PRIČAO MI MITROPOLIT AMFILOHIJE

piše: Bećir Vuković

Prvi put sreo sam jeromonaha Amfilohija Radovića sredinom 70 – tih godina na Sajmu knjiga u Beogradu.

Već tada se pročulo za jeromonaha Amfilohija Radovića, a meni, nekadašnjem čobančetu, posebno se sviđao njegov predgovor „Stabljikama srpstva“ Radovana Bećirovića.

„Nema kolibe crnogorske ni bosanske, ni hercegovačke, gdje se ne čuju zvuci gusala, i gdje se ne pjevaju pjesme Radovana Bećirovića“.

Na kraju, ispostaviće se da su Radovan Bećirović i Amfilohije Radović dva glavna stuba srpstva u Crnoj Gori od 1945, do pada komunizma 2020. godine.

Jeromonah Amfilohije Radović kao gavran stajao je sam između dvije sajamske sale.

Prišao sam jeromonahu, predstavio se, rekao da sam student, rođen u Kolašinu, a živimo u jednom selu između Kolašina i Mojkovca.

A koje je to selo, pitao je jeromonah Amfilohije. Štitarica, odgovorio sam. A šta ti je Jovan Vuković. Đed, odgovorio sam. I, tu se razgovor završio.

Mnogo godina kasnije, vladika banatski Amfilohije uveden je u drevni tron Zetskih mitropolita, i sjeo na stolicu svetog Petra Cetinjskog.

Od tada do končine, samo Gospod zna koliko sam puta bio u društvu Mitropolita Amfilohija, ali nikad mi nije pomenuo priču koju je nosio od kad se sreo sa svijetom, sa svekolikim.

Na dan svetog Vasilija Ostroškog, 12. maja 2012. godine, dok se smirivao dan, na ekranu mobilnog telefona pojavila se fotografija Mitropolita Amfilohija. Javio sam se, a Mitropolit pita – đe si, blago meni. Evo me kući, Mitropolite. Čekaj me ujutru u 7 ispred Hrama, pa da idemo u Rovca. Hoću, čekaću Vas, Mitropolite…

Međutim, bilo mi je čudno da Mitropolit sjutra ide u Rovca, a na Goliji Patrijarh Irinej osveštava hram svetoga Save; sasluživaće brojne vladike, besediće Matija, pa kako da na Goliji nije Mitropolit. Ali, o tome više nisam razmišljao. Mitropolit je rekao da ga čekam, i čekaću.

Ujutru, čekao sam ispred Hrama u Podgorici. Tačno u 7, stigao je crni džip, pozdravio sam se sa Mitropolitom, i krenuli smo. Bijaše lijepo sunčano majsko jutro. Mitropolit je nešto čitao.

Negdje, na izlazu iz Podgorice, Mitropolit se okrenuo, i kroz osmijeh mi rekao. Znam šta ćeš da me pitaš: zašto jutros nijesam na Goliji. Taman tako, nego nijesam htio da Vas prekidam.

Ubjeđivali su me sinoć Patrijarh i Matija do ponoći da idemo na Goliju, ali, ja sam Rovčanima na Božić obećao da im danas u Kostrikovači krstim petoro đece, pa idem da ih krstim, blago meni. A, Moračanin ne smije da laže Rovčane. Je li tako moj Rovčanine.

Ali, Mitropolite, to je davno rečeno, i ja se našalih. Jeste, ali moramo se i mi držati riječi naših starih.

Iz Mrtvog Dubokog, ispred školice, krenuli smo pješice. U daljini, povisoko, ispod litice nazirao se Manastir Kostrikovača. Mitropolit je podvio mantiju, i krenuo hajdučkim korakom. Mitropolite, lijepo vidim, danas ću se obrukati, i neću Vas moći stizati.

Negdje duboko u šumi, Mitropolit je sjeo na kamen pokraj puta da počine, i počeo pričati: moj otac Ćiro, trebalo je da ubije tvoga đeda Jovana. Bilo je to, nesrećne ’42. godine.

NJih trojica dobiju zadatak da idu u Štitaricu, da tamo obave neki zadatak. Dobiju i zapečaćenu kovertu, ali da je otvore tek kad dođu u Štitaricu.

I, odu ti oni, dođu u Štitaricu, otvore kovertu, kad tamo piše da ubiju Jovana Vukovića, tadašnjeg predsjednika Poljske opštine. A, moj Ćiro kaže – E, ja neću..!

Tako, blago meni, da je moj Ćiro ubio tvog Jovana, ne bi bilo ni nas dvojice, niti bi danas išli ovim putem…

Mitropolit je više puta u besedama ponovio ovu priču koju je meni prvi put ispričao na putu za manastir Kostrikovaču.

Očevidno, istu priču na umu je imao i jeromonah Amfilohije, koju mi je ispričao Mitropilit Amfilohije.