Pouka

Piše: Čedomir Antić

​Imitacija je jedan od najvažnijih instrumenata čovekove inteligencije. Kad ne znate kako nešto da uradite, raspitate se kako su to drugi uspešno izvršili, ili makar zašto nisu uspeli.

​Crna Gora kasni sa demokratizacijom i reformama. U njoj i dalje postoji duboka država, koju čini u mafijašku kamoru pretvorena komunistička partija. Narodi Crne Gore su podeljeni i posvađani. Crnogorsko društvo je bilo poligon nacifikacije hrvatskog tipa, zakasnele bar sedamdeset godina u odnosu na originalnu.

​Preuzimanje vlasti, poznato je to od čovekovih početaka, uvek je teško i složeno, u izvesnoj meri ono je i svaki put jedinstveno. Upravo zato je od velike važnosti imati u vidu slična iskustva. Reforme u Srbiji skupo su koštale dve greške DS-a i DSS-a, najvećih stranaka pobedničkog DOS-a. Ove dve stranke nisu bile spremne da slede sopstveni predizborni program („Ugovor sa narodom“). Ovo su pravdale interesima „evropskih integracija“ ili „odbranom Kosova“. Međutim, braniti suverenitet ili se uključivati u EU bez uređene, demokratske, države isto je što i graditi drugi sprat na kući u kojoj prethodno nisu iskopani temelji niti ozidano prizemlje.

Nosioci ovih ideja ustvari su se bili polakomili na vlast, pa su tako nerazumni pokušavali da proteraju svoje dojučerašnje koalicione saveznike iz politike. Imali veće pouke od onog što se kasnije dogodilo? Srbija niti je odbranila Kosovo i Metohiju, niti je pak ušla u EU. Posvađane demokratske stranke su nestale i danas u koalicijama ne mogu da pređu 2%. NJihovo mesto u srcu Srba sa Kosova i Metohije ali i bogatih evropskih birokrata, preuzeli su SPS i našminkani radikali iz SNS. Nove vlasti danas vode i jasniju i ozbiljniju politiku, samo što kao EU nikako ne idemo, a Kosovu nudimo nezavisnost pod uslovom da nam za Preševo daju makar Leposavić i Zvečan. Samo, posle svega, Srbija je danas možda i manje demokratska nego što je bila u mirnijim Miloševićevim godinama.

​Meni je jasno da u Crnoj Gori heterogena demokratska vlast ima samo jednog poslanika viška (a ne njih 50 kao što je to bio slučaj u Srbiji početkom 2001 godine). Znam i da da Đukanović nije Milan Milutinović, te da je razlika između njih ista kao ona između Arkana i Cece – ali to je razlog više za ozbiljan rad. Ko bi se bunio protiv premijera Krivokapića da je on izašao sa jasnim i oročenim reformskim programom? Da je u politiku Crne Gore uveo demokratski princip? Kakav je to premijer koji nikada nije okupio poslanike sa kojima je kolega i koji su ga izabrali? Nikada ih nije pitao za mišljenje. Nikada sa njima ništa nije zajednički odlučio. Pa Srbijom su počtkom 20. veka vladali glavni odbori i poslanički klubovi stranaka.

​Bez velikog oduševljenja i mobilizacije naroda u borbi protiv kriminala i korupcije nema promena u sudstvu. Bez reformisanog sudstva – dobar primer je Rumunija – nema pobede nad mafijom ni partijom preostalom iz totalitarizma. Da li bi srpske stranke, koje podržava najmanje 3/4 glasača koalicije Za budućnost Crne Gore mogle da daju zamerke, čak i kada im je jedinima uskraćena vlast, da je nova vlada makar i pokušala da Srbima omogući ravnopravbnost? Šta je koštalo da do sada počne proces uspostave ravnopravog korišćenja jezika i pisma, novih prosvetnih programa, da je omogućeno ravnopravno učešće u državnim službama, da je dozvoljeno ravnopravo upotrebljavanje nacionalnih simbola?

​Premijer to nije učinio. Naprotiv, on je nastavio sa politikom „nošenja tetkinog leka“. Govori: „Jesam čestitao Dan državnosti Republike Srpske; ne, kažem, nisam čestitao Dan državnosti Republike Srpske. Bio je to privatan razgovor (Časnejša moja ženo-profesorko, ovo ne slušaj !)… Ustvari, bio je to intiman razgovor sa predsednicom Željkom Cvijanović…“ A onda se pojavi četvrtobrazovani dr Dritan, pa kaže kako za njih postoji samo Republika Bosna i Hercegovina (koja je ukinuta sada već davne 1995 godine).

​Crna Gora ima jednu prednost u odnosu na Srbiju i sve druge države koje su demokratizovane tokom prethodnih trideset godina (izuzev možda Poljske). Crna Gora ima snažnu i vitalnu Srpsku pravoslavnu crkvu. Bez obzira na činjenicu da je blaženopočivši mirtopolit Amfilohije činio sve da održi jedinstvo crkve i ima isti pristup i Srbima i Crnogorcima, on se svakako ne bi saglasio sa tim da u demokratskoj Crnoj Gori hapse građane zbog okupljanja oko „Časnog krsta“ ili zato što nose srpsku zastavu. Na sastanku u Dajbabama blaženopočivši mitropoliti je jasno rekao da očekuje da u Crnoj Gori vlada narod, da bude demokratija i da srpski narod (koji je glasao za Demokratski front) dobije svoje mesto u vlasti.

​Sve ovo se ne bi dešavalo da je blaženopočivši mitropolit Amfilohije i danas živ. Ako vlada želi pravdu i demokratiju, mora računati na sve narode Crne Gore. Đukanovićev režim im neće oprostiti neprijatnost od 30. avgusta ako budu nastavili njegovu politiku segregacije i vređanja srpskog naroda.