Mladen Mikijelj

OPASNOST

0

Piše: Milorad Vučelić

Prateći naše i svetske medije poslednjih meseci, čini nam se da svakodnevno čitamo neke propale ratne planove iz Vučje jame, koja je svojim tajnim tunelima povezana ne samo s Berlinom nego i s Londonom ili Parizom i Briselom. Kao da gledamo neke proročke scene iz „Podzemlja“ Emira Kusturice. Obznanjuju se pred nama umnoženi planovi Trećeg rajha protiv Rusije pod zbirnim imenom „Barbarosa 2“. Kada i kako napasti Rusiju i koje ciljeve u njoj, koje godine i kojim raketama. Nekada je trebalo da prođu decenije da bi se otkrile vojne tajne i planovi velikih sila a sada je taj vremenski period vrtoglavo skraćen.

Šta je to mir?

Reč mir je poterana iz javnog i političkog života Kolektivnog zapada. Visoki nemački oficiri razmatraju koliko raketa treba da se sruši Krimski most, kako obučiti ukrajinske naciste da ubijaju Ruse a da Nemačka izbegne odgovornost dok ne bude dovoljno spremna da s novim saveznicima udari na Rusiju. Nemcima kao da nije dosta što su dva puta u prošlom veku bili neposredni vinovnici svetskih ratova s poznatim i više nego opominjućim ishodima. Oni su izgleda spremni da ta dva iskustva zaborave, ali previđaju da Rusi i drugi narodi Ruske Federacije, i ne samo oni, nisu spremni da to prepuste zaboravu. I podlegnu drastičnoj reviziji istorije, kako se to do juče benigno nazivalo.

Evidentna recesija nemačke privrede i mnogo toga u njenom političkom životu možda bude nečiju zluradost, pa tako i našu, a tome doprinosi i činjenica da nemački političari sami sebe ranjavaju svojom slepom poslušnošću prema Americi i pomamnom rusofobijom. Gotovo je bilo dirljivo gledati kako su im na oči celog sveta Amerikanci uništili gasovod Severni tok! Amerika možda i polaže pravo na svoju dominaciju nad najvećim delom Evrope, i ne samo svojim učešćem u pobedama krajem Drugog svetskog rata, posle iskrcavanja u Normandiji ili Siciliji. Tu su i Maršalov plan i takoreći isključivo finansiranje NATO-a, kao i američka vojna i druga pomoć u održavanju nekih evropskih kolonijalnih poseda po Africi i Aziji. A mora se pomenuti i finansiranje Hladnog rata protiv SSSR-a.
Međutim, ima i razloga za izvesnu zabrinutost. Dovoljno je prisetiti se onoga što je kriza u Vajmarskoj republici proizvela u vidu Hitlerovog nacizma tridesetih godina minulog veka. Kada malobrojna nacija pođe pogrešnim i nakaradnim putem, onda sve biva na njenu štetu. Strada, doduše, i onda kada se nađe na boljoj strani sveta, kao što je s našom nacijom slučaj, ali sačuva svoje slobodarstvo, veru, dostojanstvo i moral, kao i pravo na suvereno postojanje. Kada neka velika sila pođe lošim putem, posledice postaju teške i po sve druge, ni krive ni dužne, a tek na kraju, posle poraza, i za njih.

Srbija mora pažljivo

Srbija zato treba i mora da krajnje pažljivo bira svoju strategiju. Da se ni na tren ne izgubi u toj mreži zapadnih institucija, klastera i smicalica i teških ideoloških laži, lažnih obećanja, te raznih specijalnih posrednika. Znamo koliko su očiglednih prevara izveli evropski i američki političari i koliko su puta slagali Srbe i u Rambujeu, i na Londonskoj konferenciji, i u Briselu… Nabrajanju nema kraja. Ne sastoji se državna politika samo od ekonomskih i monetarnih pokazatelja ma koliko oni bili važni. Svaki učeni i priučeni marksista je znao koliko su važni ekonomska baza i proizvodnja. Ali je isto tako znao koliko je važno ono što se zvalo nadgradnja, a to su kultura, obrazovanje, umetnost, nauka. Takođe, to su vera i slobodarstvo i suverena država, koja je osnovni genetski kod Srba.

Ideja progresa i napretka dominira svetom od Francuske revolucije i francuskih prosvetitelja, ali je bilo uvek veoma loše ako se ona nekritički prihvatala. A pogotovo danas. To ne treba smetnuti s uma i uvek treba voditi računa o tome šta su srpske uporedne prednosti i otkloni prema ideologiji sumanutog progresa po svaku cenu. I slepo slediti pogubni sistem vrednosti koji se pod firmom napretka nameće. Ako se svet nasilno svrstava u borbi za različite sisteme vrednosti, pa čak i ratom, mora se, kao i uvek do sada u srpskoj tradiciji i istoriji, izabrati bolja strana sveta. Ratna prevaga se svakako neće postići srpskim učešćem. Ali će ishodi sukoba velikih stvoriti nove prilike, pa će one nastati i posle okončanja rata u Ukrajini.

Samo u Dejtonu su ti isti bili primorani, silom borbe srpskog naroda i državničkom veštinom naših vođa, da urede nešto u našu korist. Nije ni tu bilo lako našim političkim liderima, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, da prihvate posle ratnih tereta i teret mira. Teret mira je bio, to ne treba zaboraviti, izuzetno težak. I danas je težak i veliki. Stečenu srpsku korist iz Dejtona pomno danas najpre sa samozvancem Kristijanom Šmitom, te nemačkom ministarkom spoljnih poslova Analenom Berbok (s nacističkim porodičnim pedigreom) kao nekada s Pedijem Ešdaunom, pokušavaju da ponište. I sve su te prevare zapadne diplomate naknadno priznale ili priznaju, ali tek onda kada su nas loše posledice već snašle.

Kako ta prevara izgleda neposredno, vidimo na primeru nepoštovanja Briselskog sporazuma i neformiranja Zajednice srpskih opština na KiM, kao i na potpunom nepoštovanju Rezolucije 1244 SB UN. Šampioni prevare ipak ostaju tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland, koji su javno priznali da su s predumišljajem lažno potpisivali Minske sporazume da bi kupili vreme ukrajinskim nacistima za rat protiv Rusije. Tako su pokušali da obmanu Vladimira Putina. Koliko su u tome uspeli i koliko je on tu ispao naivan, posebno je pitanje, a pogotovo s obzirom na izvestan ishod Specijalne vojne operacije. Pre izgleda da je on prikupljao snage i da je znao šta se njemu i Rusiji sprema. I ne samo Rusiji.

Ali i ovom prilikom su Merkelova i Oland slagali. Priznali su manje da bi prikrili više. Nije se tada radilo o ratu za Donbas ili Lugansk, radilo se o pripremama za sveopšti rat protiv postojanja Ruske Federacije. NATO se spremao da na bojnom polju porazi rusku vojsku, o čemu svedoči sve što se sada dešava. Britanci su preko nekadašnjeg premijera Borisa DŽonsona osujetili mirovne sporazume između Kijeva i Moskve. Nesretna i kratkoročna premijerka Liz Tras je još kao ministarka zapretila Rusiji da će „pritisnuti crveno dugme“ za upotrebu nuklearnog oružja. Britanski i svi drugi specijalci su odavno na ukrajinskom bojištu. Saznajemo to iz obelodanjenih telefonskih razgovora nemačkih visokih oficira. Francuski predsednik Emanuel Makron obznanjuje da je odavno spreman da pošalje kopnene trupe u pohod na Rusiju. Baltičke zemlje su uvek raspoložene za borbu protiv Rusa i prednjače u ratobornosti. Na svojevrsnom antiruskom samitu u Parizu dogovorena je ubrzana izgradnja fabrika oružja na evropskim teritorijama i pomamna kupovina raketa i municije širom sveta, a posebno iz Indije, za rat protiv Rusije.

Plan Zapada je da razori Rusiju iznutra

Od samog početka ratnog sukoba plan Kolektivnog zapada je bio da se Ruska Federacija razori iznutra i da dođe do razbijanja njene državne teritorije. To bi bili i uzrok i posledica njene vojne nemoći i sloma. Plan je počivao na osnovnoj pretpostavci koja se kao vladajući narativ širila svetom: Rusija je ekonomski slaba, nema proizvodnju, nema prerađivačku industriju, ona je samo velika benzinska i gasna stanica, zaostaje u nauci i obrazovanju, ekonomski je tek na ko zna kom mestu u svetu, poljoprivreda i hrana su krajnje nebitni u toj monetarističkoj magli brojeva i razlomaka, svi navodno u RF sanjaju samo da se dokopaju Zapada, zapadni liberali dominiraju u vladajućim strukturama baš kao i njihov sistem vrednosti. Po ovom narativu idealna prilika za rušenje Putina je rat koji vodi. Unutrašnje antiratne snage mira i izdaje imaju šansu da ga u nemirima i demonstracijama svrgnu s vlasti. Doduše to nije nikakav narativ već ponovljeni lenjinski obrazac.

Kako se to završava i kako će se završiti vidimo. Nemoguće je, i ne samo ovom prilikom, ilustracije radi, odoleti zamišljanju prizora koji predočava bivši visoki američki državni funkcioner Stiven Brajan: „Zemlje NATO-a mogle bi tajno da evakuišu Vladimira Zelenskog iz Kijeva kao što su to nacisti uradili 1943. godine sa smenjenim italijanskim diktatorom Benitom Musolinijem, nakon čega bi se Ukrajina, kao Italija, mogla podeliti na dva dela…“
Sada se, posle teškog fijaska ovog načina i delovanja, poseže iz zapadnih centara moći širenju lažnih vesti o nekakvoj ruskoj pretnji drugim državama i njenim zavojevačkim pretenzijama. Nastavlja se sa širenjem rusofobije.

Opšte je poznato da je većina evropskih političkih lidera nedorasla svojim državnim obavezama i dužnostima. Nedostojni su u odnosu na veličinu i svojih prethodnika i svojih država i nacija, i ne uživaju većinsku podršku svog naroda. Višestruko su nelegitimni. Ali prava opasnost od njih preti jer je njima osnovno geslo: predaleko smo otišli da bismo stali, zaustavili se i prestali!
To su političari krajnjih konsekvenci. Oni nikada ne zastaju da državnički i odgovorno razmisle da nisu slučajno negde odlutali ili pogrešili, i to bar samima sebi priznali, nego još uvek uporno ubeđuju sebe da ne uspevaju zato što svoje očigledno pogrešne i opake naume nisu doveli do kraja. I zato je mir reč i pojam koji skoro niko na Zapadu ne pominje. I zato se opasnost od potpune objave svetskog rata i sveopšteg zla nadvila nad nama.

 

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.