Gideon Grajf: Nisu svi ratni zločini genocid, ni Holokaust

Detaljni zaključci Međunarodne komisije o Srebrenici biće predstavljeni u narednim nedeljama. Ono što mogu u ovoj fazi da kažem jeste da, za razliku od ranijih izveštaja koji su bili dostupni javnosti, sada, u radu međunarodne komisije kojoj predsedavam kvalitativno novo je fokusiranje i sagledavanje svih žrtava u srebreničkoj regiji. Dakle, ne samo na dan 11. jul 1995. u opštini Srebrenica već od 1992. do 1995, i to u čitavoj regiji, uz sagledavanje žrtava na svim stranama – Bošnjaka, Srba, Hrvata, Roma, kaže u razgovoru za „Politiku” profesor Gideon Grajf, istraživač Holokausta iz Izraela i predsednik međunarodne komisije koju je 2019. godine formirala Vlada Republike Srpske.

– Sav taj ogroman istraživački trud ima plemenitu misiju u cilju objektivnog i nepristrasnog načina utvrđivanja stradanja u čitavom području, a radi celovitog i istinitog sagledavanja svih događaja u srebreničkoj regiji, što je istinski i suštinski potreban pristup. Postkonfliktna rehabilitacija dug je i mukotrpan proces, tako da sveobuhvatno sagledavanje svih događaja koji su prethodili i doveli do srebreničke tragedije i obuhvatanja svih žrtava predstavlja neophodnost radi jačanja poverenja i tolerancije među svim narodima i etničkim zajednicama u BiH, konačnog pomirenja i suživota sadašnjih i budućih generacija – ističe prof. Grajf.

Zašto je bilo važno obraditi činjenice vezane za višegodišnja ratna stradanja u toj regiji? Zar mislite da drugi nisu uzimali u obzir stradanje Srba?

Kao istoričar, slušajući medije devedesetih, imao sam potpuno drugačiju sliku. Nisam bio upoznat s razmerama stradanja Srba, dok me 2016. godine nije pozvala ambasador dr LJiljana Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije da budem konsultant u izradi knjige svedočanstava silovanih žena i devojčica Srpkinja pod nazivom „Naša ispovijest”, po ugledu na moju zbirku svedočenja zonderkomandosa u Aušvicu „Plakali su bez suza”. Tada je započeta moja saradnja s Republičkim centrom za ratne zločine u Banjaluci, koja traje i danas.

Mi istoričari moramo biti časni misionari prava i pravde, a svetionici i čuvari istine. U sukobima imate najmanje dve strane, pa sve okolnosti treba podrobno ispitati i sagledati. Ništa nije crno i belo. Ne postoje žrtve prvog i drugog reda.

Posebno sam bio šokiran ispovešću majke Srpkinje kojoj su na oči silovali devetogodišnju devojčicu i na kraju je ubili, a nju ostavili u životu. Mislim da moje kolege iz međunarodne komisije i ja lično nismo ni u jednom segmentu imali selektivan niti favorizujući pristup. Nismo ni političari ni vojskovođe, već pravnici, istoričari, forenzičari, odnosno „vojnici” koji ne nose oružje u ruci i čiji bi moral, etika i glas trebalo da nadjačaju glasove dnevne politike i politikanstva i vojskovođa koji bi da im stalno sviraju neke ratničke trube. Međunarodni sastav komisije iz Izraela, Nemačke, Italije, SAD, Japana, Australije, Nigerije, uz podršku medicinskih fakulteta, forenzičara, istoričara, publicista, naučnih istraživača, meni kao predsedniku uveliko je olakšao posao. Posebno sam bio fasciniran iskustvima koja je s nama podelio general Adenrele Šinaba, načelnik Policijske akademije iz Nigerije, ekspert za Boko haram. Prednost međunarodnog sastava u istraživanju i sagledavanju zločina koji su se dogodili 1992–1995. u srebreničkoj regiji značajna je jer ta simbioza iskustava iz različitih delova sveta, a posebno iz Izraela, govore i o tome da zločin nema ni religiju ni etničku pripadnost i da se zločini nažalost dešavaju širom planete, čak i u ovom trenutku kada razgovaramo. Ali ne mogu svi ratni zločini da se paušalno podvedu pod odrednicu „genocid”, kao ni pod odrednicu „Holokaust”, jer mi Jevreji to najbolje znamo.

Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental” iz Izraela, rekao je 2015. godine za „Politiku” da su zločini koji su se dogodili u Ruandi mnogo sličniji Holokaustu (iako se ni to ne može porediti) od onoga što se desilo u Srebrenici. Da li biste se, sa znanjem koje sada imate o ovim događajima, složili s njim?

Holokaust je jedinstven u istoriji čovečanstva. Bilo kakvo poređenje neumesno je i neprimereno. Pojmovi Holokaust (grčki: „potpuno spaljen”) i šoa (hebrejski: „katastrofa”, „velika nesreća”) označavaju u užem smislu pojam organizovanog, sistematskog genocida i ubistva oko šest miliona evropskih Jevreja za vreme nacizma, tako da ovaj pojam ne može da bude u upotrebi za bilo šta drugo osim kao odrednica za vrlo specifičan i jedinstven način istrebljivanja Jevreja u Drugom svetskom ratu.

Drugostepena presuda generalu Ratku Mladiću u Hagu jedna je u nizu presuda koje se odnose na događanja u Srebrenici jula 1995. godine i kojom se potvrđuju sudski zaključci o genocidu. Koliko zaključci međunarodne komisije i tvrdnje pojedinaca, poput portugalskog generala Karlosa Branka, čiji vojni dnevnici svedoče drugačije u odnosu na zvanične verzije mnogih događaja iz tog perioda, mogu da utiču na mišljenje međunarodne javnosti?

Mislim da mišljenje časnih generala koji nisu želeli da ćute, već su hteli da istinu prikažu kroz svoje memoare, poput kanadskog generala Makenzija i generala Branka, zaslužuje svaku pažnju i poštovanje. Izdvajanje mišljenja gospođe predsednice petočlanog veća u Hagu, sudije Priske Matimbe Nijambe, u suđenju generalu Mladiću, privuklo je takođe svetsku pažnju. Ni generali Makenzi i Branko, niti sudija Nijambe nemaju nikakve porodične ili druge veze sa Srbijom, osim što su iz profesionalnih pobuda i svoje savesti imali potrebu da „izdvoje” i „istaknu” svoje mišljenje u javnosti. Takvi primeri mogu da utiču na mišljenje međunarodne javnosti. Kolege u komisiji i ja smatrali smo da je naša profesionalna dužnost da damo svoj doprinos istraživanju istine o stradanju svih žrtava u srebreničkoj regiji.

Kako se Republika Srpska može odbraniti od optužbi da je „genocidna tvorevina”, a Srbi da su genocidan narod?

Ćutanje o genocidu jeste genocid. Zato Srbi ne smeju da prećutkuju genocid koji je bio počinjen nad njima. Ja sam podržao inicijativu i nekadašnje dece logoraša Jasenovca za donošenje istorijske rezolucije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima jer je ove godine 80 godina od uspostavljanja ustaških logora smrti u NDH. Oni su taj nacrt rezolucije, u čijoj izradi sam i ja bio jedan od konsultanata, predali Narodnoj skupštini radi usvajanja, a potom radi davanja na usvajanje relevantnim međunarodnim institucijama, počevši od UN. Takav akt osude genocida nad Srbima u 20. veku više je nego potreban. Monstruozni fenomen „poricanja Holokausta” – iako postoje hiljade svedočanstava onih koji su ga preživeli i hiljade dokumenata, knjiga, dokumentaraca – i dalje postoji.

Jedini način jeste da se krene od sebe i svog naroda i da se najpre u nadležnim telima svog naroda izvrši osuda genocida da biste mogli da tražite od drugih da podrže vašu rezoluciju. Zahvaljujući rezoluciji Izraela, UN je usvojio kao rezoluciju kojom se, od 2006, svake godine obeležava širom sveta Međunarodni dan Holokausta, svakog 27. januara. Jermenija je uspela da donese Rezoluciju o genocidu i da 31 zemlja prizna genocid, što su usvojile i SAD 2019. Ruanda se izborila za svetsko priznanje genocida koji se desio u njihovoj zemlji. Zašto to onda ne bi mogla da uradi i Srbija?

U ratu su najmanje dve strane koje se bore na život i smrt. LJudi se gledaju preko nišana i čine se zločini, ratovi dovode do podele na „ljude” i „neljude”. Istinom se jedino može odbraniti od svih optužbi. Istorijska istina bitna je za čitavo čovečanstvo. Svako izvrtanje činjenica i poricanje zločina uzaludno je jer istina će pobediti makar to predstavljalo dugačak i iscrpljujući proces u dokazivanju činjenica.

Uloga mudžahedina iz BiH 11. septembra 2001.

– U svom vojnom dnevniku „Rat na Balkanu” u poglavlju „Srebrenica” general Karlos Branko je dao precizan hronološki pregled događaja iz sata u sat pre, tokom 11. jula 1995. i nakon događaja. Da nije sve crno i belo u ratu na Balkanu, posebno u BiH, pokazuje na 189. strani svoje knjige gde postavlja ozbiljna pitanja, pravi važne kvalifikacije islamskog fundamentalizma i ukazuje na njegove opasnosti.

Ne smemo izgubiti iz vida ni činjenicu da je, na primer, u izveštaju na oko 500 strana, koji su usvojili američki Senat i Kongres, opisan čitav događaj iz 11. septembra 2001. godine, a na više mesta se pominje da je glavni operativac i izvršilac te terorističke akcije, Muhamed Ata, boravio u BiH, da je imao državljanstvo BiH i da je šest meseci pre napada provodio vreme u selu Bakotić kod Bočinje, u kojem se nalazila velika mudžahedinska zajednica. Naknadnim izveštajima utvrđeno je da je glavni organizator terorističkog napada 11. septembra bio Halid Šeik Muhamed, koji je imao državljanstvo BiH pod imenom El Muhamed Halid – ukazuje prof. Grajf.

Biljana Baković/Politika