Mladen Mikijelj

Patrijarh Porfirije: Rezolucijom o genocidu o Srebrenici pokušavaju srpski narod da proglase genocidnim, ne obaziru se na zločine počinjene nad srpskim narodom

0

Poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC) patrijarh Porfirije naglasio je u Uskršnjoj poslanici da predlagači Rezolucije o genocidu u Srebrenci pokušavaju srpski narod da proglase počiniocem genocida, kao i da se ne obaziru na zločine počinjene nad srpskim narodom u njenoj okolini.

Podsećajući na stradanja Srba u Prvom i Drugom svjetskom ratu, patrijarh Porfirije je naveo da „istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svjedočila sama stradanja, bez lažnih svjedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sljedbenika izvršilaca stvarnog genocida“.

„Kao pastiri slovenskoga stada Hristovog, sa žaljenjem podsjećamo sve na činjenicu da je svijet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoljeću, kao i u vjekovima koji su mu prethodili. Svako drugo brdo na mjestima gdje žive Srbi svojevrsna je Golgota“, ukazao je Porfirije.

„Tješi nas i uspokojava činjenica da pripadamo narodu koji je u godinama mira, koje su dolazile poslije strašnih vremena smrti, slijedeći Jevanđelju Vaskrsloga Hrista na kome je utemeljen, praštao dužnicima svojim, a sa pripadnicima drugih naroda želio i nastojao da izgradi bolju i zajedničku budućnost“, naveo je on.

„Zbog toga danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida. Ne umanjujemo razmjere zločina u Srebrenici, ali, kao pravoslavni Srbi, ne prećutkujemo ni zločine nad srpskim narodom u okolini Srebrenice“, naveo je Porfirije.

Nažalost, istakao je, „na te zločine po srpskim selima u kojima su zatirane cijele porodice i koji su se kontinuirano dešavali od 1992. do 1995. godine, ne obaziru se predlagači rezolucija“.

„Po njima, postoji ekskluzivno pravo na žrtvu i bol zbog iste. Po nama, sve nevine žrtve su nevine žrtve, bile one muslimanske ili hrvatske ili pak srpske, što ‘mudro’ prećutkuju savremeni revizionisti i neprijatelji istorijske istine, koji svojim nametanjem ekskluzivnog prava na bol i žrtve, ostavljaju svima nama koji živimo na ovim prostorima kamen spoticanja za budućnost“, upozorio je patrijarh SPC.

Porfirije u poslanici govori i o Kosovu i Metohiji navodeći da je to su koleva i dom srpskog naroda, u kojem je ispleo vijenac hramova.

„U prirodi stvorenog bića je sadržana njegova povezanost sa svijetom, sa prirodom, odnosno sa zemljom na kojoj živi, koja je njegova kolijevka, dom i mjesto pogreba. Kosovo i Metohija su i naša kolijevka i naš dom. Na Kosovu i Metohiji, u Staroj Srbiji, nalaze se naši živi i naši pokojnici. Mrtvih nema. Mi smo Crkva živih. Mi smo hrišćanski narod, narod Golgote i Vaskrsenja“, naveo je Porfirije.

„Mi smo narod hrišćanskog identiteta izraženog kroz zadužbine, koje čine najgušći molitveni vijenac hramova na svjetu, vijenac koji smo ispleli na Kosovu i Metohiji“, naveo je.

„I to je istina što na gori stoji. Tu se prepliću naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Jer, ova sveta i krsnovaskrsna zemlja za nas nije obična teritorija nego upravo ona sveta zemlja iz koje će se probuditi i vaskrsnuti naše ‘polje suhih kostiju'“, naglasio je patrijarh SPC.

Pozvao je da se „uvijek molimo i da budemo uz našu stradalnu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, koji su živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretrajavanja u Raspetom i Vaskrslom Hristu Gospodu, uz njih koji su meta nasilja samo zato što su pravoslavni hrišćani, pravoslavni Srbi, što su svoji na svome“.

„Oni žive u takozvanom miru, u ‘miru’ u kojem nema slobode, u ‘miru’ u kojem ima samo straha i nepravde. Opet smo, kao i mnogo puta ranije, suočeni sa nedaćama i pritiscima, ali su nam svagda na umu riječi svetoga proroka Nauma: ‘Ako i jesu u sili i mnogo ih ima, opet će se iseći i proći'“, poručio je Porfirije, povodom Uskrsa koji se po Julijanskom kalendaru slavi u nedjelju, 5. maja.

Poslanicu prenosimo u cjelosti:

Srpska Pravoslavna Crkva svojoj duhovnoj deci o Vaskrsu 2024. godine

PORFIRIJE

po milosti Božjoj pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav:

– HRISTOS VASKRSE!

Kada si sišao k smrti, Živote besmrtni,

tada si umrtvio ad blistanjem Božanstva,
a kada si umrle od praiskoni vaskrsao,
sve sile nebeske Ti klicahu:
Životodavče, Hriste Bože naš, slava Tebi!

Izgovarajući smelo i nepokolebivo reči ove bogonadahnute himne, pridružimo se svetim praocima, patrijarsima, prorocima, apostolima, mučenicima, prepodobnima, pravednicima, ispovednicima i učiteljima vere, kao i svim anđelskim horovima, koji danas na nebesima slave sveto i životodavno Vaskrsenje Gospodnje! Pohitajmo i mi sa ženama mironosicama ka praznom grobu Hristovom, da i mi čujemo reči anđeoske, ispunjene neprolaznom radošću:

„Vreme plaču prestade; ne plačite

nego Vaskrsenje apostolima javite!”

Vaistinu, nestadoše suze sa lica onih koji su bili pod vlašću smrti, ispunjena je nada svih verujućih i utešena su srca onih koji su tugovali. „Neka se veseli nebo i neka se raduje zemlja! Hristos vaskrse i život caruje!” – pobedonosno odzvanjaju nebom i zemljom u vekove vekova blagovestvujuće reči svetog Jovana Zlatousta, velikog propovednika Crkve Vaskrsloga Hrista.

Draga naša deco duhovna, sve sveštene knjige Starog i Novog Zaveta upućuju na istinu, istinu o Vaskrsenju. Bogonadahnuti psalmopojac David prorokuje o stradanju i Vaskrsenju Hristovom ovim rečima:

„Kolike si mi pokazao nevolje mnoge i zle

i povrativši se oživeo si me
i iz bezdana zemlje opet si me izveo” (Ps. 70, 20).

Veliki starozavetni prorok Isaija, koga bogonosni Oci Crkve s pravom zovu starozavetnim jevanđelistom, unapred jasno vidi stradanje i Vaskrsenje Hristovo i zapisuje: „A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na sebe, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kazna beše na njemu našega mira radi i ranom njegovom mi se iscelismo. […] I bi metnut među zločince, a sâm nosi grehe mnogih i za zločince se moli” (Is. 53, 4 – 5 i 12).

Zajedno sa velikim Isaijom, na tajanstven i zadivljujući način, i mi postajemo svedoci svega ovoga što se nas radi zbilo. I ne samo da smo svedoci nego bivamo i učesnici ove čudesne tajne slaveći danas Praznik nad praznicima. Zato se u ovaj veliki i svetli dan radujemo Istini, radujemo se jer je smrt pobeđena u susretu sa Živim, Ovaploćenim Bogom. Uostalom, nije čudno što narod na našem Jugu Vaskrs često naziva Velikdan, a u Grčkoj Lambri, što će reći Svetli Dan. Sve što činimo dobra radi, svaki trud, pregnuće i samopregor, svaka žrtva, svaka suza i svaki podneti bol dobili su smisao u večnosti trijumfom života nad smrću, Vaskrsenjem Gospodnjim. Ipak, i u ove sveradosne praznične dane svedoci smo da oko nas odjekuje neutešni plač majki za postradalom decom, dece za postradalim roditeljima, braćom i sestrama, ženâ za izginulim muževima, i taj plač razdire grudi pripadnikâ mnogih naroda, a među njima i našega, srpskog naroda. Nasilje se vrši i mimo ratova, jer u vremenu u kojem živimo ni odsustvo rata – a rat je, nažalost, vazda tu – nije garant istinskog mira; zločini i nasilje su postali deo svakodnevice. Žene, kojima je Gospod dao čast da budu prve blagovesnice Njegovog Vaskrsenja, najčešće su žrtve nasilja. Kroz stradanja ženâ stradaju i cele porodice. Deca su, na žalost i sramotu sveta koji se licemerno hvali „demokratijom” i „ljudskim pravima”, žrtve zločinâ i u ratu i u miru. Uza sve to, mi ljudi smo sve više bezvoljni i apatični, sebični i ravnodušni prema tuđoj nevolji, prema stradanju bližnjih, pa se s pravom možemo zapitati: nije li već nastupila gnusoba opustošenja o kojoj govori sveti prorok Danilo? Drugim rečima, ne živimo li već uveliko ne u takozvanom posthrišćanskom svetu već u antihrišćanskom ili, štaviše, antihristovskom svetu, svetu bez vere, morala i načelâ?

Čovek današnjice vapi: Gospode, zašto si nas ostavio? Ali, istom čoveku današnjice Bog bi mogao da uzvrati pitanjem: Čoveče, zašto si ostavio drugog čoveka? Gde je tvoj bližnji? Samim tim, gde sam za tebe Ja, Tvorac, Spasitelj i jedini večni i pravi Prijatelj i Dobrotvor tvoj?

Sin Božji Ovaploćeni, Gospod Isus Hristos, Spasitelj i Izbavitelj naš, Koji je stradao za mnoge, za sve, uključujući i one koji Ga mrze, i dalje strada za nas kroz sva naša stradanja. Na svom krstonosnom putu i mi, narod srpski, noseći krst svoj, nosimo i Krst Hristov. Poneli smo ga i u Prvom svetskom ratu kada smo, u odnosu na broj naših sunarodnika, bili najveći stradalnici sveta. Naš krstonosni hod se nastavio i u Drugom svetskom ratu, kada su, u zloglasnoj i sramnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pravljeni logori čak i za našu decu u kojima su deca umirala od gladi, studeni, bolesti i zlostavljanja. Samo su kod nas, u okupiranoj Srbiji, pod mitraljeskim mecima nemačkih nacista posle školskih časova umirale čete đaka u jednom danu. Stradali smo u svakom zaseoku, selu, gradu. Istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svedočila sama stradanja, bez lažnih svedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sledbenika izvršilaca stvarnog genocida.

Kao pastiri slovesnoga stada Hristovog, sa žaljenjem podsećamo sve na činjenicu da je svet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoleću, kao i u vekovima koji su mu prethodili. Svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna je Golgota.

Teši nas i uspokojava činjenica da pripadamo narodu koji je u godinama mira, koje su dolazile posle strašnih vremena smrti, sledeći Jevanđelju Vaskrsloga Hrista na kome je utemeljen, praštao dužnicima svojim, a sa pripadnicima drugih naroda želeo i nastojao da izgradi bolju i zajedničku budućnost. Zbog toga danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida. Ne umanjujemo razmere zločina u Srebrenici, ali, kao pravoslavni Srbi, ne prećutkujemo ni zločine nad srpskim narodom u okolini Srebrenice. Nažalost, na te zločine po srpskim selima u kojima su zatirane cele porodice i koji su se kontinuirano dešavali od 1992. do 1995. godine, ne obaziru se predlagači rezolucija. Po njima, postoji ekskluzivno pravo na žrtvu i bol zbog iste. Po nama, sve nevine žrtve su nevine žrtve, bile one muslimanske ili hrvatske ili pak srpske, što „mudro” prećutkuju savremeni revizionisti i neprijatelji istorijske istine, koji svojim nametanjem ekskluzivnog prava na bol i žrtve, ostavljaju svima nama koji živimo na ovim prostorima kamen spoticanja za budućnost.

U prirodi stvorenog bića je sadržana njegova povezanost sa svetom, sa prirodom, odnosno sa zemljom na kojoj živi, koja je njegova kolevka, dom i mesto pogreba. Kosovo i Metohija su i naša kolevka i naš dom. Na Kosovu i Metohiji, u Staroj Srbiji, nalaze se naši živi i naši pokojnici. Mrtvih nema. Mi smo Crkva živih. Mi smo hrišćanski narod, narod Golgote i Vaskrsenja. Mi smo narod hrišćanskog identiteta izraženog kroz zadužbine, koje čine najgušći molitveni venac hramova na svetu, venac koji smo ispleli na Kosovu i Metohiji. I to je istina što na gori stoji! Tu se prepliću naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Jer, ova sveta i krsnovaskrsna zemlja za nas nije obična teritorija nego upravo ona sveta zemlja iz koje će se probuditi i vaskrsnuti naše „polje suhih kostiju“. Treba da se uvek molimo i da budemo uz našu stradalnu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, koji su živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretrajavanja u Raspetom i Vaskrslom Hristu Gospodu, uz njih koji su meta nasilja samo zato što su pravoslavni hrišćani, pravoslavni Srbi, što su svoji na svome. Oni žive u takozvanom miru, u „miru” u kojem nema slobode, u „miru” u kojem ima samo straha i nepravde. Opet smo, kao i mnogo puta ranije, suočeni sa nedaćama i pritiscima, ali su nam svagda na umu reči svetoga proroka Nauma: „Ako i jesu u sili i mnogo ih ima, opet će se iseći i proći” (Naum 1, 12).

Gospod naš Isus Hristos, Koji je prineo Sebe na žrtvu, jednom za svagda, za život sveta, kako bi poneo grehe mnogih, naš Emanuil, što znači Sa nama je Bog, nije nas nikada do sada zaboravio niti ostavio. Njemu se u ove svete dane obraćamo kolenopreklonom molitvom da zaštiti, spase, pomiluje i sačuva rod naš pravoslavni od svih pošasti, nepravdi i nasilja. U tom molitvenom susretu sa Njim, Živim Bogom, Vaskrslim, verujemo i znamo da svaka tragičnost postaje prostor nade i smisla, dok bez Njega svuda caruju, bez obzira u kakve haljine bili odeveni, beznađe i besmisao. Ovo predstavlja jedan od najvećih izazova našeg vremena, naspram kojeg mi hrišćani, kao oni koji su satelesnici Ovaploćenog Smisla i Reči, moramo stajati čvrsto i nepokolebivo, svedočeći da postoje pravi Put, Istina i Život – naspram lažnih.

Stoga vas pozivamo, draga deco duhovna, da neumorno negujemo, što znači da molitveno i trudoljubivo izražavamo, legitimnu i prirodnu potrebu za narodnim jedinstvom. To naše narodno jedinstvo ostvarujemo pod omoforom Svetog Save, u Crkvi Hrista, Boga Živoga, čije Raspeće i Vaskrsenje srpski pravoslavni narod proživljava i ikonizuje u svom hodu kroz istoriju. Sveta Crkva Hristova temeljni je dom svakog našeg ovozemaljskog prebivališta i ne poznaje granice. Ko može da odredi granice Vaskrsenja i života na kojima se temelji naša Crkva? Reč je Hristova: „Ja sam vaskrsenje i život. Ko veruje u mene, ako i umre, živeće. I svako ko živi i veruje u mene, neće umreti vavek” (Jov. 11, 25 – 26). Stoga, starajmo se da blagodatno i bogoslužbeno uranjamo u Tajnu Krsta i Vaskrsenja Hristovog, da ljubimo jedni druge kao što Hristos ljubi nas. „A kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost, onda će se ispuniti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt (IKor. 15, 54), i utrće Gospod suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće sa sve zemlje” (Is. 25, 8).

Hristos vaskrse! – naveo je patrijarh Porfirije.

 

 

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.