Pomaže Bog, Vidovdane!
Pomaže Bog, Vidovdane!
Bog vam pomogao, deco! Čiji ste, siročadi tužna? Kud to lutate u ove kasne sate?!
Tebi u susret, časna starino! Čuješ li da ti pevamo? Slavom te dočekujemo, deca tvoja…
Ako ste deca moja što vas ne vidim? Ako mi pevate zašto vas ne čujem? Ako me slavom dočekujete zašto se ovolika tmina navukla, nigde svanuća? Što dalje hodim mrak me sve gušći opseda…
Zora je, starino časna. Zora jasna i dalekovidna. Evo se čitav svod plavi ko Simonidine oči iskopane…
Da je zore, deco, ja bih moje Srblje video!
Da nije ove proklete tmine što grabi za oči, gušu, bije o noge, kičmu ko stotine ljutih brava, jasno bih čuo gde deca moja pevaju!
Da ste Srbi, slavom bi odavno izašli preda me da razgonite mrak…
Srbi smo, Vidovdane! Slavna siročad božura s Gazimestana. Potomci pričesne Sitnice i Laba. Stasali u naručju vaskrslih očeva. Svak ispoveđen u Samodreži pre nego što je i začet… Zakleti u Gospoda, živa raspeća…
Poznao bih svoju decu, da jeste deca Vidovog dana. Čuo bih vas da glasa nemate.
Dozivate ime Gospodnje a lutate Kosovom i Metohijom ko nadničari na svojemu…
Božuri uzmiču od vas. Najmite vetar da vam razvije barjake…
Srbi smo, Vidovdane, jesmo! Simeonovi i Savini! Lazarevi i Miloševi! Mišićevi i Milunkini!
Košara i Paštrika…
Ako ste, gde su vam Prizren i Peć? Gračanica i Đakovica? Velika Hoča i Priština? Drenica i Bajgora? Šara i Koritnik?
Zašto ne sijate Lazarevom i Miloševom glavom već tuđim suncem?
Gde vam je nebo za koju vam očevi Stefan i Hariton nisu požalili glave?
Gde vam je zemlja okoštala od stradalnika za večnost vere vaše?
Gde vam je koren kad vas lepet gavrana baca ko suve otkose?
Gde su vam manastiri kad ponjave celivate ko kivote a laž ko mošti..?
Oteše nam zveri, Vidovdane! Došao Đavo po svoje i…
Đavo na guvnu Gospodnjem?
Došao je ako ste ga dozvali, sam na Gospodnje ne sme!
Došao je ako ste se neba odrekli zarad jalove zemlje i svete zemlje zarad plavoga pokrova za koji vas ubediše da je jednak nebu…
Ne mogu zveri oteti šta su kršteni namereni da ne daju!
Ne mogu zveri Srbinovo dok god je Srbin životom zaklet da od smrti ne strahuje!
Ne boli Srbina smrt, već život što traje ko kazna do puke smrti!
Ne najmi Srbin šaku slobode da bi se kućio što dalje od ognjišta!
I tamnica je dom onome ko lance ko znamenje nosi…
Ne možemo, Vidovdane… Ne možemo ništa, vele…
Ne daju nam…
Da vam je samo videti Srba znali bi da se ne može samo ono što se neće!
Da mi je pokazati vam ih, da vidite kako padaju za grobove pređašnjih da bi bilo kolevki budućih!
Oteli su vam ono gde su vam ruke bile jače od vere, gde ste svanuća dali za puke zore, gde ste zametnuli tragove da vas potomci nemaju kud pratiti, gde naričete nad umrlim umesto da slavite vaskrsloga…
Jesmo Srbi, Vidovdane! Jesmo, evo pogledaj dole, poznaćeš nas, samo pogledaj…
Da ste Srbi ne bih morao gledati dole, među mravinjake i krtičnjake, već u nebo nad svetinjom što vam je ko kršteno ruho od Boga ostanulo!
Da ste Srbi poznao bih vas da vas ne vidim!
Da ste Srbi ne bismo kradom sretali već nazdravljali Drimom i Bistricama…
Da ste Srbi nema tog odroda koji bi vas mogao slagati kako nemate ništa tamo gde jedino imate sve!
Da ste Srbi ne bi vam prodavali vetar da razvije barjake, maglu da ne vidite gde vam potomci mašu, budućnost kojoj ćete se svakog dana pravdati što vas nema u prošlosti, večnost koja će trajati koliko eho laži da je o večnosti reč…
Vidovdane, kuda ćeš, sačekaj, mi smo…
Ja nikuda, deco pustahije, to vi nestajete u veri da se Vidovan slavi i doziva ko šatorska pevačica!
Da ste Srbi živeli bi Vidovdanom, zaludu bi zverima i nesojima bilo da otimaju il metre oteto- vera bi vam bila jača od ruku, a iz vere vam niko ništa oteti i izdati ne može!
Gde vam lome prste verom se držite- gde vam slome veru i lepet krila leptira lomiće vas o stenje ko najcrnja oluja…
Vidite li gde Srbe recite im da ih čekam na…znaće oni gde, ne morate im reći ništa…
Mihailo Medenica