Dok svet gleda sa očajanjem na krizu u Belorusiji, ona se možda javlja i tu iza ćoška. Na obodu Evrope nalazi se još jedno izborno bure baruta, gde je manipulacija birača sveprisutna a tolerancija neslaganja slaba. Smeštena na Zapadnom Balkanu, Crna Gora izlazi na birališta da izabere svoj novi parlament 29. avgusta.
Njen put ka glasačkim kutijama izuzetno podseća na Beloruski. Oba lidera su od početka ’90-ih na najvišoj funkciji u svojim zemljama. Bivši šef sovjetskog poljoprivrednog gazdinstva Aleksandar Lukašenko postao je predsednik na prvim izborima u Belorusiji 1994. Milo Đukanović, mladi rukovodilac Saveza komunista, postao je 1991. premijer Crne Gore – koja je tada bila u sastavu Federativne Republike Jugoslavije.
Skoro trideset godina kasnije, održavaju se protesti širom bivše sovjetske i bivše jugoslovenske republike mesecima pre izbora. U Belorusiji, demonstranti su preplavili ulice noseći u rukama papuče da – kako su rekli – „zgaze bubašvabu“. U Crnoj Gori, desetine hiljada ljudi je izlazilo svake nedelje da protestuje protiv zakona koji će, kako mnogi veruju, dovesti do državnog oduzimanja imovine Srpske pravoslavne crkve, sa kojom se većina naroda identifikuje.
Ni u jednoj zemlji vlada nije ponudila ozbiljan dijalog da otkloni tenzije. Jedan protest je doveo do tačke pucanja izbora; drugi se bliži svojoj tački pucanja u sledećoj nedelji.
Opozicije su na sličan način podrivane i maltretirane pri svakom koraku. Lukašenko je uhapsio svog najozbiljnijeg protivkandidata pre izbora; lider opozicione koalicije u Crnoj Gori čami u zatvoru još od 2018. Ni građansko društvo nema prostora da izrazi svoje pritužbe. U stvari, Pravoslavna crkva je bila poslednji nezavisni stub oko koga je opozicija mogla da se ujedini u Crnoj Gori.
Međutim uprkos tome što predstavljaju jasan uzrok nestabilnosti, oba lidera vole da pričaju priče onima koji još uvek hoće da ih slušaju: da su okruženi neprijateljskim i zlim silama, da strani akteri spletkare u cilju podrivanja suverenosti njihove zemlje i da su oni ti branioci koji su sposobni da odole ovim vetrovima. To je scenario već viđen na mnogim izborima širom sveta. Pa ipak, izgleda da Lukašenko i Đukanović čitaju isto izdanje.
Lukašenko je tvrdio da je otkrio ruske plaćenike koji planiraju državni udar nedelju dana pre izbora. Začudo, Đukanović otkriva sličnu zaveru na poslednjim parlamentarnim izborima, po kojoj je navodno trebalo da agenti na juriš zauzmu parlament i izvrše atentat na zaštitnika Crne Gore lično. Zaverenici su uhapšeni – upadljivo – na dan glasanja.
Koincidencija je da se ove spletke dešavaju baš oko izbora. Iznenađujuće je – najblaže rečeno – da strane sile izaberu da pokrenu tajnu operaciju u jednom od onih retkih trenutaka kada je na ove zemlje usmerena globalna medijska pažnja.
Malo njih je poverovalo u Lukašenkovu priču o ruskim plaćenicima. Još manje njih veruje u Đukanovićevu poslednju priču. Navodno 235 agenata srpske službe se nalazi na teritoriji Crne Gore u pripremi za izbore. Ovo je saopšteno u video snimku gde se prikazuje svaki operativac pojedinačno pored svoje fotografije. Budući da je Đukanović odbacio nedavne verske proteste kao front za velikosrpsku ideologiju, ova najnovija zavera ne treba nikoga da iznenadi. Mnogi ismejavaju ovu priču, po kojoj se novinari koji istražuju povezanost vlade sa organizovanim kriminalom nalaze među operativcima. Građani su počeli u fotošopu da stavljaju svoja lica u izveštaj sa naslovom „Ja sam agent“.
Ali s obzirom da mali broj veruje u to – kako glasača tako i međunarodnih posmatrača – moćnici se okreću svom poslednjem utočištu: nameštanju izbora. Međutim veća manipulacija rađa veću napetost kad se objave rezultati. To je situacija koju Belorusija danas proživljava.
BIRN – jedan od retkih medija kojim upravljaju predsednikovi bliski prijatelji – takođe je otkrila rasprostranjene manipulacije uoči glasanja u Crnoj Gori. Nakon ispitivanja izbornog spiska, otkriveno je preko 50 000 fantomskih birača; preko polovine imena sa spiska bilo je bez validne adrese.
Još dokaza se pojavilo poslednjih dana. Odštampani su novi glasački listići za građane iz drugih balkanskih država, uključujući Hrvatsku, Albaniju i Kosovo. Ni imena i datumi rođenja nisu promenjeni sa njihovih glasačkih listića u njihovim zemljama. Ovakve i druge predizborne prevare pojačavaju tenzije uoči dana objavljivanja rezultata.
—-
U Belorusiji je sve gore. Ne vidi se opcija za miran izlazak iz krize. U Crnoj Gori ne mora biti isto.
Za razliku od Lukašenka, Đukanović je od tvrdokornog komuniste ušao u zamku progresiviste (mada je stvarnost možda drugačija; on vodi politiku potrebnu za produženje vladavine). U stvari, uložio je svoju predsedničku funkciju na dobijanje članstva u EU, obećavajući na parlamentarnim izborima 2016. da će ga dobiti u toku jednog mandata.
To se nije dogodilo. Evropska unija mora jasno staviti do znanja da će izborne malverzacije zamrznuti njenu kandidaturu – barem dok se ponovo ne kandiduje za predsednika za dve godine. Što se toga tiče, EU se suočava sa nedostatkom uticaja u Belorusiji. Ona ga mora upotrebiti u cilju sprečavanja još jedne izborne krize u Evropi.
(Issuesinsights)
Ma da je Cg Bjelorusija Milo bi bio nas Bog.