Rezolucija
Piše: Čedomir Antić
„A jeste li čovijek?“ Pita nekoga Ervin Ibrahimović, poslanik partije koja je bez rezolucije o osudi zločina u Srebrenici podržavala režim Mila Đukanovića tokom trinaest godina. Njegova partija je svaku ponudu demokratske opozicije razumela kao priliku da istinske refome u Crnoj Gori uslovi osudom Srbije i srpskog naroda. Bilo je dovoljno pa da se u kampanji opozicije pojavi savetnik Borisa Tadića – predsednika Srbije koji je uhapsio predsednika Karadžića i generala Mladića, osnovao sud koji je u 90% slučajeva sudio Srbe a zločince koji su ubili 30% ukupnih žrtava ratova iz devedesetih (mislim na ubijene, silovane, mučene i proterane pripadnike srpskog naroda) sudio je samo u 8% slučajeva, pa ih je i tada kao zlikovce, kakvi su Purda i Jurišić, puštao na slobodu – pa da odmah zaviču kako su se četnici objedinili da osvoje Crnu Goru i pobiju sve Bošnjake, Muslimane i braću im Albance. Bilo je samo važno da Srbi ne budu na vlasti a još značajnije da se čitav narod „izleči“ od „velikosrpstva“. Za ustaška trabunjanja su Ibrahimovićevi politički drugovi nagradili Mila Đukanovića, a ne za politiku. Da je promenjena politika, pa Ibrahimović i prijatelji bi makar iskamčili kažnjavanje onih koji su za vreme rata deportovali stotine Bošnjaka u Republiku Srpsku. Moglo je da se aktuelizuje i pitanje ko je tankovao srpske tenkove u vreme kada su u neravnopravnoj borbi sa dvostruko jačim neprijateljem na zemlji i NATO-om na nebu, sankcionisani od strane Srbije, pobeđivali u Otadžbinsko-odbrambenom ratu.
Međutim Ibrahimovićeve partijske drugove, koji vode rat u miru, to kao da nije zanimalo. Kažu da su za suočavanje, pokajanje i pomirenje? Kako da se pomirimo kada Srebrenicu posmatraju samo preko nekoliko julskih dana u kojima za žrtve uzimaju i one čije porodice sada traže da ih ekshumiraju sa groblja u Potočarima i prebace tamo gde su stvarno poginuli? Kako da se pomirimo kada ne priznaju hiljade srpskih žrtava koje je ubila bošnjačka vojska iz Srebrenice? Kako da se pomirimo kada su sve učinili da ne bude osuđen njihov komandant, koji je sudiji Srbinu svojim rukama iskopao oči, a trudnoj Srpkinji zabio nož u stomak? Kako da se pomirimo kada je za njih Srebrenica nacionalni mit i sredstvo, a ne zločin?
Konačno, oko čega da se mirimo? Kralj Nikola i Petrovići su dobri, pravi Crnogorci. Njih Ibrahimovićeve pristalice vole i cene, ne bi inače dozvolili da se preko puta skupštine postavi spomenik jedinog crnogorskog kralja. Ljute se povremeno na kraljeve Karađorđeviće, ali zar nisu njihove vlade tokom jugoslovenske monarhije, uvek kada je bilo potrebno, podržavali Ibrahimovićevi politički preci iz Jugoslovenske muslimanske organizacije i Džemijeta. Na šta se tačno žale Ibrahimović i prijatelji: na ukidanje feudalizma, na Drugi svetski rat? Jako mi je žao što u Drugom svetskom ratu nisu pobedile vođe koje su se borile protiv NOV i JVO. Kako bi to bilo divno i moderno da je posle 1945. na čelo države došao Musliman-Bošnjak-Albanac kome su nacisti dodelili gvozdeni krst i što u „Novu Evropu“ nismo ušli sa više naprednih srezova kao što je Deževski, u kome je 1942. obnovljen feudalizam, a Srbi pretvoreni u kmetove (čifčije).
Mi znamo gde vodi taj put. Nije nam čudno zašto je baš Musliman-Bošnjak, od toliko Drljevića i Štedimlija, normirao Crnogorski jezik. Jasno nam je i zašto je prvi doktorat posvećen tom jeziku odbranjen u Osjeku. Providna je i politika takvih kao što je Ibrahimović. Pitam se samo, da li zaista misle da tako brane interese Bošnjaka i Muslimana, građana Crne Gore? Zloupotreba zločina radi obespravljivanja celog jednog naroda, vodi ka omalovažavanju i zločina i žrtava. Već sada je ta tema, od one o kojoj smo ozbiljno raspravljali i donoslili teške odluke, postala politička banalnost u kojoj se više ne govori o žrtvama, već o politikantima koji ih zloupotrebljavaju.