Patrijarh je dostojan onoliko koliko smo dostojni mi, ni pedlja više – ni pedlja manje!

Piše: Mihailo Medenica

Nije žalosno već pogubno da se i po pitanju izbora patrijarha srpskog delimo u tabore i rovove.

Da suštinski otuđeni od crkve imamo “svoje” vladike i svoje favorite, a ne shvatamo suštinu: patrijarh je dostojan onoliko koliko smo dostojni mi, ni pedlja više – ni pedlja manje!

Žalosno je reći: “ovo nije moj patrijarh” ukoliko bude izabran neko ko nam nije po volji, jer šta je zapravo naša volja po tom pitanju?

Da to bude neko u kojem ćemo ogledati vrline koje nemamo jer ne želimo da se borimo i odričemo za njih?

Ili, pak, neko u kojem ćemo pravdati svoje slabosti, grehe i sunovrate, prezirući ga jer lakše je to nego prezreti loše u sebi?!

Ko god da bude izabran biće moj patrijarh, nalsednik trona Svetog Save, a taj tron može jednako i da ga žulja i da mu bude potaman- to je greh sa kojim će se on boriti, odnosno, blagodat koju će uživati.

Biće moj patrijarh jer druge crkve do Svete Srpske pravoslavne nemam i ne želim da imam!

Koliko smo zagledani u nju toliko je i ona zagledana u nas, jedno smo drugom radost, spasenje, milost i ljubav čista.

Nije crkva pansion koji ćemo razočarano napustiti nezadovoljni upravnikom, no dom- domova naših!

Napustim crkvu- napustio sam sebe!

Nisam ljut na nju već na pogan u duši s kojom nisam imao hrabrosti da se borim, ubeđen da će me po plamenu voštanice Bog lakše poznati, a šta da pozna kad, iskreno, ni dve reči o sebi ne bih znao da kažem..?

Mi jesmo narod iznikao iz crkve, no to ne znači da je bašta iz koje ćemo neštedimice čupati čekajući da neko drugi zasadi mladice…

Rečju, i sveštenstvo i monaštvo smo- mi!

Iste stihije i iste bure nose i lome i njih, i jesu to grudobrani koji će pokušati da ustave velike vode, no šta da čine kad smo te bujice sami navrnuli ka njima…

Koliko je crkva sačuvala nas toliko je naše da sačuvamo crkvu, od sebe ponajviše!

Dostojan će stolovati kad dostojno prevlada pogan u nama, jednako kao što će nedostojnog žuljati tron Svetoga Save dk god nas nemir žulja u grudima.

I ja bih se, priznajem, ponajviše poradovao vladiki Joanikiju, no to je moj pad jer vline ovog divnoga čoveka nisu ni približno dovoljne da natkrile moje grehe i slabosti.

Slabost je i to što bih se više poradovao nekome umesto da slavim svakoga od njih, baš kao što naša sveta crkva slavi svakoga od nas, ne razbrajajući nas na dostojne ili ne!

Patrijarsi su ovovremenski i ovozemni, sa teretom i gresima odlaze pod nju, a vera u Gospoda i Svetu Srpsku pravoslavnu crkvu je život koji smo pre života udahnuli i život kojim ćemo po životu postojati.

Rečju, ukoliko nam je Srbija na srcu- duše su nam čiste i nesputane.

Gde je duša nesputana tu je crkva večna, jer, rekoh: koliko smo mi zagledani u nju toliko je i ona zagledana u nas.

Ne tražimo u crkvi grešnijeg već pokajnijeg…

Očekujemo da se Gospod javi a mi zaćutali ko jalovišta!

Spasenje je tamo gde ga iskreno potražiš, i nikakve veze to sa patrijarhom nema.

Neće Dečani sutra biti ni veći ni manji, možemo samo mi uzrasti ili pasti.

Ko jedanput porekne svoju crkvu taj ne čeka dostojnog da joj se vrati, već oplakuje sebe ništavnog lažući se kako zaslužuje više i bolje.

Kada se napokon uspravimo dosegnućemo za višim- kada se izborimo s pogani u nama – lako će na biti bolje…

Izvor: In4s.net