109 : 84

Piše: Milorad Dodik

 

Generalna skupština Ujedinjenih nacija na zasedanju održanom 23. maja ove godine nije prihvatila predlog rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici u julu 1995. godine. Nije bilo većine glasova od ukupnog broja članica UN, ni od većine prisutnih. Od 193 države članice UN, za predlog bošnjačko-nemačke rezolucije glasale su 84 članice, dok je 19 bilo protiv, 68 se uzdržalo, a 22 članice uopšte nisu glasale, što čini 109 glasova koji nisu podržali sramotnu rezoluciju. Ovakvo glasanje je i rezultat ogromnog truda i delovanja Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, koji su neumorno u nebrojenim kontaktima sa članicama UN objašnjavali i ukazivali na jednostranost i netačnost onoga što je bošnjačko-nemačka rezolucija spremila kao osudu srpskog naroda, Srbije i Republike Srpske. Rezolucija nije dobila natpolovičnu većinu od 97 glasova članica UN, jer 84 glasa za nisu bila dovoljna za njeno usvajanje, što pokazuje da to nije većinska volja svetske zajednice država u UN. Ovo je jedina istina jer to govori matematika i tu ne pomaže ni poslovničko iskrivljavanje Povelje UN. Tako je Glas Amerike na sam dan glasanja 23. maja objavio: „Glasu Amerike je u svetskoj organizaciji ranije precizirano da je za usvajanje nacrta rezolucije potrebna prosta većina članica Generalne skupštine – što uobičajeno iznosi 97 država od 193, koliko ih ukupno ima.” Na isti način je pisao i sarajevski portal „Kliks”: „Prema informacijama koje su dostupne na zvaničnoj stranici ovog UN tela, donošenje odluka nije jasno definisano. Kako piše, donošenje odluka u sferama mira i sigurnosti, kao i u biranju država članica Veća sigurnosti te Ekonomskog i socijalnog veća UN, mora imati podršku dve trećine država članica, odnosno 129 glasova. Van ovih sfera, odluke se donose prostom većinom, odnosno bilo bi potrebno 97 glasova. Ipak, kako naglašavaju, većina rezolucija se u Generalnoj skupštini donosi konsenzusom, odnosno bez glasanja. Važno je napomenuti da još nije potpuno jasno kako će se označiti rezolucija o genocidu u Srebrenici u UN. Ono što je mogućnost jeste da bude označena i kao ’odluka u sferi mira i sigurnosti’, što bi značilo da bi za donošenje rezolucije bilo potrebno 129 glasova, odnosno dvotrećinska većina. Kada bi se rezolucija pak označila van navedene sfere, potrebno bi bilo samo 97 glasova, što je i realno očekivati.”

Rezolucija o Srebrenici je bila je isforsirana od strane zapadnih zemalja, ali je 23. maja na zasedanju Generalne skupštine UN propala na glasanju, pa se onda pozivaju na član 18 stav 3 Povelje UN, koji pre glasanja nije pominjan i po kome se odluka o pitanjima koja nisu važna može doneti većinom glasova prisutnih članova. Ovaj član ne isključuje uzdržane iz 171 prisutnog predstavnika članica UN. Uz, to neki predstavnici su bili prisutni, ali nisu glasali, ili su izašli iz sale u vreme glasanja.

Nije nevažno da je tekst rezolucije u tajnosti pisao bošnjački (ne)ambasador BiH u UN Zlatko Lagumdžija, zajedno s Nemcima, uz znanje i podršku Denisa Bećirevića i Željka Komšića, dvojice bošnjačkih članova Predsedništva BiH, uz skaj-koprcanta Elmedina Konakovića, ministra spoljnih poslova u Savetu ministara. Sve su to činili kršeći Dejtonski sporazum i Ustav BiH. Sasluživali su i drugi predstavnici zapadnih zemalja, sve sa ciljem produbljivanja podela u ionako podeljenoj BiH kao decenijskom rezultatu njihove politike dvostrukih standarda.

Nije bilo genocida u Srebrenici

„Ako ono što se dogodilo u Srebrenici hoćete da nazovete genocidom, onda za stvarni genocid nađite drugu reč”, izjavio je Noam Čomski, jedan od vodećih svetskih intelektualaca. Isto tako su profesor Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu Jehuda Bauer, koji se u stručnim krugovima smatra najvećim autoritetom za pitanje Holokausta i genocida i Efraim Zurof direktor Centra „Simon Vizental”, javno rekli da u Srebrenici nije bilo genocida. Zurof navodi da se u Srebrenici nije dogodio genocid, već ratni zločin i istakavši da Generalna skupština Ujedinjenih nacija nije mesto gde treba doneti odluku o tome da li je neki istorijski događaj genocid. Istoričari su ti koji poznaju činjenice i koji mogu da odluče da li je nešto genocid ili ne. Sve ovo je politika i u tome je problem. Ne mislim da je Generalna skupština UN kvalifikovana da donese rezoluciju o istorijskim pitanjima. Generalna skupština nije skup istoričara, to je skup političara koji predstavljaju zemlje i njihove političke interese. I zato je u stvari, svaka rezolucija koju oni donesu u suštini apsolutno besmislena. Predložena rezolucija o Srebrenici je u potpunosti u suprotnosti s mirovnim sporazumom zato što je nisu dogovorile sve tri strane u BiH. To je samo po sebi kršenje Dejtonskog sporazuma koji može da proizvede ozbiljne probleme, upozorio je Zurof.

Profesor Edvard Herman, sa američkog Pensilvanija univerziteta, napisao je: „Srebrenički masakr predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima i ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći. To je simbol ’srpskog zla’ i ’muslimanskog statusa žrtve’, kao i ’pravednosti’ zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.”

Filip Korvin (SAD) bio je izaslanik UN i njihov koordinator za civilna pitanja u BiH. Korvin piše da su zvanični izveštaji o genocidu čisto političke prirode, naglašavajući da se istini o događajima u Srebrenici isprečila srbofobija, te da su Ričard Holbruk i Pedi Ešdaun iskoristili rat u bivšoj Jugoslaviji da izgrade svoje karijere. „To što se desilo u Srebrenici nije bio masakr nad muslimanima, već niz krvavih napada i kontranapada tokom tri godine i eskalacije u 1995. godini. Cifra od 8.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, predstavlja jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700”, napisao je Korvin.

U julu 2021. godine objavljen je Zaključni izveštaj nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, koju je činilo deset stručnjaka iz raznih zemalja (Japana, SAD, Australije, Srbije, Nigerije, Italije, Austrije, Nemačke) na čelu sa izraelskim istoričarem Gideonom Grajfom. Na kraju izveštaja od preko hiljadu strana piše: „Zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte. Iako komisija ne smatra ubistva koja su se dogodila oko Srebrenice genocidom, ona uvažava činjenicu da su hiljade ljudi (uglavnom ratnih zarobljenika) ubijene na najstrašniji način i da odgovorne za ove gnusne zločine treba kazniti. Nalazi tribunala o genocidu neće izdržati test vremena jer je komisija uverena da se zločini u Srebrenici ne mogu smatrati genocidom. Do sada je bilo široko prihvaćeno tumačenje da ubistvo 8.000 muslimanskih muškaraca nalikuje genocidnim zločinima koje su počinili nacisti, sistematski odvajajući Jevreje i druge manjine od ostatka stanovništva, da bi ih potom ubili. Nalazi komisije pokazuju da se zločin takve prirode nije dogodio. Štaviše, komisija je utvrdila da su muslimanske snage 28. divizije Armije Republike BiH unutar Srebrenice formirale vojnu kolonu s više od 12.000 pripadnika vojske koja se probila kroz formacije srpske vojske i krenula prema muslimanskoj teritoriji. Napadi na ovu kolonu, koji su prouzrokovali smrt približno četiri do pet hiljada pripadnika 28. divizije Armije Republike BiH, mogu se smatrati legitimnim vojnim akcijama. Međutim, pogubljenje 2.500–3.000 vojnih zatvorenika, uključujući nekoliko stotina muških civila iz baze Potočari, pored nekoliko stotina razmenjenih vojnika, predstavlja ratni zločin. Komisija ne sumnja u zločinačku prirodu ovih ubistava.”

„Genocid” po tumačenju Haškog tribunala

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, ili kako ga obično nazivaju – Haški tribunal, formiran je rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 827. Od 25. maja 1993. godine, pozivanjem na poglavlje 7. Povelje UN, bez navođenja konkretnog člana koji bi mu dao ovlašćenje da formira međunarodni krivični sud, jer nije ni imao takvu nadležnost. Ciljevi su od početka bili jasni – odrediti krivca i žrtvu, ne radi pravde i pomirenja, nego upravo suprotno. Zato je bilo potrebno dati zvučnost radu tužilaštva i suda, pa su uveli pojam „haški genocid” kao falsifikovanje Konvencije o genocidu, koja jasno određuje postojanje namere da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa. Kako je onda stradanje nekoliko hiljada bošnjačkih zarobljenika, podvedeno pod pojam genocida? Broj nikada nije stvarno utvrđen, ali postojanje žrtava i streljanje ratnih zarobljenika je dovoljno veliki ratni zločin kome ne treba dodavati još i genocid. Haški tribunal je u skladu sa ciljem osnivanja, taj zločin okarakterisao kao genocid. To je objasnio Šel Magnuson, profesor na švedskom univerzitetu u Upsali: „Pre suđenja u Hagu ni naučnici ni pravnici nisu mogli ni zamisliti da će pojedinačni masakri biti definisani kao genocid. Tu ideju je formulisao Mahmud Šerif Basioni, američki profesor prava, koji je sačinio studiju o nasilju u Bosni, a koja je predstavljala osnovu za rad tribunala. Basioni je pred američkim Kongresom rekao da, prema Konvenciji o genocidu, u Bosni nije počinjen genocid, ali da bi se situacija mogla promeniti ako se zauzme ’progresivan’ stav koji dozvoljava ’lokalni’ genocid.” Takav predlog Mahmuda Šerifa Basionija prihvatila je politika zapadnih zemalja i nametnula kao osnovu za rad Haškog tribunala.

Razlike britanske i bošnjačko-nemačke rezolucije

Pamti se pokušaj Velike Britanije s predlogom rezolucije o genocidu iz 2015. godine pred Savetom bezbednosti UN, koji je zaustavljen vetom Vitalija Čurkina u ime Ruske Federacije. Važne stvari iz britanske nisu našle mesta u tekstu bošnjačko-nemačke rezolucije koja je potpuno jednostrana i još pogubnija po odnose u BiH, u regionu Balkana, u Evropi, ali i u celom svetu koji se podelio na glasanju 23. maja. U britanskoj rezoluciji je pisalo da postoje žrtve na svim stranama, da se osuđuju sva kršenja i zloupotrebe ljudskih prava i sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava, da se izražava žaljenje sa žrtvama na svim stranama u sukobu u BiH, da se potvrđuje podrška Dejtonskom sporazumu i sporazumu o stvaranju Federacije BiH i da se pozivaju sve strane da se strogo pridržavaju svojih obaveza koji proizilaze iz tih sporazuma. U rezoluciji od 23. maja toga nema i to pokazuje namere podnosilaca bošnjačko-nemačke rezolucije. Da li to onda znači da podnosioci rezolucije, i oni koji su glasali za, ukidaju Dejtonski sporazum i sporazum za stvaranje Federacije BiH? Izostavljen je i suštinski značaj pomirenja na osnovu dijaloga. Ispada da će sve biti nametano u cilju nestabilnosti, nepoverenja i produbljivanja podela. Zato je tu Šmit i krnji Ustavni sud BiH, koji sam sebi određuje trajanje mandata suprotno Ustavu BiH kao međunarodnom ugovoru, donoseći odluke bez ustavnog osnova.

Namere neprihvaćene rezolucije

U rezoluciji od 23. maja 2024. godine ima nekoliko ključnih tačaka koje razotkrivaju namere bošnjačko-nemačkih podnosilaca, ali i kosponzora. Nemačka ambasadorka u UN je kao podnosilac izgovorila i ono što nije napisano u rezoluciji: „Sve žrtve jednako oplakujemo, kada kažemo sve mislim na sve etničke grupe. Ovo je veliko postignuće međunarodne zajednice.” Krupna je to laž.

U tekstu između ostalog piše da Generalna skupština UN: „Odlučuje da 11. jul proglasi međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici 1995. koji će se obeležavati svake godine; Osuđuje bez rezerve svako poricanje genocida u Srebrenici kao istorijskog događaja i poziva države članice da očuvaju utvrđene činjenice, uključujući i kroz svoje obrazovne sisteme, razvijanjem odgovarajućih programa, takođe u znak sećanja, u cilju sprečavanja poricanja i iskrivljavanja činjenica, te pojave genocida u budućnosti; Poziva sve države članice, organizacije sistema Ujedinjenih naroda, druge međunarodne i regionalne organizacije i civilno društvo, uključujući nevladine organizacije, akademske institucije i druge relevantne učesnike da obeležavaju međunarodni dan, uključujući posebna obeležavanja i aktivnosti u znak sećanja i počast žrtvama genocida 1995. godine u Srebrenici, kao i odgovarajuću edukaciju i aktivnosti podizanja svesti javnosti.”

Namera je da se manjkave i jednostrane presude Haškog tribunala proglase „istorijskim događajem” i „očuvaju utvrđene činjenice” da bi se zabetonirala takva „istina” i sprečilo svako naučno i istorijsko istraživanje. Uz to, takva „istina” bi bila ugrađena u obrazovne sisteme razvijanjem odgovarajućih programa u svim članicama UN. Sve to im je malo, pa pozivaju ceo svet, sve organizacije i učesnike, da svake godine obeležavaju „genocid u Srebrenici”. Podrazumeva se da bi onda „srpski zločinci” bili označeni kao najveće zlo od postanka sveta, što prevazilazi stvarne genocide koje su počinili Nemci u kontinuitetu više od veka, počevši od Namibije preko Prvog i Drugog svetskog rata, zatim kolonijalni beli Amerikanci, Englezi, Belgijanci, Holanđani, Italijani, Nezavisna država Hrvatska, svi bez osude u obrazovnim sistemima sveta. Za njih važi odrednica „nacisti, fašisti, ustaše, kolonijalne snage, a zločinci u građanskom ratu u BiH su – Srbi, kako su to Muslimani-Bošnjaci napisali na ploči na ulazu u sarajevsku Većnicu u natpisu: „Na ovom su mestu srpski zločinci…”

Sramna rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici poručuje svima kako je lako pokrenuti ratove i kako je teško dovesti do pomirenja nakon njih. Pogotovo kada i dalje deluju one snage koje su dovele do sukoba, održavale ga i potpirivale. Kako tada, tako i danas.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)