Vujošević: Da mogu, mijenjao bih Kecmanovu trojku za finale Evrolige!

Vujošević: Da mogu, mijenjao bih Kecmanovu trojku za finale Evrolige!

Ovih dana navršava se 10 godina od plasmana Partizana na Fajnal for Evrolige koji se tada igrao u Parizu. Partizan je iskoristio brejk na strani i uspeo da izbaci favorizovani Makabi iz Tel Aviva iz takmičenja, te tako dođe do šanse da se bori za trofej Evrolige.

O toj sjajnoj sezoni i generaciji govorio je tadašnji trener Partizana Duško Vujošević u razgovoru za Jutjub kanal crno-belih.

Ta sezona je krenula specifično, malo ko je mogao da očekuje da će Partizan doći toliko daleko da ga je jedan skok delio od plasmana u finale.

Kako na to sve gleda Vujošević sa distance od 10 godina?

“Kada je priča o Fajnal foru, ogroman je uspeh je napravljen, neverovatan gledajući kvalitet tima i potencijal kluba, ekonomski u tom momentu. Tamo zaista nismo imali sreće. Ali, to je već druga priča. Mislim, sa tim timom nijednim momentom nisam pristao na objektivne kvalitete. Uspeli smo da atmosferom i saradnjom, nekim transom, dođemo do situacije da se funkcioniše toliko timski, posvećeno, dobro, da smo bez obzira ko je bio ispred nas, nismo strahovali. Ni za jednog protivnika nismo respektovali u smislu da ne možemo da ga dobijemo”, rekao je Vujošević, pa nastavio:

“Izašli smo iz okvira realnosti. I zbog toga je sport interesantan. Jer u ovom svetu koji je dosta predvidljiv, ali ne i totalno što ova korona pokazuje… Partizan je bio ta ekipa koja je simbolizovala tu karakteristiku sporta. Za Partizan se navijalo ne samo od strane navijača Partizana, već od ljubitelja košarke iz cele Evrope”.

Pobeda na Barselonom, Panatinaikosom u Atini, nad Makabijem u Tel Avivu. Kako je bilo izboriti se sa pritiskom protiv Makabija?

“Ja se uvek pred utakmicu plašim. Ne u nekoj anksioznoj meri, već u onoj meri u kojoj strah motiviše, a ne blokira. Motiviše na potrebne reakcije. Uspem da kod sebe i ekipe te manifestacija straha budu da se dobije utakmica, a ne da te nešto blokira. Ali, zanimljivo, te obe utakmice, srazmerno veličini uloga, ali bio je prisutan strah, ali bilo je više nego tokom nekih drugih utakmica. Neka svest i intuicija da će to da se dobije. Da je stvar postala toliko velika da će ići sama po sebi. Euforija je bila u celoj zemlji kod svih ljubitelja košarke, posebno kod navijača Partizana. Prosto se to osećalo. Publika je važan deo, ona prati dešavanja. Međutim ovde se ta energija se osećala materijalno, moglo je da se opipa. To se toliko prenosilo na tim. On je bio svestan da nema neki ekstra kvalitet, nema nikakvu drugu šansu osim da se nenormalno bori za svaku loptu”.

Ideja je bila da se ta sezona krene sa Dejanom Milojevićem, sa Palasiom, krenuo je i Žarko Rakočević, ali su potom stigla imena poput Mekejleba, Robertsa, bio je tu Milošević, Veseli, Đekić, Aljoša Mitrović…

“Tim objektivno nije bio za velika dela. To je Veselom bila druga sezona u Partizanu. On je došao na inicijativu njegovog menadžera Raškovića. Eliminisan iz Olimpije, nije igrao ni u Slovanu, ja sam video njegove fizičke predispozicije, prebacio sam ga na poziciju tri. Bio je stvarno posvećen. Volim da vidim kada mladi igrači napreduju teškim radom. Ne mora napredak da se vidi odmah, ali da vidim da se dešava napredak. Imali smo zdravo jezgro domaćih igrača. Imao sam zaštićena leđa od predsednika kluba. Nije se mešao niti dozvoljavao da neko drugi tu priđe”.

Prisetio se Vujošević anegdota koje je imao sa stranim igračima tokom treninga.

“Veseli, Roberts, kasnije Bertans, Leo Vesterman, Lovernj, Dalo… Nisam ih uopšte smatrao stranim igračima. U zemlju, da ne kažem Dolinu gladi, koja je izašla iz građanskog rata, a rat nisu samo bombe i ubijanja. I tu su dolazili, dobijajući stipendije, ljubav, da treniraju u najboljoj školi košarke. A to je Evroliga. U jednoj zemlji gde je košarka nacionalni sport, gde je Partizan postao institucija. Sa publikom, Evroligom… Učili su srpski jezik. To su takve scene da imamo neku vežbu četiri na dva za šut. I sada na primer to je litvanska vežba. To ja uklopim u svoj sistem. Za tri poena, maksimalno dva dodavanja. Ako se ubaci jednom, znaju se pravila kako se rotira. I sada kada se na tri puta uzastopno – trči kazna. Ali kasnije sam ubacio da se igra magarac, pa onaj ko izgubi viče ´ja sam magarac, ja sam magarac´, a-ha-ha. Onda Dalo krene da viče “Ja sam Gagić, ja sam Gagić”. Dodao sam da kada neko ubaci tu treću kaznenu, dobije dva poena, pa da broje do 11. Bertans ubaci nekome tri poena i viče imam osam. Dalo kaže “koliko”. A ovaj kaže – osam. Pa na “k” te nosam, mu kaže Dalo. To su takve scene da ne smem da pričam. To nisu bili stranci, voleli su Partizan i Srbiju, naučili srpski i bile prave patriote”.

Malo o domaćim igračima…

“Aljoša je bio vrlo siguran, neki deo toga mehanizma, a Bane Đekić, žao mi je što nije napravio neku veću karijeru. Imao je karakter koji prelazi pomalo u indolentnost, kriv je za to. I napredak Lučića kasnije koji ga je pomerio opravdano posle. Inače, izvanredan dečko Bane. Imali smo zdravo jezgro”.

Kako su se tražili strani igrači?

“Na primer za Mekejleba sam zvao Bošu, on je igrao za Mersin. Rekao je da je solidan igrač, da je na tržištu teško u tom momentu naći boljeg. Robertsa sam zvao. On je, uz Blejka Stepa, jedan od omiljenih stranaca, ovako ljudski. Sve je trpeo Step, stavljao se u funkciju tima. Prihvatao je svaku ulogu. Tako i Roberts. Takav borac, pametan momak iz situirane familije, ne materijalno, bili su intelektualci, on je intelektualac. Prava emocija. Drag mi je čovek. Dobra grupa. Gde je neko i ko je bio polu-ovakav nije imao priliku da iskoči na bilo koji način. U svemu tome se dešavalo da smo dobili i Cibonu košem Kecmana koji nije ni bio potreban da se utakmica na normalan način završila”.

Vujošević je nabrajanjem tokom te čuvene sezone stigao mislima i do meča sa Cibonom, a onda to povezao sa Parizom.

“Kecman je sa onim košem, koji niko nije verovao, niti on, niti bilo ko od nas… koliko je košarka iz najveće sreće ideš u najveću nesreću. Ta sreća nam se vratila u smislu duga na Fajnal foru. Uz sve i sviranje duple Mekejlebu protiv Olimpijakosa… Opet je bila utakmica dobijena, ali se na kraju postavlja odbrana da… Da nije svirana dupla imali bismo tri razlike i išlo bi na pet. Nisam dozvoljavao da ubace trojku u takvoj situaciji. Prave se faulovi. Ovako smo morali da branimo. Da je Teodosić pogodio obruč… I onaj Čildres pritrči na skok i zakuca. Puno smo više imali nesreće. Jesmo imali sreće u Zagrebu, ali to nam se vratilo u Parizu. Nepravedna nesreća s obzirom na uložen trud. Nije baš pravično”.

Da li bi Vujošević menjao koš Kecmana za odbranu protiv Olimpijakosa?

“Pa veća je to stvar. Kada bih mogao menjao bih naravno. Meni je Jadranska liga bila supstitut lige Jugoslavije. Ja sam i danas Jugosloven i baš me briga kako drugi gledaju na to. Da mogu. menjao bih hipotetički trojku Kecmana za finale Evrolige”.

FOTO: Star Sport

Related posts

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *