Sin Pavla Bulatovića: Crnogorski režim i da zna nešto o ubistvu mog oca to neće reći, vjerujem da će se istina saznati!

1

Dvadeset godina od ubistva mog oca Pavla Bulatovića navršilo se u petak, a ime ubice, kao ni motiv zločina još nijesu otkriveni. Moje sestre Ivana, Jelena i ja i dalje vjerujemo da će se nešto dogoditi, da će neko progovoriti. Ali, sve se završava samo na nadanju.

Ovako za Novosti govori Balša Bulatović, sin nekadašnjeg ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije, koji je 7. februara 2000. ubijen u restoranu Fudbalskog kluba Rad u Beogradu. Ubica je, po zvaničnoj verziji, pretrčao cijeli teren Rada, stao, nanišanio i sasuo tri rafala iz “kalašnjikova” u pravcu stola gdje je sjedio Bulatović sa general-majorom u penziji Vukom Obradovićem, direktorom “Ju garant banke”, i Mirkom Kneževićem, upravnikom restorana. Jedan od metaka za tadašnjeg ministra odbrane bio je fatalan, pogodio ga je, po izveštaju obdukcije, pravo u srce! U pucnjavi je lakše ranjen i Knežević, dok je general-major u penziji Obradović povrijeđen od polomljenog stakla. Istraga je utvrdila da je atentator imao dvojicu saučesnika. Više od toga zvanično nije saopšteno.

Ne zna se ni koliko ljudi je bilo angažovano na praćenju ministra odbrane, jer je očigledno da su atentatori izuzetno dobro poznavali njegove navike i kretanja. Čak i takav detalj na kom mjestu za stolom obično sjedi. Ono što je do danas najveća misterija jeste motiv ubistva Bulatovića.

– Nemamo nikakve informacije, čak ne znamo ni gdje je predmet, da li je u redovnom ili specijalnom tužilaštvu – kaže Balša Bulatović i dodaje:

– Pitanje je i da li posle toliko godina može da se pronađe od prašine.

Grob Pavla Bulatovića u selu Gornja Rovca, kod Kolašina, ovog 7. februara je bio zavejan, baš kao i tragovi koji vode do ubice. Zbog lošeg vremena čak ni porodica nije mogla da ode na mjesto gdje je sahranjen.

– Mislio sam da idem, ali nismo mogli da izađemo kolima – govori Balša Bulatović i navodi:

– Mog oca se sjete novinari kad je neka godišnjica i političari pred izbore ako im je potrebna neka senzacionalistička priča za političko nadgornjavanje. Zaista ne znam kome je mogao da smeta. Nemamo nikakva saznanja, niti pretpostavke ko bi mogao da bude ubica. Za čitave dvije decenije niko od zvaničnika iz Crne Gore i Srbije nije izdao nijedno zvanično saopštenje, niti se obratio tim povodom.

Ubrzo posle sahrane Pavla Bulatovića pronijela se vijest da su ubice iz Crne Gore. Slučaj je dat sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je mjesec kasnije pronađen mrtav u Dunavu. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo. Međutim, pojavile su se sumnje da je ubijen i da ga je neko bacio u rijeku jer sudija nije umio da pliva.

Savezna skupština je formirala anketni odbor za utvrđivanje istine o ubistvu ministra, koji je u svom izvještaju konstatovao da je ostvarena minimalna saradnja između Uprave bezbjednosti, Generalštaba VJ i MUP-a Srbije, dok nije bilo nikakve saradnje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Crne Gore.

– Bili smo bijesni na sve – seća se Balša Bulatović. – Moj otac je bio prvi civilni ministar odbrane posle Drugog svjetskog rata, pa su svi prebacivali loptu na tuđi teren. Policija je govorila da bi istragu trebalo da vodi vojska, a oni da je to posao policije. I jedni i drugi su navodno bili zainteresovani za ovaj slučaj, ali su se pravdali da nije u njihovoj nadležnosti. Stvoren je pravni vakuum. Nasuprot tome, crnogorski MUP je bio potpuno nezainteresovan. Podjele koje su i danas na sceni vuku korijene od tada. A možda su znali da su akteri iz Crne Gore, pa su tako postupali. Ne znam šta je posrijedi. Samo nagađam. Ni od aktuelnog crnogorskog rukovodstva nema pomoći, čak i ako znaju nešto teško da bi pričali o tome. Potpuno smo na drugim pozicijama. Mog oca u Crnoj Gori najčešće pominje običan narod.

Skromnog ponašanja i načina života, Bulatović nije želio da ga prati obezbjeđenje. Vjerovao je da mu nikakva opasnost ne prijeti. Upitan zašto ne vodi više računa o svojoj bezbjednosti, jednom je odgovorio: “Ako bi mene ubili, ni manje štete, ni veće bruke za državu”. Nije bio u pravu.

-Nije vodio računa. Nije ni razmišljao da bi nešto moglo da mu se desi. Baš tih dana išao je pješke do prodavnice. Ali, možda je nekome trebalo da liči na mafijaška ubistva iz tog vremena da bi se moj otac doveo u vezu sa kriminalcima. Imao sam 23 godine kada mi je ubijen otac.Tata je bio običan čovjek koji je imao posao kome je bio posvećen. Sa nama je provodio preostalo vrijeme. Nažalost, nije ga imao mnogo. Žao mi je što nije bilo vremena da se bolje upoznamo. Bio je netipičan funkcioner, vodio je normalan život, i socijalni i porodični.

On je bio ministar odbrane u vrijeme NATO bombardovanja.

– U to vrijeme sam bio u vojsci i rijetko smo se viđali – kaže Balša Bulatović.

– Da je znao da ćemo biti bombardovani, ne bi mi rekao da idem u vojsku baš tad. Tako ja mislim, ali on je bio čovjek drugog kova i ako je znao da će nas bombardovati možda je pomislio: “Ako idu drugi, neka ide i moj sin.”

1 Comment
  1. Milan komentariše

    Mislim da je isti motiv za likvidaciju Pavla Bulatovica i Arkana. “Hapsenje Slobodana Milosevica”.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.