmom!
Ima jednako razloga i za oduševljenje i za “razočarenje” “Darom”, i ne smije biti jeres reći: film je loš!
No, film nije loš.
Što se mene tiče jednako je sjajan i očajan, i nikome se ne smije osporiti sud.
Oči onog anđela, “Dare”, odnosno, Biljane Čekić, taj pogled – ja bih na ikonu, odmah!
Svo stradanje, patnja, neprebol, jad…sve je u tom pogledu, a u njemu ni malo glume već živih rana…
Dušu sam isplakao na te oči.
Ako nešto i nisam video do sada- u tom pogledu sam progledao…
Rečju, on je veličanstvenost filma, ta malena živa ikona…
No, ono zbog čega jesam razočaran je činjenica da je užas stradanja Srba (Jevreja i Roma takođe) u NDH sveden na meru gledljivosti, što nikako nije smelo biti učinjeno!
Užas nema i ne sme imati meru prihvatljivosti, jer to je užas!
Proklete ustaše nisu bile tek zločinci već bezdušne zveri, NDH je bila pakao iz kojeg je i sam đavo proteran da Paveliću ustupi mesto, i to mora biti aposlutno jasno!
U filmu, priči, knjizi…čemu god što se bavi tim suštim zlom!
Ponavljam, užasu stradanja Srba samo zato što su Srbi, ne smije biti dozvoljeno da bude sveden na prihvatljivu mjeru, jer nema u užasu, rekoh, ničega prihvatljivog!
Apsolutno sam siguran da to i nije bila namjera filma, ali tako se ispostavilo: Jasenovac, Jastrebarsko, Stara Gradiška, Pag…čitava NDH je bila strašna kasapnica srpskog roda i to mora biti jasno, bez ikakvog obzira da li će se gledalac tri puta ispovraćati…
I ne stoji argument da trajanje filma, budžet ili šta god to nisu dozvolili- priča o stradanju Srblja ne smije biti ispričana manje- više kroz simboliku, jer će i sama postati simbolična!
Nema to veze samo sa filmom, već sa nama samima, “Dara” je trebalo da bude još jedan u nizu spomena našem stradalništvu a ne da nas uči o njemu.
Zapravo, teško je ispričati priču narodu koji je toliko postradao, i na tako zverske načine stradao, da je prosto ubeđen kako to nije moguće!
Mi kao da bežimo od istine jer toliko je strašna i bolna da nam je lakše živeti u neznanju, večito se pitajući zbog čega smo to zaslužili?!
Samo zbog toga što smo Srbi, nema tu druge istine!
Zbog toga što smo za ukus zveri vazda previše svedočili istinu, ljubav, veru, sebe u Gospodu i Gospoda u sebi.
Pisah ranije i ponoviću: Srpkinja se nanosila crnine da joj i noć pozavidi!
Srbin se više nanosio tuđeg krsta negoli sopstvene glave!
Reke su se nanosile Srba da su ih i obale zaboravile!
Za stotinu godina jame i vrtače ne mogu da “svare” kosti postradalih samo zato što su Srbi!
Zbog svega rečenog svako ko se lati pisanja, priovedanja ili snimanja o stradanju Srblja mora da zna: publika mu nisu ni čitaoci, ni slušaoci, niti gledaoci već duše što vape da ih ožalimo i ne zaboravimo!
Najmanje 700.000 duša srpskih, i još nešto više od 300.000 jevrejskih i romskih, umorenih na 57 najmonstruoznijih načina (ponajmanje metkom) doziva pod zemljom Jasenovca, Jastrebarskog, Gradiške…
Tek kad budemo jasno i glasno progovorili glasom njihovim- konačno ćemo čuti i svoj glas.
“Dara iz Jasenovca” je sjajan film, a zbog svega onog što ga čini lošim- krivi smo svi do jednog, jer narod kojeg film uči iznova će i iznova ispisivati prazne stranice svoje slavne i stradalne istorije, mastilom koje bledi i nestaje…
Izvor: IN4S