Veseli se Šokadijo

Piše: Čedomir Antić

Na Balkanu se dogodilo evropsko čudo. Hrvatska je postala velesila čija se meka moć može meriti sa strašnom Orjunom, od koje i danas zadrhte gaće neelegantno prepunjenoj Kolindi Grabar Kitarović, bivšoj predsednici ove države. Ne kažem da Hrvatska postaje bauk za nezadovoljne babe, koje misle da izgledaju kao da se vratila 1999. – druga najsrećnija hrvatska godina – pa im je neko oprostio četvrt veka raubovanja.

Hrvatska je fenomen. Reč je o političkoj kulturi koja je vekovima bila jako nezadovoljna, identitetski neutmeljena i opsednuta neprijateljima. U političkoj istoriji Hrvatske nije bilo niti jedne revolucije. Sa izuzetom  „ustaške revolucije“ koju su omogućili Hitler i Musolini, gde se većina starala da istrebi manjinu, Hrvat se nije ustajao osim ako mu ne bi naredili kajzer, pop, ili firer. Poglavnik je tu uvek mio ali u drugom planu. Komunistička revolucija u Hrvatskoj takođe nije išla, sve i sa izgledima stvaranja Velike Hrvatske. Odvratne ubice kakvi su bili Bakarić, Holjevac, Krajačić, Manolić i slični, morali su da deluju iz srpskih krajeva gde su zahvaljujući nesećnim, obezglavljenim, pogrešno učenim i naivnim srpskim komunistima mogli čak i da masakriraju deo srpskog rukovodstva samo zato što njihove žrtve nisu želele da Srbi budu asimilovani.

Takvi Hrvati uspeli su pre dvadeset godina da u Srbiju izvezu savremeni anarhizam. Još od ranije ovde je delovala nekakva anarhosindikalistička grupica koju su vodili razmaženi mamini i tatini sinovi, predvođeni mladuncem jednog trazicionog bogataša, ujedno unukom Titovog koljača. Ukratko nakazom tipa Fredija Krugera iz kultnog horora Strah u ulici Brestova.  Te budale su lutale Beogradom i pravile gluposti, da bi na kraju bacili nekakvu zapaljivu napravu na Grčku ambasadu. Nisu uspeli da prebace zid, tramvaj u koji su pobegli nije ih daleko odvezao, uhvatili su ih i zatvorili. Potom su slobodoumnici beogradske elite, sve sama deca i unuci Titinih partizana, poveli kamapnju da se debeli, ćelavi i bradati unuk Titove slugeranje oslobodi iz zatvora. Dospeo je na naslovnu stranu jednog nedeljnog časopisa. Igrali su se tako… Ali su pokazali da iako marginalni mogu da gospodare Filozofskim faultetom koji su blokirali silom, kad god bi im palo na pamet. Danas, kada osnivače savreenog srpskog anarhosindakilzma već redovno bole prostate i ne mogu na prvu želju da ustanu iz stolice, njihova ideja živi, pre svega zahvaljujući raznim korupcionašima i autoritarcima iz naše vlasti i opozicije. Nisu pomogli ni stranci, a posebno nije Evropska unija, koja je demorkatska upravo koliko i Savez komunista Srbije 1986. godine.

Sada su srpski fakulteti blokirani nakon pogibije petnaestoro naših sugrađana u Novom Sadu. To je naravno uredu, ali je neobično što se hrvatska javnost ponaša kao da je Domov’na i dalje u Jugoslaviji, pa želi da pomogne svojoj istočnoj komšinici. Setimo se kako su u prošlosti reagovali na naše tragedije. Za osamdeset aleksinačkih rudara, pre trideset i šest godina  – dakle pre rata i velebnog ekskluzivno hrvatskog stradanja (a Srba je ubijeno srazmerno dvostruko više) –  stadionom u Hrvatskoj su se za vreme trajanja minuta šutnje prolomili zverski urlici.

Sada su, ipak, svi zainteresovani da pomognu. Frankovački anarhisti – ti politički minotauri koji su napisali uputstva za blokade „anarhističku kuharicu“ –  ali i hrvatski profesori univerziteta, hrvatski političari, hrvatski studenti… jer u Hrvatskoj je sve „hrvatsko“. Šta je u Srbiji „srpsko“ treba uvek da se dokazuje. Pomaže i hrvatska pornićarka Severina Vučković, ocvala, pobuđavela i omatorela „mala od potpalublja“. Nakon što je spasavala Crnu Goru od srpskog naroda, najavljivala ukidanje Srpske i ratnu odštetu koju bi plaćali za ratove koji su nam nametnuti, pošto se zloćudno mešala u politiku zemlje u kojoj su njeno pevanje čak i (masno) plaćali, sada bi da podrži studente.

Svi bi oni da pomognu Srbima, da obore naprednjake i dovedu Dinka Gruhonjića za novog Titu. Pa da nas posle trideset godina ponovo masakriraju zato što ih je „velikosrpski“ Dinko nešto oštetio. Svake godine 300 Srba biva napadnuto u Hrvatskoj. Zemlja im je premrežena spomenicima ratnim zločincima. Franjo Tuđman, čija je psihopatija ključna za stvaranje nezavisne Hrvatske, rekao je javno, kada je uz pomoć Vojske SAD proterao Srbe iz Krajine, da je „zemlja čista kao u Zvonimirovo vrijeme“. Prošle godine je reporter medijskih sponzora blokada TV N1 rekao kako je posle „Oluje“ Hrvatska „prodisala“. No, sada su solidarni…

Odvratan mi je sam termin „kopile“. Srećan sam što je razvoj društva vanbračnu decu učinio, ako ne ravnopravnom i srećnom, a ono mnogo manje stigmatizovanom nego ranije. Ovde zato ne referišem na vanbračnu decu već na slavnu hrvatsku pesmu „Zbogom Jugoslavijo“ koja je emitovana na HTV-u 1991. godine. U jednoj strofi se zemlji Jugoslaviji u kojoj sam se rodio i koja je Hrvate dva puta oslobodila, jednom im dala demokratju, a jednom ih vratila među ljudska bića, obraćaju sa „…ti ratno kopile“. Kad smo kod toga, Hrvatska se i danas, kada je uz ogroman napor Nemačke, SAD i Svete stolice uspela u svojim naumima, ponaša kao kopile pred očevom kućom.

Za tim nema potrebe. Samo se sklonite, razdragani Šokci,  ne gledajte više u nas. Sve ste uspeli, svaka vam čast, trebalo je u tolikoj meri nemati stida.  Nadalje maltertirajte Austrijance, Slovence, Amerikance… Nismo braća, nikada nismo ni bili. Klali ste nas kad god ste stigli samo zato da ne biste bili mi. Ne govorimo isti jezik, iako vi nikako da napravite svoj. Nikada nemojte da nas pustite u EU ka kojoj tvrdimo da idemo samo da bi umanjili i od nas skrenuli genocidni potencijal vaše majke Nemačke.

Veseli se Šokadijo, samo bez nas.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)