Draginje, Sajdšou Bobovi i druge Krivine

Piše Čedomir Antić

Istina ima jednu lepu ali nezgodnu osobinu. Ne da se poništiti. Laži možemo menjati i sa njima raditi po volji, ali suočeni sa stvarnošću uvek dođemo do, jedne i nezaobilazne, istine. Istina je često isuviše složena i čoveku nepojmljiva, ali u politici tu su njeni delovi, svima očigledni i razumljivi. Politika, bez obzira na sav pragamatizam, nemoral ili interes, ne može biti kreirana nasuprot onoj temeljnoj, svima očiglednoj, istini.

Nekoliko puta sam već pisao, pa da ponovim i ponešto dodam. Nemam nikakve veze sa Crnom Gorom, nemam rodbinu, niti pretke u njoj, nemam imovinu na njenoj teritoriji, nikada nisam ništa dobio ili zaradio od neke njene državne ustanove… Niti sam nešto od Crne Gore očekivao. Nisam se školovao o trošku građana Crne Gore, niti sam bilo koje dobro uživao na njihov račun. Jedno vreme sam pisao za podgorički Dan. Pisao sam tokom trinaest godina, svake sedmice (niti jednu nisam propustio), taj posao mi je privatni vlasnik sam ponudio i pošteno mi je plaćao. Kada više nije hteo (ili mogao) da plaća, ja sam nastavio da pišem bez honorara. Taj rad mi je doneo mnogo prijatelja i pokazao je da jedan mali čovek, iz druge države, može da svojim pisanjem izazove neprijateljstvo celog jednog kriminalnog režima. Od lažnih sajtova, preko lažljivog najmljenog mastera sa Filozoskog fakulteta u Nikšiću, napada u kvislinškim medijima u Srbiji, reakcija ovdašnjih ambasadora, pa sve do zabrane ulaska  – sve je to izazvala samo i isključivo istina. Jer da sam lagao, a izazvao takvu rekaciju, verovatno bih morao biti autor u rangu Tolkina i Roulingove.

Moja politika je vrlo jednostavna. Od Crne Gore tražim samo jedno: dajte srpskom narodu ono što uživaju svi drugi narodi Crne Gore, pa i Crnogorci. Crnogorske vlasti, hajde stvorite atmosferu prema Srbima koja postoji prema Crnoj Gori i Crnogorcima u Srbiji. Hajde da kod vas u Podgorici novac i politički uticaj nesmetano steknu i uživaju otac i sin četnici, kao što u Beogradu uživaju jedan bivši partijski džudista došljak i Dukljanin iz Crne Gore i njegov plejbojevski, razmaženi, natoidni sinčić – a da ih pritom niko ne doskriminiše i državno ne progoni. Da svoje četništvo još ostvaruju recimo u stranci umazane Draginje i nakaznog Ranka. Dozvolite da pored vaše režimske nacije postoje i moji sunarodnici. Ne treba da dođu iz Kragujevca, dovoljni su domicilni Srbi.

Još davne 2000. primetio sam da mi ne možemo da se sporazumemo oko zajedničke države. Velike sile su radile protiv našeg jedinstva. Oko toga su pre desetak godina bile jedinstvene SAD i RF, koje danas međusobno ratuju. Velike sile međutim u tome nisu najvažnije. Da tako potiv nas rade u vezi sa Vojvodinom ili Toplicom, mi ne bi ni razmatrali njihove uslove i branili bi državno jedinstvo i po cenu rata. Problem je u nečem drugom: ne samo da veliki broj Crnogoraca nije želeo zajedničku državu, već je i izvestan broj Srba upravo u truloj SR Jugoslaviji ili fantomskoj Državnoj Zajednici SCG video ideal državnosti. Da jedna članica zajednice plaća sve, a da na oltar državnosti budu položena legitimna prava i ravnopravnost njenog naroda koji živi na teritoriji druge. Takvu ustavnu trgovinu su napravili i Milošević i Koštunica, a podržavali su je i Tadić i Vučić.

Zalagao sam se da se, ako već ne možemo da stvorimo funkcionalnu zajedničku državu, razdvojimo, ali da prilikom pregovora o procesu osamostaljivanja, tema budu i prava srpskog naroda u Crnoj Gori, kao i neka pitanja vezana za prosvetu, kulturu, privredu i odbranu. Politička elita Srbije je bila protiv toga. Pored mene, za nezavisnost Srbije bilo je samo par stranaka u Đukanvićevom najmu. Zato je nezavisnost Crne Gore Beogradu došla kao iznenađenje. Ljudi koji su u svojim karijerama imali devet života, a iza sebe uvek rezervni položaj, kockali su se sudbinom Srpstva i doveli sebe u situaciju da na tom nameštenom, Milovom, ruletu izgube u oba slučaja – bilo da je zajednička država opstala ili ne. Narod ih zbog toga nikada nije kaznio.

Srbija od tada nije vodila sistematsku, promišljenu i trajnu politiku prema Crnoj Gori. Ne mogu da kažem da stvari nisu bile jasne. Recimo, ljudima kakav je Nikola Selaković ili Mlađan Đirđević.  Ali spomenuti su nepogrešivo vodili parcijalnu, ambivalentnu i stranačku politiku. Možda je to bila posledica pririsaka SAD, EU i NATO-a, verovatno je postojao strah od kriminalne kamore na čijem je čelu Milo Đukanović (ako je za piskaranje progonio ovako, šta bi tek učinio onome ko ga politički ugrozi. Pa ovde bivši načelnik krvnih delikata PU Beograd, javno optužuje crnogorsku službu za nekoliko političkih ubistava. Miloševića niko ne optužuje za nešto takvo u Crnoj Gori). Ipak, ako naši neprijatelji u Srbiju svake godine ulože po nekoliko stotina miliona dolara kako bi održavali svoje medije, ustanove, stotine javnih, korumpiranih intelektualaca itd. Ako vidimo da ovde postoje časopisi i horde analitičara koji platu primaju iz Podgorice. Zašto bi onda ostavili na cedilu ljude koji su izgubili posao samo zato što su profesori srpskog jezika i književnosti? A takve smo ostavili na cedilu još pre dvadeset godina. Srbija tu politiku ne treba da vodi tajno. Naprotiv. Nama ne trebaju spasioci koji se razmeću milionima kada posete neku srpsku opštinu. Nama je potrebna snažna, demokratska država, sa ustanovama, fondovima, projektima…

Našim porazima i obespravljenosti najviše smo sami doprineli. Dok je interesovanje za srpski narod u Crnoj Gori bilo malo – a posledice za zaintersovane brojne koliko neprijatne – nije bilo problema. Čim je postalo jasno da su protiv autoritarnog režima ustali i većina građana Crne Gore i Velike sile, odjednom smo se teleportovali u 2002. godinu. Uoči poraza DPS-a na izborima sećam se tih povampirenih teza o tome da treba raditi i sa onima koji imaju dvojni identitet, da njima treba izaći u susret. Posle pobede mnogi beogradski rodoljubi, koji su me 2006. grdili kao izdajnika, sada su se radovali što sam se „preobratio“ i već računali na stvaranje federalne države. Uskoro su shvatili da Krivi, fra Gojko ili nikšički policajac koji je bio i komunista i karadžićevac i miloševićevac i vučićevac i amfilohijevac, na sve nas gledaju kao na jedan evro cent. Kao na budalčine čiju dolinu su odavno bespravno naselili i nezakonito prosvojili, a koji bi hteli da ih savetuju u vezi sa očinjim katunom.  Neko je u Crnoj Gori Srbin, kao što smo mi sa Zvezdare. Drugi su Srbi iz 17. veka – pa ne veruju da osim Kosovske bitke i Sv. Save imamo išta zajedničko – zato mogu da kliču Kosovu i glasaju za one koji su priznali albansku državu. Od modernih ideala sa nama mogu da dele samo naš novac.  Neki su Srbi dok ima novca, bezbednjačkog, kriminalnog – kada ga nema dobar im je NATO i ne odgovara im naša trobojka. Ima i onih, kakva je socijademokrata Draginja, koji tvrde da su na krštenju pisani kao Crnogorke, a crkvene knjige svedoče drugačije. Nije to problem, nevolja je što takvi i danas školuju svoju žgebad u agresorskoj Srbiji i na račun srpskih poreskih obevznika.

Vreme je da sa tom politikom bude prekinuto. Sačuvali smo državu i posle trideset godina imperijalnog zavojevanja, sručenih hiljada tona bombi, ucenjenih desetina hiljada radnika i stotina miliona dolara uloženih u beogradski i novosadski kvislinški ološ, nas 82% tražimo prava za Republiku Srpsku i podržavamo  prava srpskog naroda u Crnoj Gori, preko 80%  je protiv podrške kukavičkoj politici SAD i NATO prema Ruskoj Federaciji, konačno – svega 5% građana Srbije (a kod nas je oko milion ili 15% građana koji pripadaju nacionalnim manjinama) prihvata bezuslovnu nezavisnostg Kosova koje nam nameću SAD i NATO. Takva odlučnost i sa njom promišljena i trajna politika prema našem narodu, formula su naše pobede. Mi sa izuzetkom nekoliko meseci 1997. i 2020. nikada nismo imali jasnu državnu politiku prema Crnoj Gori. Zato su Srbi, iako manjinski i obespravljeni, decenijama morali da budu stožer opozicije, a onda bi se svaki ološ od njih ograđivao i osporavao im učešće u vlasti. Ne smemo da dozvolimo da naše sunarodnike ucenjuju radnim mestima. Vreme je da omogućimo paralelno postojanje srpske nacije kao ugrožene u Crnoj Gori. Put je jasan, pokazali su nam ga Albanci u Severnoj Makedoniji i na Kosovu i Metohiji, Hrvati u FBiH i Mađari u Srbiji. Vreme je da se okrenemo sebi, stvaranju našeg entiteta, a da Bečiće, Jokoviće i Abazoviće ostavimo njihovom političkom roditelju Đukanoviću. Zamislite da su Slovenci čekali da im se u borbi protiv Miloševića smiluje Vuk Drašković!?

Vreme je za novu politiku. Politiku borbe za srpski narod u Crnoj Gori, bez američko- sarajevskog dr Sajdšou Boba, bez fratara sakrivenih u pravoslavne rize i lizača crkvenih podova koji nisu ni Temeljni sporazum sa SPC hteli da potpišu.