O KIŠU, na rođendan: „POČEH DA ČEZNEM ZA BEOGRADOM“

Piše: Želidrag Nikčević

Mada je Danilo Kiš verovatno jedan od najsamosvesnijih srpskih pisaca, veoma posvećen autopoetičkom aspektu literature i pisanja samog, ipak je naša obaveza, baš zato, da ga ne razumevamo isključivo onako kako je on sebe razumevao. Moramo pronaći i neku drukčiju perspektivu, ne zna se da li bolju, ali različitu svakako, od one koju nam je sâm Kiš prikriveno i neprikriveno sugerisao.

To nam je dozvoljeno jer tekstovi – pa i kanonski tekstovi Danila Kiša – imaju sopstvene načine postojanja, koji su upleteni u okolnosti: vreme, mesto i društvo. Oni su u svetu, svetovni; i zbog toga, uostalom, nema vlasništva nad simboličkim, zbog toga nema potpunog autorstva, i moguće nam je da pristupimo rekontekstualizaciji Kišovog samorazumevanja bez naročite griže savesti. On sâm, na kraju krajeva, nije se nimalo ustručavao da radi slične stvari. Čitati – to znači pitati, zaboravljati, ponavljati, brisati…

Ovako ili onako, pri razmatranju dela Danila Kiša treba dosledno izbegavati neprijatan likujući diskurs kritike koja žuri da zaokruži izvesne forme identiteta, ispuštajući iz vida one granične elemente koji se identitetu energično opiru. Nema lakonskog svođenja računa dok su sve karte (to jest svi tekstovi) još na stolu. Nije dovoljno ići vidljivim tragom autora, naročito ne onim polemičkim, pa reći da je, eto, došlo do epohalnog poetičkog preokreta, da je dokument iznenada izvojevao status književne činjenice ili da je svaki tekst slobodan da stupi u odnos sa svim drugim tekstovima, da je smrt jako metafizična, a staljinizam grozan. Takva rešenja svakako doprinose tiražima i monumentalizaciji, ali razočaravaju zbog svoje jednostavnosti. Iz debate o Kišu treba isključiti svaku vrstu apologetike i potražiti neizvesniji horizont – protivnike, dakle, ozbiljnije od onih sa kojima se sâm Kiš plahovito razračunavao.

A oni se – ti mnogo opasniji sukobi, te zaraćene diskurzivne snage – još uvek komešaju i vrtlože u njegovim prividno nepopustljivim tekstovima, naročito u onim autobiografskim, u njegovom, kako se to obično kaže, rigoroznom i raskrinkavajućem rukopisu.

Pokušaću da u jednom kratkom i dovoljno neobičnom tekstu pronađem razmake i pukotine, da isprobam mogućnosti barem dvostrukog (ambisalnog) čitanja, koje nam pomaže da tekst prevedemo u naše okolnosti, da bi to zaista bio i naš tekst.

Pre glavnog citata navešću i jedan sporedni, da bi u igru ušli još neki korisni elementi.

„Ne bih hteo da pravim nadobudna poređenja, ali mogu reći da je moja sudbina nekako kafkijanska. Što znači: jevrejska sudbina. Ima onih koji misle da bi upravo to trebalo da mi pruži neku vrstu identiteta. Ja u to ne verujem. Ne zbog toga što sam samo polu-Jevrejin, nego zato što se moj život odigrava u više kultura, u više jezika i u više zemalja. Možda sam ja jedini koji sebe smatra jugoslovenskim piscem.“

Ovde imamo prilično očigledne nevolje sa identitetom, i sa sudbinom. Brzo se nižu različita probna imenovanja, oklevajuća, kafkijanska, što znači jevrejska, štaviše: istočno-srednje-evropska, opet jevrejska, a onda dolazi problem: „neki misle da bi upravo to…“, pa opet eskivaža: „Ja u to ne verujem.“ Ne samo zato što sam polu-Jevrejin, i tako dalje, čuli ste.

Pisanje, naravno, ne priznaje jedan jezik i jedno mesto, nego se simbolički umnogostručava, prizivajući stranost, bivajući strano, poput onog onespokojavajuće bliskog i stranog kod Kafke, nešto „polu“, nešto čega bi homogena sredina mogla i da se plaši, od čega pomalo zazire, ne prestajući da ga uvažava.

Najkraće i kišovski rečeno: subjekt pisanja jeste Jevrejin. Subjekt u izgnanstvu, bez središta, u više kultura, zemalja i jezika. To je njegovo pravilo egzistencije. Biti izvan mesta, uvek u otklonu, uvek deteritorijalizovan – to je neizbežni udes pisanja. Svoju autentičnost i toliko žuđeni identitet taj oklevajući subjekt nalazi tek u potpunom nomadizmu, kada se dovoljno udalji od proždiruće topline jedne teritorije. (DŽordž Stajner je ponudio zanimljivu tezu – da je čitav jedan žanr zapadne književnosti dvadesetog veka eksteritorijalan: književnost izgnanika, književnost za izgnanike, koja simbolizuje epohu. On kaže: „Čini se prikladnim da su umetnici u jednoj gotovo varvarskoj civilizaciji, koja je tolike ljude lišila njihovih domova, i sami pesnici bez doma, lutalice kroz bespuća jezika, ekscentrični, distancirani, nostalgični, namerno u neskladu sa svojim vremenom…“)

Sad dolazi na red i glavni citat, ključni pasusi „Izleta u Pariz“, 1959. godine:

„Još pre nego što sam i mogao da zamislim taj iznenadni poziv na put, jedne me noći hercegnovske obuze čama i počeh da čeznem za Beogradom. Sutradan – dok sam na tivatskom aerodromu čekao na avion za Beograd, sumirah u svoj notes žalosni lirski bilans mog hercegnovskog solilokvija – uzaludna i glupa rabota.

A već sam predveče lebdeo kao u snu nad Beogradom, zagledan, kao u kakvo čudo, u đinđuve i ogrlice njegovih sijalica koje su iz te ptičje perspektive izgledale zamamne i skoro nedostižne. Posut pepelom po glavi, pokajnički i u klimaksu tihe radosti povratka, ja sam odjednom, gore u čistom zraku, na nekih hiljadu metara od zemlje, ostavio svoje šareno kočoperno i kosmopolitsko perje, i spustio se na beogradski aerodrom kao u svoju matičnu luku.

S tim mi je osećanjem, da sam jednom zauvek pronašao svoju matičnu luku, bilo lakše krenuti na put…“

Uočili ste, naravno, bliske i prepoznatljive okolnosti, jedan putnički notes, Herceg Novi, Tivat, Beograd, Pariz… Sve kao u snu, sa mnogo prideva od kojih su neki očigledno suvišni, ali neka ih tu, biće nam opet potrebni. Da pogledamo nešto važnije od prideva. Kako je to spoljašnje kretanje izgubilo zamah i postalo unutrašnje? Kako se na sva zvona najavljeno izgnaničko traganje strelovitom brzinom preobraća u traganje unutar pisanja, kako se na ravni teksta odigrava zametanje tragova, kako se tu u stvari iskušavaju identitet i pripadnost. Krizu tih pojmova (identiteta i pripadnosti) možemo smatrati vodećom melodijom proze Danila Kiša, njenom dubinskom sintaksom.

Pri kraju citata pomenuta je, dva puta, matična luka, a onda i tiha radost povratka. Budući putnik već je pokajnik, posut pepelom, ne zna se tačno zbog čega. Pri vrhu citata, mada već postoji iznenadni poziv na put, izričito se navodi: „Počeh da čeznem za Beogradom“!

Sad ćemo se za trenutak udaljiti od te rane čežnje, koja bi se iz određene (kosmopolitske) perspektive morala smatrati incidentom. Matična luka, naime, za Kiša skoro da ne bi smela da postoji. Jedini zavičaj morao bi tu biti neki tekst. Zar nije pisanje utočište bez premca? Uostalom, i jevrejska tradicija, počev od misirskog izgona, vezana je za knjigu, za tekst, očiglednije i nepobitnije od svih ostalih. Odakle onda dolazi ova Danilova prilično svetovna nostalgija? Šta ćemo sa matičnom lukom? Otkud sad taj preuranjeni lament nad Beogradom?

Udaljimo se još malo: od 1959. do 1989. godine, do pripremljenog povratka kući, gde bi sve rukopise trebalo završiti. (Laslo Vegel, međutim, bez oklevanja zaključuje da se Kiš vratio u Nigdinu, jer je samo u njoj moguće lebdeti tako da to lebdenje ostane ipak autentično, jer je samo u njoj moguće otisnuti se od stvarnosti tako da se ipak ostane kobno u njoj.)

„Treba se vratiti kući“, govorio je Kiš. „Sad moramo ostati ovde.“

Dakle, godine 1959: „S tim mi je osećanjem, da sam jednom zauvek pronašao svoju matičnu luku, bilo lako krenuti na put.“

A onda, godine 1989: „Treba se vratiti kući. Sad moramo ostati ovde.“

Trideset godina udaljene rečenice – o čemu one svedoče? Da li se to iznanstvo iz životopisa Danila Kiša seli u njegov rukopis? Izgnanstvo koje se seli – dosta neobična stvar. I sad je lako reći – lament nad Beogradom. Ili: ima seoba, a smrti nema. Jer, u stvari, ima samo čežnje, ima samo pisanja.