Zašto RS nije NDH?

Piše: Čedomir Antić

 U Beogradu već tri decenije, od januara 1995., postoji deo elite čija je politička ideologija zasnovana na mržnji prema srpskom narodu. Koreni ovog fenomena – koji manje izražen postoji u Rusiji, Indiji i još nekoliko zemalja sveta i njihovih naroda –  duboki su i složeni. Oni sežu u pripadnost naše kulture “Vizantijskom komoveltu” i, od 18. veka, sasvim suprotnom usudu vesternizacije čitavog Balkana i Sveta. Nije bez važnosti ni delovanje nemastva i Katoličke crkve, te apstaza od srpstva pojedinih njegovih delova…

Bez jugoslovenstva i komunizma, kao nesupelih nastojanja da bude postignuta brza modrenizacija i sa njom južnosloveski sporazum, ovaj nesrećni razvoj bio bi nezamisliv. Ali, treba spomenuti da politički značaj u eliti, autošovinisti ne bi mogli da dobiju bez velike političke i finansijske investicije SAD i saveznika. Uporkos činjenici da u te svrhe godišnje investiraju stotine miliona dolara – što nadilazi budžete ministarstava prosvete i kulture Srbije – oni međutim nikada nisu uspeli da steknu većinu u eliti. Kad je reč o biračima, samo pod uslovom da pronađu nekakvu reformsku agendu, u novije vreme ekološku, i investiraju mnogo novca u to, pa ako je moguće pronađu i nekog harizmatičnog pojedinca da to povede, oni eventualno mogu da dođu do 5% narodne podrške. Uspeli su do sada samo sa LDP-om i to zahvaljujući Čedomiru Jovanoviću. Sada sa Zeleno-levom koalicijom kubure sa vođama, koji su uglavnom bledi i neuverljivi, ali imaju nekakav rezultat u Beogradu.

Autošovinizam nije neka oštra ktirika Srba i njihove politike. Mržnja koju naši autošovinisti pokazuju prema svemu što je srpsko pokazuje da oni ne vide mogućnost da Srbi budu reformisani i izmenjeni dovoljno a da pritom nastave da budu narod. Pošto od asimilacije takvih razmera nema ništa, ostaje nešto što oni ne spominju ali njihova mržnja navodi na pomisao da je jedini lek za Srbe da budu istrebljeni – da završe na dnu mnogobrojnih masovnih grobnica. Ti monstrumi žive među nama, lepo su se organizovali, dobro su plaćeni i zaštićeni, oni su fenomen koji istovremeno označava trijumf ali i nagoveštava konačni pad kolektivnog Zapada. Pored sveg uspeha SAD i NATO još uvek nisu uspeli da zatuku Srbe, a sa druge strane svima su u Svetu pokazali ko su i šta su, pa će se neki od njihovih uspeha jednog dana pokazati kao razotkrivajuće i precedentne greške.

U Beogradu i širom Balkana ponovo je aktivan profesor Ivan Videnović. Videnović je profesor Fizičkog fakulteta Univerzteta u Beogradu, ima 59 godina, aktivan je politički i bio je pomoćnik ministra Nauke i tehnologije u vladama Vojislava Koštunice. Neobično je da je u vladi koja je bila izrazoto nacionalna, koja je donela Ustav prema kome je Ćirilica zvanično pismo, Srbi suvereni narod a Kosovo i Metohija deo Srbije, bio čovek koji Ćirilicu naziva pismom mržnje, koji je toliki politički enelfabeta da misli da je dovoljno da jedan narod ima ljudska prava pa da je zaštićen kao manjina, koji je grdio Novaka Đokovića… Nedavno je izjavio da je Republika Srpska “genocidna država”…

Ne poznajem Ivana Videnovića. Iz iskustva sa mnogim njegovim istomišljenicima znam da je za tako ekstremne stavove, posebno onih koji o društvenim naukama imaju srednjoškolska znanja, koji pritom nemaju niti jedan javni razlog za takvu ostrašćenost i mržnju, posebno ako su prethodno bili aktivni u političkom projektu koji je ovde iz nekih krugova kritikovan više od Srpske radikalne stranke, razlog ponekad private prirode. Ako je tako ne vredi komentarisati, nemoralno je lična razočaranja pretvarati u načelne vendete, a još je više takav  slučaj ako je reč o patološkim psihičkim stanjima.

Dakle, Videnović ima nekakav društveni uticaj, iako o svemu zna malo manje nego što ja poznajem teorijsku fiziku. To je tako i tu nema pomoći. Međutim, u sumraku svjih nezananja Videnović je uporedio Republiku Srpsku i Nezavisnu Državu Hrvatsku. Time se ogrešio kako o narod za koji tvrdi da mu pripada, tako i o svoje zapadne prijatelje ali i o samu NDH.

Srpski autošovinisti toliko mrze Srbe da bi im sve uzeli za zlo. Sa druge strane toliko vole SAD i saveznike da se ni ne trude da ih upoznaju. Možda i zato što bi tako njihova idealna slika sveta kome žele da pripadaju bila trajno izobličena i kompromitaovana. Upoznajući istinski Zapad sa svim njegovim vrlinama i manama uništili bi totalitarne dihotomne svetove u svojim glavama.  Ukratko: sami sebi bi srušili sneška.

Ne bih ulazio u to da jedna država ne može nastati na genocidu koji se svodi na jednu opštinu. Ako je to tako, onda Srpsku nisu stvorili pripadnici VRS koji su ubijali zarobljenje pripadnike ARBiH nego naprotiv oni koji su im i posle tog događaja sa NATO-om u ratu protiv srpskog naroda i pešadijom ovog saveza nadomak Banjaluke ipak priznali republiku. No, ako baš navlačimo mak na konac Republika Srpska je preglašena pre rata, a NATO i saveznici su je priznali još 1993. godine, od kada je ona deo svih mirovnih planova. O dokazivanju genocida ne bih dužio: za genocid u Srebrenici je osuđeno pet lica, prvoj dvojici je presuda kasnije izmenjena, jedan se branio ćutanujem, a četvrti i peti – predsednik Karadžić i general Mladić – osuđeni su po komandnoj odgovornosti. Hag nikada nije dokazao ko je izdao naređenje, iskopavanja grobnica su prekinuta pre dvadeset godina, broj mrtvih nikada nije utvrđen, a niti jedan od izvršilaca nije optužen pred Haškim tribunalom. Ne pametnom, već mentalno zdravom, je ovo dosta.

Pokojni pravni ekspert, jedan od otaca ideologije od koje pati Videnovića,  pokojni Vojin Dimitrijević, izjavio je jednom prilikom da za genocid nije potrebno da neko bude i ubijen. Koliko god bila glupa i licemerna ova izjava zasnovana je na tumačenju genocida kakvo je uspostavljeno od strane UN-a posle Drugog svetskog rata.

Ipak, takvo tumačenje nije bilo dovoljno da Haški tribunal u svom tumačenju istorije označi Srbe u NDH kao žrtve genocida. Za istoričare i pravne eksperte trubunala, u NDH je izvršen masovni progon srpskog naroda. Tom prilikom jeste ubijeno između trećine i polovine celokupnog srpskog stanovništva Hrvatske, BiH i Srema oba pola i svih uzrasta, ali to nije bilo dovoljno. Kako bi to napisao britanski publicista Majkl Barlej ti narodi se uvek međusono ubijaju pa tu nije moguće pratiti osnovnu liniju zločinac-žrtva Drugog svetskog rata. Samo Barlej i promulsimanski lobista Robert Donia moraju da se dogovore da li je Bosna, a sa njom i NDH, pre 1992. bila oaza međuancionalne harmonije i Eden tolerancije, ili je reč o neevropskom paklu. Pre desetak godina u negenocidnoj i kulturnoj Nemačkoj neki Korb (koji danas vedri i oblači istoriogafijom posvećenom Balkanu) odbranio je doktorsku tezu tvrdeći da u NDH nije izvršen genocid nad Srbima. Jedan od argumenata je bio i da  nije bilo idustrijskog ubijanja vršenog po koncentracionim logorima Srednje Evrope.

Dakle, ne samo što je Srpska prema Videnoviću utemeljena na zločinu koji je izvršen na kraju rata i prema svim drugim parametrima nije genocid, već on poredeći Srebrenicu i NDH prkosi savremenoj zapadnoj istoriogrfiji ali i stavu Haškog suda.

Sramota. Nadam se da se nadrndani, od mržnje iskrivljeni, Videnović ne bavi na isti način i sa istom ozbiljnošću svojom matičnom naukom. Čudi me da ga iz ambasada SAD i saveznika još uvek nisu javno prekorili, kao što Hrvatska nije poslala zbog njega demarš Srbiji. Možda je to zato što je sve navedeno i opravdano u cilju borbe za obespravljivanje srpskog naroda. U ratu su sve taktike dozvoljene, čak je i presuđeni genocid  tu odskora da posluži jačim i u genocidu daleko uspešnijim u njihovim ratnim, zavojevačkim naporima. Samo, ako mogu da dozvole sebi nenavođene rakete tipa Videnovića, da li može da im se, možda, ne daj Bože,  dogodi i… poraz?!

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)