Srpske stranke

Piše: Čedomir Antić

U Crnoj Gori parlamentarne stranke su odreda nacionalne. To nije posledica ni lošeg stanja u društvu, ni zaostalosti, ni neuspeha nekog modernizacijskog projekta. Ova pojava posledica je činjenice da Crna Gora nije izgrađena kao moderna država. Moderna, ona nije postala zbog prirode autoritarnog režima koji je njome vladao od 1945. do 2020. godine.

Da bi se u crnogorskom parlamentu pojavile stranke koje dominantno zastupaju ideologiju ili politiku koja nije zasnovana isključivo na nacionalnoj emancipaciji, potrebno je da u Crnoj Gori demokratski i u širokom sporazumu, koji bi idealno trebalo da bude konsenzus, bude usvojen ustavni model koji će konačno definisati i „rešiti“ nacionalno pitanje. Do tog vremena, zemlja će umesto moderne demokratije biti poprište borbe za nacionalni identitet.

Građani Crne Gore treba da odluče kakva će ona država biti. Za mene nikada nije bilo sporno postojanje nezavisne Crne Gore i crnogorske nacije. To ne govorim samo kao uvereni demokrata, već i kao građanin Srbije. Da sam rođen u Crnoj Gori, da živim i glasam tamo, moj stav bi bio da Crna Gora kao istorijski srpska zemlja treba da se priključi Srbiji – potpuno i bezuslovono. Istovremeno, insistirao bih na tome da prava drugih nacija, među njima i crnogorske, budu u potpunosti poštovana. Dakle, ukoliko bi moj stav dobio podršku više od 66% građana, tražio bih da uživaju puna prava nacionalnih manjina u zajedničkoj državi Srbiji, a ako bi dobio manje prihvatio bih neku formu konsenzualne demokratije u nezavisnoj Crnoj Gori. Ovako, kao Srbin iz Srbije, ja smatram nepristojnim da se o uređenju druge države izjašnjavam bilo kako drugačije osim načelno.

Obespravljivanje srpskog naroda, koje je u u Crnoj Gori formalno i stvarno traje bez prekida od 1941. godine do danas, učinilo je moje angažovanje oko odbrane prava srpskog naroda neminovnim. Za mene je to bio moralni imprativ. Obvešteni smo ovih dana o svedočenju kako je prvi tužilac Crne Gore rekao optuženom u istražnom zatvoru da će Srbe ukrcati u autobuse i proterati ih iz Crne Gore – u Srbiju „kao i svi ostali“ (misli zlikovac na hrvatske i albanske kriminalce koji su proterali srpski narod sa njegove zemlje pre više od dve decenije). Čitamo u novini Mond Diplomatik tekst koji je potpisala i Ana Otašević o tome kako je identitet samo srpski problem. Đukanović je nekada bio i „rusofil“ i „nacionalista“ i „velikosrbin“ (?!), a sada je samo evro-atlantista. Mnogo je, čak i ako je od autora koga podjednako krase neobaveštenost i glupoća.

Crna Gora u ovom trenutku ima dva problema koji onemogućavaju rešavanje nacionalnog pitanja a time, zašto to ne reći, i zaokruživanje njene državnosti.

Prvi je vezan za crnogorski nacionalni pokret. Iako je za „demokratizaciju“ (kako je lažno predstavljao prve faze secesije), imao podršku jedne velike unionističke stranke i Srpske pravoslavne crkve, Đukanovićev režim je građenje nacionalne države posle sticanja nezavisnosti vrlo brzo prilagodio nekadašnjem nacionalnom pokretu zvaničnog Zagreba. Započela je pogromaška kampanja protiv Srba, SPC i Srbije. Srbi, i svi oni koji pripadaju srpskoj kulturi i jeziku, a zajedno čine čak natpolovičnu većinu stanovnika Crne Gore, sistematski su obespravljeni. Pošto nacionalna prava nikada nisu ni imali, zatiranjem srpskih tradicija u Crnoj Gori gažena su i njihova ljudska prava. Crnogorski nacionalni pokret tako se sveo na jedan režim.

Formalno levičarski, on se negativno identifikovao sa srpskim narodom i zato je postao i fašistički. Defašizacija i demokratizacija crnogorskog nacionalnog pokreta neophodna je u interesu opstanka države Crne Gore. Srpski narod je pokazao odanost Crnoj Gori – čak i ovakvoj kakva je danas. Nacionalni Crnogorci treba da odbace ideju da je moguće državno pitanje rešiti Jasnovcem i „Olujom“, tek tada valjaće im mudrost da raskinu veze sa Brozovim i Đukanvićevim režimom. NJihova nacionalna i državna ideja je, siguran sam, daleko šira od nasleđa ove dvojice istorijskih patuljaka.

Drugi problem odnosi se na srpske stranke. Delovanjem Đukanovićevog režima, ali i lošom politikom Srbije, interesima SPC i nespremnošću srpske nacije da prevaziđe jugoslovensko iskustvo, srpski narod u Crnoj Gori je sistematski podeljen. Dok ostali narodi imaju stranku-nacionalni pokret ili su sve stranke uključene u jedna blok – pa neki od njih, kao recimo Crnogorci, tradicionalno dobijaju više glasova nego što ih ima na popisu – Srbi su tek na ovim izborima glasali za jednu koaliciju, dok su pripadnici srpske kulture i SPC stali uz tri opoziciona bloka. To nije bilo moguće bez jasnog stava Srbije, SPC ali i SAD i EU. To treba da se promeni, pošto ustavna prava srpskog naroda treba da budu ostvarena i bez volje bilo koje vlade, a posebno onih faktora koji bi u istinski nezavisnoj i demokratskoj državi trebalo da budu izvan politike.

Demokratizacija – do koje može doći bez obzira na neodlučnu i stranim ambasadama okrenutu vladu, velike sile i „duboku državu“ Đuknovićevog režima – učiniće da Crna Gora postane domovina svih. Ako ona ne uspe, biće ugrožen ili opstanak srpskog naroda ili postojanje Crne Gore.

Do uspešne demokratizacije, sasvim je logično da srpski narod glasa za svoje političke predstavnike. Demokratski front je bio jedina istinska opozicija Đukanovićevom režimu. Podneo je najveću žrtvu i bio spreman da umesto za nacionalni, traži podršku građana za demokratski program. Hvala svima onima koji će zajedno sa Demokratski frontom, Koalicijom za budućnost Crne Gore (za neku sedmicu i Koalicijom za budućnost Nikšića) menjati Crnu Goru na bolje. Mi Srbi, ipak, nemamo luksuz raznih Beograđana – da nam se pred izbore dopadne neki Beli, Saša, Alek itd.

Mi smo tamo gde su stranke koje imaju pridev „srpski“ u svom imenu. Svako onaj ko misli drugačije i kom se dopadaju razni egzotični primerci univerzitetskih kunktatora koji su prvi put glasali kada su ih birali, egzibicionisti kojima je u nazivu stranaka ili koalicija subliminalna poruka ili uputstvo za ubeđivanje osoba sa posebnim potrebama – nisu osobe koje smo čekali da nas povedu, već su saputnici neophodni da se oslobodimo, dok se narod ne probudi a strane sile se zabave o svome jadu i malo nas zaborave.