Poraz zapadne hegemonije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija

Piše: dr Aleksandar Raković, istoričar

Velika Britanija je 8. jula 2015. u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pokušala da proturi rezoluciju kojom bi se neki ratni zločini u Srebrenici iz jula 1995. okarakterisali kao genocid. Međutim, Rusija je tada stavila veto i onemogućila da se srpskom narodu nametne stigma kolektivne krivice za ratne zločine u Srebrenici. Sadržaj britanske rezolucije nije bio naučno utemeljena istina, već je bilo reči o politizaciji događaja zarad imperijalnih, pa i segregacionističkih ciljeva evroatlantskih država.

S druge strane, Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine objavila je 21. jula 2021. opširan izveštaj na engleskom i srpskom jeziku, obima 1105 strana na engleskom i 1035 strana na srpskom. Izveštaj je sačinilo deset naučnika i stručnjaka sa svih meridijana, različitih nacionalnosti, veroispovesti i boje kože: iz Izraela, Sjedinjenih Američkih Država, Japana, Nemačke, Austrije, Nigerije, Australije, Italije i Srbije (o tome videti: Pečat, 30. jul 2021).

Izveštaj je naslovljen: Concluding Report of the Independent International Commission of Inquiry on Suffering of All People in the Srebrenica Region Between 1992 and 1995, Banja Luka: The Independent International Commission of Inquiry on Suffering of All People in the Srebrenica Region Between 1992 and 1995, 2020; Zaključni izvještaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, Banja Luka: Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, 2020). Predsednik ove komisije Gideon Grajf naglasio je da su se autori izveštaja oslonili na opsežne izvore, brojne svedoke i bogatu dokumentaciju, na osnovu kojih su u skladu s naučnom metodologijom sastavili profesionalan, objektivan, autentičan i pouzdan izveštaj. Komisija se, dakle, oslonila na istorijske činjenice. Pritom, Grajf ističe da je komisija u potpunosti bila nezavisna i da tokom njenog rada niko nije vršio pritiske.

U izveštaju desetočlane međunarodne komisije objavljen je suštinski zaključak u kom stoji da u ratnim događajima u Srebrenici (16–23. jul 1995) nije bilo genocida, niti se zločini počinjeni na tom prostoru na bilo koji način mogu smatrati genocidom. Stoga se, posebno naglašava Grajf, trajno mora isključiti iz istorije pojam „genocida“ koji se samo s lošim namerama vezuje za Srebrenicu.

Naime, definicija genocida podrazumeva da je jedna grupa imala nameru da do kraja uništi drugu grupu. Međutim, prema ovom izveštaju, nije postojala nikakva namera da se u Srebrenici jedna grupa obračuna s drugom grupom time što bi je potpuno uništila. To, na osnovu opsežnih naučnih istraživanja, tvrdi Grajfova komisija.

Kada je reč o ovom izveštaju, Grajf je posebno naglasio da je, kao pripadnik jevrejskog naroda, posebno osetljiv na nepravdu. Saopštio je da su srpske civilne žrtve u Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. iznosile nekoliko hiljada ljudi, civila koji su stradali prilikom napada na srpska sela. Grajf stoga naglašava da je namena izveštaja i da ispravi nepravdu nanetu srpskom narodu i odbaci izvrnuti prikaz istorije koji se neprestano zloupotrebljava protiv Srba.

Iskazano naravno nije uticalo na to da zapadni imperijalisti promene mišljenje. Naprotiv, samo su tražili novu priliku i novi način da u Ujedinjenim nacijama ponovo stave na dnevni red rezoluciju o Srebrenici, koju su i nadalje neosnovano trpali pod pojam „genocida“, opet s namerom da se srpskom narodu stavi stigma kolektivne krivice.
S tim u vezi, Nemačka i Ruanda su početkom 2024. inicirale rezoluciju nalik britanskoj, ali su je poslale na usvajanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija da se odluči preglasavanjem, bez prava veta, a pritom da u konačan rezultat ne uđu glasovi uzdržanih država. Nemačka i njeni saveznici su mislili da će dobiti dvotrećinsku podršku u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
Gideon Grajf je stoga za Tanjug 17. aprila 2024. opet naglasio da ne može biti govora o genocidu u Srebrenici: „Moramo biti veoma naučni kada opisujemo istoriju. Ne možemo promeniti činjenice.

 

Moramo biti lojalni realnosti. Došlo je do zločina, naravno. Cilj te inicijative je politički pokušaj da se prepravi istorija i ne bi trebalo da prihvatimo to“. Pritom, Grajf je naglasio da u konvenciji Ujedinjenih nacija definicija glasi: „Genocid je niz aktivnosti čija je namera da se izvrši etničko čišćenje“. Međutim, podvukao je Grajf: „Ništa od karakteristika navedenih u toj rečenici iz konvencije Ujedinjenih nacija ne može biti primenjeno. Samim tim do genocida nije došlo. Ne možete se igrati terminima, […] došlo je do ozbiljnih zločina, počinioci moraju biti kažnjeni, ali ovo nije bio genocid“.

Univerzitetski profesor Jehuda Bauer, stručnjak za temu genocida, takođe je 21. aprila 2024. odbacio da se u Srebrenici dogodio genocid: „Srebrenica se ne može smatrati tipskim slučajem genocida. To je bilo masovno ubistvo pripadnika jedne grupe od strane pripadnika druge grupe. Postoje stotine takvih slučajeva kroz istoriju“.

Direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof, naučni ekspert za pitanja Holokausta, napisao je 26. aprila 2024. u autorskom tekstu za The Times of Israel da je događaj u Srebrenici iz jula 1995. „ratni zločin“: „Nije svaki ratni zločin, međutim, genocid, a Srebrenica je klasičan primer, jer su sve žene i deca pošteđeni“. Zurof je stoga rekao kako ne bi trebalo podržati rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija jer će to „dodatno oslabiti i narušiti značaj pojma [genocid] koji još uvek služi čovečanstvu da upozori na opasnosti ratova i konflikata“.

Izraelski ambasador u Srbiji Jahel Vilan kazao je 26. aprila 2024. u intervjuu Sputnjiku: „Ne kažem da je Holokaust jedini genocid, bilo je još genocida širom sveta. Ali, kada Srebrenicu nazovete genocidom, po mom mišljenju to umanjuje važnost tog termina koji bi, smatram, trebalo da se koristi samo za genocide“. Pritom, o predstojećem glasanju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Vilan je podvukao: „Ne radi se o istorijskim činjenicama, niti o moralnim aspektima, radi se o politici. Sve u Ujedinjenim nacijama je politika i samo politika i postoje standardi za jednu zemlju, a drugi standardi za druge zemlje. I, nažalost, većinu vremena trpimo od takve formule po kojoj funkcionišu Ujedinjene nacije. Možda će Srbija trpeti od iste politike Ujedinjenih nacija, ali po mom mišljenju, takva pitanja treba da se rešavaju na moralnom i legalnom nivou, nikako da se mešaju sa politikom“.

Mišljenja izraelskih stručnjaka o genocidu su veoma važna, jer se radi o državi koja je razvila najbolju naučnu metodologiju u istraživanju Holokausta i genocida. Za Jevreje je pitanje stradanja suštinski deo indentiteta. No, i za Srbe je to pitanje jednako važno a takođe se tiče identiteta, posebno ako se ima u vidu da su Srbi, Jevreji i Romi bili sastradalnici u logorima smrti Nezavisne Države Hrvatske. Srbi, dakle, odbijaju da im se u bilo kom vidu može nametnuti stigma kolektivne krivice za tzv. genocid u Srebrenici.
Stoga je Republika Srbija nekoliko meseci vodila vrlo aktivnu diplomatiju kako bi ubedila što je više moguće država da ne glasaju ZA rezoluciju o Srebrenici. Ta srpska diplomatija i nastup predsednika Aleksandra Vučića u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (23. maj 2024) ostaće zabeleženi kao veliki uspesi Republike Srbije na međunarodnom polju.

Naime, posle dva odlaganja razmatranja inicijative Nemačke i Ruande, kao i kosponzora rezolucije o Srebrenici, 23. maja 2024. diskusija i glasanje o Srebrenici uvršteni su u dnevni red Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Međutim, rezultat je bio porazan po Nemačku, kolektivni Zapad i ostale koji su sledili ovu segregacionističku politiku protiv srpskog naroda.
Samo su 84 države glasale ZA rezoluciju, dok čak 109 država NIJE GLASALO ZA rezoluciju. Time ova rezolucija o Srebrenici, koja je inače neobavezujuća, ne može da se primenjuje. Zapad nije uspeo da stavi stigmu kolektivne krivice na srpski narod.

Zapadne zemlje, posebno Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Nemačka, pokušale su da usvajanjem ove rezolucije i na ovaj način opravdaju svoju agresiju na srpski narod tokom devedesetih godina 20. veka, kao i zapadno razbijanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Savezne Republike Jugoslavije. Pritom, Jugoslavija je u drugoj polovini 20. veka vodila svetsku ulogu u međunarodnoj politici, a Beograd je bio jedan od centara sveta. Zapad je, zajedno s unutrašnjim separatističkim pokretima, uništio prostranu i lepu zemlju koja je imala sve: more, ostrva, reke, jezera, planine, ravnice i u njoj su se susretale tri civilizacije.

Pored toga, Nemačka, Austrija, Hrvatska i Italija su možda bile za usvajanje ove rezolucije kako bi se srpskom narodu osvetile za poraz u Drugom svetskom ratu, a Nemačkoj, Austriji i Hrvatskoj je svakako odgovaralo da se u drugi plan stavi nacističko-ustaški genocid u Drugom svetskom ratu da bi se u prvom planu našao tzv. genocid u Srebrenici, a stigma kolektivne krivice stavila na Srbiju i Republiku Srpsku.

Naravno, važan cilj nosilaca kolektivnog Zapada je ukidanje Republike Srpske. Oni bi to smatrali suštinskom pobedom nad srpskim narodom, a nestanak srpske državnosti zapadno od Drine bio bi konačna kazna za slobodarski otpor srpskog naroda protiv zapadne hegemonije. Podsetimo, pritom, da je visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu u ostavci – u svojstvu okupacionog guvernera – 23. jula 2021. nametnuo dopune u Krivičnom zakonu Bosne i Hercegovine kojima je kriminalizovao „negiranje genocida“ u Srebrenici i „veličanje ratnih zločinaca“. Predviđena kazna za ovo je zatvorska i kreće se od šest meseci do pet godina za „negiranje genocida“ i najmanje tri godine za „veličanje ratnih zločinaca“. Incko je time ukinuo pravo na slobodu govora i mišljenja.

No, srpski narod to ne prihvata.

Na kraju, da zaključimo. Zapadna hegemonija doživela je poraz na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. S tim u vezi, mi Srbi ne treba da se razbacujemo pojmovima o događajima u Srebrenici, već samo da se držimo činjenice da je reč o ratnom zločinu za koji su odgovarali pojedinci. Pravedno je rešenje ujedinjenje Republike Srbije, Republike Srpske i Crne Gore u jedinstvenu srpsku državu.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)