Neutralnost: Slučaj Švajcarske i Srbije

Piše prof fr Srđa Trifković

Da bi strategija neutralnosti bila trajno i uspešno sprovođena, Srbija od Švajcarske treba da prihvati model oružane neutralnosti kao temelja koncepta totalne odbrane

Knjiga „Peloponeski rat” u izdanju „Prosvete” (Foto: Kupindo)

Sudbina Melosa u petom veku p.n.e. ili Kraljevine Jugoslavije u proleće 1941, uz sve razlike konteksta, ukazuje da kredibilna i održiva neutralnost neke države bitno zavisi od njene sposobnosti da se odbrani od moćnika koji nisu spremni da prihvate takvo njeno opredeljenje, ili da cenu svog eventualnog poraza učini neprihvatljivo visokom za potencijalnog agresora. [5]

Izgledi jedne relativno slabe države da, u nestabilnom i potencijalno pretećem okruženju, prihvati i očuva neutralnost zavise od dva ključna faktora:

1. od njene javno ispoljene volje, političke spremnosti i vojne sposobnosti da se efikasno brani od agresije bez obzira na cenu;
2. od prihvatanja njenog neutralnog statusa od strane drugih država kao trajne datosti, što pak prvenstveno zavisi od njene moći odvraćanja. [6]

U hobzovskom svetu međunarodnih odnosa – koji se i danas, kao i kroz celu zabeleženu istoriju, zasniva prvenstveno na odnosima moći i trajno prisutne pretnje silom ili upotrebe sile – ne postoje efikasni mehanizmi kolektivne bezbednosti i vrlo je malo verovatno da će ikada nastati. Stoga, neutralnost predstavlja pažnje vrednu opciju za male i relativno slabe zemlje koje su potencijalno ranjive usled svog geografskog položaja i/ili prirodnih resursa.

Nije dovoljno, međutim, da neka zemlja proglasi neutralnost rezolucijom svojih zakonodavnih tela ili dekretom donosilaca izvršnih odluka. Da bi bila efektivna, neutralnost te zemlje takođe treba da bude javno prihvaćena od strane ključnih aktera – pre svega od strane onih sila ili saveza koji predstavljaju stvarnu ili potencijalnu pretnju njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Ovo naravno ne predstavlja garanciju da pod datim okolnostima te sile priznatu neutralnost neće pogaziti (npr. napad Nemačke na Belgiju 1914.). Zato zemlja koja sebe proglasi neutralnom – da ponovimo – mora biti spremna i sposobna da neutralnost brani po tako visokoj ceni za eventualnog agresora da on bude odvraćen (deterred) od agresivnih namera.

Oblici neutralnosti

Za uspešnu strategiju jedne male, relativno slabe države zasnovane na neutralnosti, potrebno je – ali ne i dovoljno – diplomatsko umeće i jasna strateška vizija njene političke elite. Za uspeh takve strategije takođe je potrebno postojanje povoljnog spleta geopolitičkih konstanti i spoljnopolitičkih varijabila. Navedeni preduslovi mogu da imaju za rezultat jedan od tri glavna tipa neutralnosti koji su poznati u međunarodnoj praksi:

1. Čest je model ad hok neutralnost, koja se odnosi na odluku jedne zemlje da ostane po strani od nekog konkretnog sukoba. Primer pruža odluka generala Fransiska Franka – koja se dugoročno pokazala spasonosnom za njegovu zemlju i režim – kako bi Španija ostala neutralna u Drugom svetskom ratu, uprkos njenoj (tadašnjoj) političkoj bliskosti sa silama Osovine. [7] Manje strateški značajne primere ad hok neutralnosti pružaju Holandija u Prvom i Turska u Drugom svetskom ratu;
2. De jure neutralnost može da bude zasnovana na neutralizaciji države putem međudržavnih sporazuma drugih sila. Primer pruža Austrija posle 1955. [8] U posebnom slučaju Švajcarske, neutralnost i obaveza njene odbrane kodifikovana je po nalogu velikih sila još od Bečkog kongresa 1815. Trajna neutralnost može da bude određena Ustavom (npr. Malta, Moldavija) ili deklaracijom zakonodavnog tela (npr. Srbija);
3. De fakto neutralnost nije utemeljena u instrumentima međunarodnog prava ili domaćeg zakonodavstva dotične zemlje, ali se u praksi trajno sprovodi od strane njenih sukcesivnih vlada (npr. Republika Irska od 1938. do danas).

Premda znatno različite po istorijskom iskustvu, ekonomskoj razvijenosti, društvenoj strukturi i karakteru političkih institucija, Švajcarska i Srbija imaju jednu važnu zajedničku karakteristiku u odnosu na svoje okruženje: neutralnost. Postoji, međutim, razlika između njihovih oblika neutralnosti. Re­zo­lu­ci­jom Na­rod­ne skup­šti­ne o za­šti­ti su­ve­reni­te­ta,
te­rito­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta i ustav­nog po­ret­ka od 26. de­cem­bra 2007. godine Sr­bi­ja je pro­gla­si­la voj­nu neu­tral­nost.

Ovo ni­je istovetno sa ne­utral­nošću kakve se od 1815. godine drži Švajcarska, koja se a priori obavezuje da neće učestvovati u ma kom voj­nom su­ko­bu dveju ili vi­še zaraćenih stra­na i da će svoj status braniti oružjem. Voj­na ne­u­tral­nost ima uže značenje nepripadanja voj­nim sa­ve­zi­ma, što ne znači nu­žno ne­u­če­stvo­va­nje u svim voj­nim su­ko­bi­ma. Drugim rečima „ne­u­tral­nost po defini­ci­ji ob­u­hva­ta i voj­nu ne­u­tral­nost dok obr­nu­to ne va­ži”. [9]

Švajcarska i Srbija su dve srazmerno male države na strateški značajnim lokacijama u Evropi. Obema je sudbina bila vekovima neraskidivo vezana za vojno-politička zbivanja u neposrednom i širem okruženju. Srbija je, većim delom svoje istorije, tokom proteklih pet vekova bila objekat tuđinskih osvajanja (osmanskog, pre svega) i u više navrata u 20. veku meta agresije, pre negoli subjekat i suvereni tvorac svoje nacionalne strategije i spoljne politike. Švajcarska je u celini imala srećnija istorijska iskustva, ali i ona očuvanje svoje nezavisnosti – kao i neutralnosti, koja je deo njenog identiteta – velikim delom duguje spletu spoljnih okolnosti kroz vekove.

Srbija je srednje razvijena parlamentarna republika, dok je Švajcarska visoko razvijena savezna država. Konfederaciju čini 26 kantona koji se dobrovoljno odriču dela svog suvereniteta u pogledu diplomatije, nacionalne odbrane, carine i valute u korist federalne izvršne vlasti. Premda, postoji znatna razlika u stepenu ekonomske razvijenosti, privrede obe zemlje snažno su povezane sa spoljnim svetom i izvozno orijentisane. Švajcarska uživa ogromnu prednost nad Srbijom u nivou opšte razvijenosti – pre svega u sektoru finansijskih usluga – u ulozi bankarskog centra i sedišta mnogih međunarodnih holding kompanija. Brojne međunarodne organizacije sa sedištem u Švajcarskoj dodatno doprinose njenom visokom stepenu integrisanosti u globalne tokove i nesrazmerno velikom uticaju u odnosu na teritoriju i populaciju.

Istovremeno, Švajcarska se opire briselskom modelu „ujedinjene Evrope”. [10] Premda integrisana u svetske i evropske tokove, ona istrajava na integritetu svojih institucija i očuvanju nezavisnosti kroz trajno određenje svoje posebnosti u odnosu na ostatak kontinenta. Ovo povremeno izaziva otvorenu zlovolju briselskog aparata. [11] Stav Berna je u suprotnosti sa još uvek deklarativno prisutnim opredeljenjem vlade Srbije za članstvo u EU, iako za Srbiji ta vrata ostaju trajno zatvorena. Sa druge strane, Švajcarska bi bila oberučke prihvaćena za člana, ali ona ne sledi tu opciju. Takvo strateško opredeljenje može se razumeti samo ako se razmotri spektar nijansi koje se javljaju između bliskih odnosa sa okruženjem na jednoj strani i jasne odvojenosti od njega sa druge. Upravo u sagledavanju napetosti između ova dva pola kroz vekove proizilazi razumevanje samog postojanja i samosvesti Švajcarske.

Pouke za Srbiju

U trenutku izrazite i verovatno dugoročne nestabilnosti međunarodnog poretka, na pragu druge četvrtine 21. veka, Srbija bi pri razradi nove strategije nacionalne odbrane od Švajcarske trebalo da prihvati model oružane neutralnosti, koji nije ograničen na uži model vojne neutralnosti, kao što je sada slučaj. [12] Umesto da bude zasnovan na deklaraciji Narodne skupštine kao sada, treba da bude utemeljen u Ustavu i sledstvenim instrumentima međunarodnog prava. Ovo naravno samo po sebi neće pružati garancije od ugrožavanja interesa Srbije od strane, pre svega, NATO pakta, ili sa njime asociranih država, entiteta i hibridnih pokreta. Da bi se ta opasnost umanjila ako ne i otklonila, neophodna je nesumnjiva volja i sposobnost Srbije da sledi oružanu neutralnost, kakvu nam za primer daje Švajcarska u periodu 1940-1945.

Jedan od mitova o Drugom svetskom ratu jeste da Nemačka nije prekršila neutralnost Švajcarske, prvenstveno zato što je imala koristi od finansijskih transakcija i trgovinskih ugovora koji su bili mogući zahvaljujući njenom neutralnom statusu. Plan za Operaciju Tanenbaum iz jeseni 1940, međutim, ukazuje suprotno. [13] Po proceni Vermahta, vojno osvajanje Švajcarske i potom njeno držanje pod okupacijom iziskivalo bi od 300.000 do 500.000 vojnika, ogromna sredstva i ljudstvo, disproporcionalne verovatnim benefitima u trenutku kad je Nemačka bila angažovana u ratu protiv Velike Britanije i pripremala napad na SSSR.

Procena vojnih planera Rajha – tada ubedljivo najmoćnije sile u Evropi – bila je uslovljena činjenicom:

1. da je Švajcarska imala opštu vojnu obavezu, kao što je ima i danas;
2. da je imala brojni i dobro obučeni rezervni sastav do 60 godina starosti; i
3. da je investirala znatna sredstva u naoružanje, opremu i utvrđenja.

U slučaju nemačkog napada bilo je predviđeno napuštanje geografski teško branjivih nizijskih delova zemlje – uključujući veće gradove i industrijske centre – i koncentrisanje snaga u „Nacionalnom bastionu” u alpskim masivima centralnog i južnog dela Švajcarske (Schweizer Alpenfestung, Réduit suisse). Pod komandom generala Anrija Gizana, zemlja je štaviše bila spremna za vremenski neograničen otpor. [14]

Bez velikih resursa posvećenih odbrani oružane neutralnosti, Švajcarska bi bila zavisna od odluka vođstva Trećeg Rajha. Te odluke ne bi morale da uzimaju u obzir cenu vojnih operacija, već bi se samo ticale odgovora na pitanje da li je finansijska i trgovinska korist za Nemačku od poštovanja švajcarske neutralnosti veća od koristi koje bi donela okupacija. Time bi sloboda manevra vlade u Bernu bila bitno sužena. Švajcarska bi i bez okupacije bila de fakto demolirana i dovedena na status nemačkog satelita, sa poraznim posledicama po svoj politički i pravni status i državne interese.

Za Srbiju na sredini treće decenije 21. veka pouke švajcarskog iskustva su sasvim jasne. Uspešno očuvana oružana neutralnost je funkcija odnosa snaga i, pre svega, procene potencijalnog agresora o odnosu cene i benefita kršenja te neutralnosti. Multipolarizacija na globalnom nivou još se ne odražava na promenu regionalne ravnoteže snaga na Balkanu, ali to ne znači da preraspodele karata neće biti i da je neutralnost Srbije prevaziđena i „iracionalna”, kako tvrdi zapadna propaganda. [15]

De jure institucionalizovana oružana neutralnost Srbije – zasnovana na trezvenoj spoznaji državnih i nacionalnih interesa – moguća je i potrebna. Kako ukazuje švajcarsko iskustvo, da bi bila kredibilna, ona mora da bude zasnovana ne samo na političkoj volji i vidnoj spremnosti da se matična teritorija brani, već i na nesumnjivoj sposobnosti oružanih snaga i rešenosti nacije u celini da se verovatna cena ugrožavanja Srbije učini neprihvatljivo visokom za eventualnog agresora.

Prostorna dimenzija

Srbija i Švajcarska imaju u geopolitičkom pogledu dve sličnosti i jednu značajnu razliku. Obe su kontinentalne zemlje bez pristupa moru i obe se nalaze na značajnim komunikacionim pravcima. Za razliku od Srbije, međutim, Švajcarska poseduje centralni masiv Alpa koji je (kao što smo pomenuli) imao ulogu potencijalne „nacionalne tvrđave” u slučaju spoljnog napada.

Konvencionalni istoriografski pristup sklon je da tumači nastanak i razvoj švajcarske države i nacije pretežno iz unutrašnje perspektive, koja uspon Konfederacije pripisuje prvenstveno domaćim faktorima. Prema ovom čitanju prošlosti, Švajcarsku je stvorila smelost njenih žitelja u ratu, diplomatsko umeće i umerenost kantonalnih elita u miru, sklonost ka izbegavanju sukoba, izbor trajne neutralnosti, težnja ka nacionalnom jedinstvu i ravnoteži, itd. [16] Ovo je, međutim, nekompletna vizija koja zanemaruje konstante fizičkog prostora.

Geopolitička perspektiva – sa fokusom na prostorne aspekte moći i splet uticaja spoljnih sila – Švajcarsku vidi kao konkretan prostor koji je formiran i omeđen kroz vekovnu interakciju sa okruženjem. Ta se interakcija odvijala u okvirima presudno važnog geopolitičkog određenja, u centru kontinenta i duž glavnih komunikacionih koridora na pravcu sever-jug i istok-zapad. Nastala je u zoni kontakta i sukoba između tri velika jezičko-kulturna područja, u zoni vekovne napetosti između kontinentalnih velikih sila, u blizini velikih ratišta u evropskoj istoriji. Samo postojanje – a potom politički i ekonomski razvoj Švajcarske – uvek su počivali na interakciji vektora trajnih odrednica specifičnog geografskog položaja i varijabila evropske konstelacije moći.

Konfederacija je od početka bila labavi kondominijum, ali za odbranu strateški bitnih poseda kantoni su zbijali redove. Ovo je posebno važilo za kontrolu nad prevojem sv. Gotarda. Isključiva kontrola nad ovom strateški bitnom vezom između Nemačke i Italije od početka je (i sa pravom) smatrana za zajednički interes konfederata prvog reda. Sagledavajući njegov značaj, oni su takođe težili uspostavljanju kontrole i nad dolinama južno od Gotarda, sve do severnih rubova Lombardijske nizije. Iz tog razloga, počevši od 1515. godine, konfederati su postepeno širili kolonizovane teritorije današnjeg Tićina (Tessiner Vogteien) u zajedničkom vlasništvu kantona. [17]

Ovo je samo jedan primer kako su odrednice prostora i moći vazda uslovljavale odnose Švajcarske sa njenim geografskim miljeom i uslovile nastanak strateške kulture koju karakteriše instinktivna rezerva prema spoljnom svetu. Sve do danas prisutna je jaka nit izolacionizma koja ima korene u dugoj tradiciji. U odnosu Švajcarske sa ostatkom Evrope izolacionistički diskurs već vekovima je prisutan u formiranju i odbrani identiteta. I po pitanju članstva u UN bilo je protivljenja uključivanja Švajcarske, koje se proteže do danas. Još se čuju glasovi u prilog očuvanja integriteta švajcarske države, njenog političkog i odbrambenog sistema, koji se ogledaju u jasnom određenju svoga prema spoljnom svetu.

Osnivački mit

Očuvanje Švajcarske, sama srž njenog identiteta, sa ovog stanovišta, jeste u negovanju tradicije valorizovane vekovnom praksom, u odbacivanju društvenog i kulturnog eksperimentisanja, a naročito u neprihvatanju ma kakvih nadnacionalnih izvora pravnog autoriteta. Ovo je bio i jedan od argumenata protiv pristupanja Švajcarske UN 2002. godine, da bi vremenom usledili eskalirajući zahtevi za erozijom suvereniteta kroz prihvatanje nametnutih kolektivnih rezolucija i odluka. [18]

Navedeno stanovište ima korene u mitu o nastanku švajcarske nacije koji se razvio krajem 15. veka, a poziva se na zakletvu iz avgusta 1291. na livadi Ritli (Rütlischwur) kao mitski temelj konfederacije. Reč je o paktu sklopljenom radi samoodbrane tri „šumska kantona” (Uri, Švic i Untervalden) od samovolje stranog plemstva. Povelja o savezu (Bundesbrief) koja je tada potpisana smatra se za osnivački akt švajcarske države. [19] Teritorija saveza još dugo potom, sve do 1499. godine, bila je pod vlašću Svetog rimskog carstva. Potom se savez širio primajući nove članove, uz povelje koje su obavezale kantone koji mu pristupaju da prihvate tzv. Večni savez.

Lik Viljema Tela – nesumnjivo mitske ličnosti – predstavlja najpoznatiji i najpotpuniji simbol mita o osnivanju Švajcarske. [20] Snazi mita odgovara postojanost duha samosvojnosti, koju on simbolizuje i koji odlučno odbacuje legitimnost stranih sudija: „Svako mora poslušati svog sudiju i naznačiti koji je sudija u dolini pod čijom se jurisdikcijom nalazi”, čitamo u Paktu iz 1291. Tu se vidi jasan koren odbijanja većine današnjih Švajcaraca da im se zemlja podvrgne Evropskom sudu pravde. Samim tim, ona trajno ostaje i van Evropske Unije.

Sve od kraja 13. veka, u sferi duha i samodefinisanja, stavovi konfederanata koji se odnose na karakter međusobnih odnosa i na odnose sa drugima zasnivaju se na jednom vrlo specifičnom modelu. U srži samodefinisanja jeste lik Davida: mali, ali hrabar i odlučan protiv velikog i bahatog stranca, svoje protiv tuđeg. To su bitne odrednice mentalnog i kulturnog koordinatnog sistema većine rođenih Švajcaraca do danas. Oni su sebe, čak i nesvesno, kroz istoriju videli u ulozi mladog pastira koji uz Božju pomoć ubija filistejskog diva i time spasava izabrani narod. Mala, ali na momente žestoko suprotstavljena moćnim evropskim silama, Švajcarska je znala da se uživi u ulogu Davida. Uloga perfidnog Golijata pripadala je raznim akterima u raznim vremenima: Habzburgovcima, Svetom rimskom carstvu, revolucionarnoj i potom Napoleonovoj Francuskoj, monarhijama 19. veka, Hitlerovoj Nemačkoj, a u vreme hladnog rata SSSR-u.

Danas, pak, pobornici ideje Švajcarske kao Davida implicitno mogu da vide potencijalno pretećeg džina u EU [21], štaviše i u trgovinskoj samovolji sadašnje američke administracije. [22] Bez preteće senke Golijata, međutim, ni kočoperni David ne bi mogao da sebe precizno odredi.

Ekonomija i migracije

U ekonomskom pogledu, stara konfederacija i Švajcarska moderne epohe teško bi mogle opstati kao autarkična, samodovoljna celina. Osim drveta, kamena, vode i radne snage, taj prostor nema nikakve sirovine. Još od ranog modernog doba, poljoprivreda nije bila u stanju da zadovolji potrebe svih žitelja za hranom. Već u srednjem veku ratari podalpskih oblasti prešli su sa zemljoradnje na stočarstvo i proizvodnju sira i mleka. Taj protokapitalistički razvoj povećao je, međutim, zavisnost od okruženja: stočarstvo je zahtevalo velike količine soli. Zanatlije su izrađivale svilene i pamučne tkanine od sirovina stranog porekla, dok su ženevski časovničari koristili metale i drago kamenje iz Indije i Južne Afrike. Tekstilna i industrija satova već je na početku savremene epohe proizvodila za izvoz, pošto je domaće tržište bilo nedovoljno za rastuće proizvodne kapacitete.

U 19. veku, paralelno sa industrijalizacijom i transportnom revolucijom, rasla je mreža odnosa između Švajcarske i svetske privrede. Uoči 1914, procvat spoljne trgovine prehrambenim proizvodima, tkaninama, mašinama i proizvodima hemijske industrije učinio je Švajcarsku – srazmerno broju stanovnika – prvom izvoznom nacijom sveta. Direktno ili indirektno, trećina švajcarskih žitelja već je tada zavisila od izvoza. Posle Prvog svetskog rata ona je postala jedan od glavnih finansijskih centara sveta. Mala država je pretvorena u veliku ekonomsku silu.

Vekovima je Švajcarska bila blisko povezana sa Evropom i tokovima radne snage. Između 15. i sredine 19. veka, stotine hiljada švajcarskih plaćenika ratovalo je u službi Francuske, Španije, Holandije, Pruske, Napuljske kraljevine, Savoje, Svetog rimskog carstva i pape. [23] Iz istih dolina odlazili su i brojni arhitekti, inženjeri, slikari, gipsari i zidari koji su od 16. do 19. veka doprineli da gradovi i dvorci u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Skandinaviji i Rusiji dobiju specifično barokno ili neoklasicističko obeležje. Profesori raznih profila otišli su na strane univerzitete ili u privatnu službu aristokrata. Radnici su tražili posao, a pripadnici slobodnih profesija karijere koje bi im inače bile uskraćene kod kuće.

Tek u 19. veku lokomotiva i parobrod omogućavaju masovne migracije. Između sredine 19. veka i 1914. desetine hiljada ljudi zauvek su napustile Švajcarsku put Severne i Južne Amerike i ostatka Evrope. Sve do kraja 19. veka, Švajcarska je bila odredište samo za male grupe, poput francuskih hugenota u 17. veku, koji su odlazili iz političkih ili verskih razloga. Veći priliv stranaca u Švajcarsku počinje od 1888, kada je odnos između odlazaka i dolazaka prvi put nju učinio zemljom imigracije. Prvi su stigli Italijani koji su radili u građevinskom sektoru, pre svega u razvoju železničke mreže. Godine 1910. učešće stranaca već je iznosio 14,7%. Posle Drugog svetskog rata stigli su Španci i Portugalci, a za njima i građani bivše Jugoslavije. Od 1970-ih, povećao se i broj doseljenika iz vanevropskih zemalja. Između 1950. i 2022. godine učešće žitelja rođenih u inostranstvu porastao je sa 6,1% na 26,3%. Danas čak 40% žitelja Švajcarske ima migrantsko poreklo. [24]

Međunarodni položaj

Krajem 15. veka, upravo u vreme kada su padom Zete skoro sve srpske zemlje potpale pod osmansku vlast, alpska konfederacija je postala – prvi put u istoriji – politički faktor u igrama moći na kontinentu. Evropski moćnici su se takmičili jedni sa drugima da pridobiju naklonost konfederanata i da obezbede pristup tržištu najamnika. Zbog svog strateškog položaja, na najvažnijim prevojima centralnih Alpa i između suparničkih sila – Francuza na zapadu i Habzburgovaca na istoku – konfederacija je postala prostor od presudnog značaja – ali i faktor vojnog rizika. Počevši od 16. veka, teritorije konfederacije od Franš-Kontea na zapadu do Milanskog vojvodstva na jugu ulaze u sferu hispano-habzburških interesa, dobivši tako strateški značaj i za glavnog suparnika Habzburga – Francusku. Te dve velike sile nastojale su da što tešnje vežu kantone za sebe zarad teritorijalnih i materijalnih prednosti – ili barem da bi neutralisale potencijalnu opasnost.

U okviru evropske konstelacije snaga, male konfederativne države nastavile su da definišu sopstvenu spoljnu politiku shodno realizmu i pragmatičnom razumevanju politike kao umetnosti mogućeg. Fokus je bio na paktovima sa moćnim susedima i međusobnim rivalima. „Večni mir” sa austrijskim Habzburzima 1477. i 1511. i ugovori o „večnom miru i savezu” potpisani sa Francuskom 1516. i 1521. rešili su na duže vreme odnose sa ključnim susedima. Godine 1587. tim je ugovorima dodat savez katoličkih kantona (osim Soloturna) sa španskim Milanom. Ovi savezi su doneli izvesnu bezbednost kantonima usred konfliktnog okruženja. U isto vreme naveli su ih na politiku nemešanja, u vreme kada termin „neutralnost” još nije bio u upotrebi.

U očima evropskih sila, sve dok je konfederacija ostajala po strani i nije se mešala u tuđe ratove, ona je nudila garanciju zaštite na bokovima. Jednako važni bili su pristup tržištu za švajcarske plaćenike i ugovori o tranzitu trupa preko prevoja konfederacije. [25] Stranim silama bila je atraktivna i mogućnost dobijanja zajmova od imućnijih kantona i njihovih političko-ekonomskih elita. U slučaju rata krenula bi trgovina strateškim dobrima u kantonima, od čega su lokalni trgovci i farmeri ubirali znatne prihode. Sve to je služilo interesima kontinentalnih sila na vojnom, trgovačkom i bezbednosnom planu, dok su za male i slabe konfederativne kanton-države savezi sa stranim silama bili garancija opstanka.

Strani savezi su imali znatan uticaj na razvoj odnosa unutar konfederacije. Preko svojih izaslanika u Soloturnu ili Lucernu evropske sile su vršile dubok uticaj na politiku kantona. U svakom od njih, vladajuća elita bila je podeljena na profrancuske i prohabzburške frakcije. Politički lideri sa obe strane zahtevali su bogate nagrade od svojih stranih sponzora, bilo da se radi o političkim povlasticama ili vojnim ugovorima, isporuci jeftine soli, oslobađanju od carinskih dažbina ili povoljnim trgovinskim uslovima. Na ovaj način resursi koji su dolazili iz inostranstva učvrstili su hegemoniju švajcarskog patricijata. Evropske sile takođe su plaćale troškove obuke i održavanja švajcarskih najamničkih pukova, čime su finansirale i modernizaciju švajcarskog vojnog aparata.

Zahvaljujući mogućnosti da pokriva sopstvene izdatke iz stranih izvora, švajcarske vlasti su uspevale da izbalansiraju budžete i da akumuliraju kapital za reinvestiranje u tada unosne inostrane državne obveznice. Već u 18. veku bogatiji kantoni obilno su koristili sve veće zaduživanje evropskih sila, što je lokalnim kantonalnim elitama omogućilo da vrlo skromno oporezuju svoje podanike i da tako dodatno učvršćuju svoju vlast. Savezi sa stranim silama bili su, sa ovog stanovišta, odlučujući faktor za razvoj kantonalnih državnih institucija – kao i za istovremeno jačanje osećaja „drugosti” Švajcarske u odnosu na njeno okruženje.

Uticaj spoljnih sila

Nakon potresa revolucionarne epohe i Napoleonovog uspona i pada 1789-1815, velike sile koje su odlučivale o sudbini Evrope sagledale su prednosti koje proizilaze iz neutralnosti švajcarskih kantona za trajnu ravnotežu kontinenta. Pod stranim pritiskom, konzervativni kantoni su glasali za ulazak Nevšatela, Valisa i Ženeve u konfederaciju. Nestabilni mozaik od 22 suverena entiteta – koji su zaostajali u razvoju državnih političkih institucija – preživeo je teritorijalne reorganizacije Napoleonovog doba i dobio je trajni okvir pri utemeljenju nove evropske arhitekture u Beču. Opstanak Švajcarske bio je moguć prvenstveno jer je odgovarao interesima glavnih kontinentalnih sila. Da nije bilo tako, ona bi verovatno krenula putem niza drevnih republika poput Venecije, Đenove, Amalfija i Dubrovnika, koje su početkom 19. veka zauvek nestale sa političke mape.

Alpski planinski masiv kao trajna fizička odrednica i interesi velikih sila kao politička varijabila, uz višejezičnost i demokratske tradicije doprineli su stvaranju Švajcarske početkom 19. veka kao jedinstveno samosvojnog ostrva u srcu Evrope sa jedinstvenim kulturnim i političkom osobenostima. Ova slika se nalazi u pozadini izolacionističkog diskursa koji spoljne uticaje vidi kao pretnju očuvanju identiteta švajcarske nacije. U trenucima spoljnih pretnji, pre svega 1914-1918. i 1939-1945, upravo je ova slika mobilisala otpor i opravdala povlačenje Švajcarske u sebe. Istovremeno, izolacionističke tendencije uvek su bile oblici legitimisanja specifičnosti i razlika u odnosu na okruženje. [26]

Tokom 19. veka, kada su pokreti ujedinjenja u Nemačkoj i Italiji doveli do konstituisanja velikih, visoko centralizovanih nacionalnih država koje su se definisale na osnovu principa jezičko-kulturne jednoobraznosti, specifičnost švajcarskog slučaja dodatno je naglašena. Švajcarska je razvila koncept višejezične, multikulturalne i federalne nacije na dobrovoljnoj osnovi, ističući politički princip jedinstva u višestrukosti i mirnog suživota između pripadnika tri evropska kulturna područja kao snažne tačke sopstvene osobene ideje o naciji. Prvom polovinom 20. veka razlika u odnosu na evropsku scenu zaoštrava se usled pojava imperijalizma i totalitarizma. Kada su 1920-ih i 1930-ih godina u susednim zemljama – ali i u Centralnoj i Istočnoj Evropi – uspostavljeni totalitarni režimi, švajcarska nacija se pokazala primetno otpornom takvim procesima.

Činjenica da je pošteđena dva svetska rata i njihovih strašnih posledica i da je, kao ostrvo mira, preživela pet godina opkoljena od strane sila Osovine potvrdila je sposobnost zemlje da opstane oslanjajući se na sopstvene snage. Međutim, vera u sopstvenu izuzetnost, uslovljenu proviđenjem, zanemarila je činjenicu da je sistem ravnoteže snaga i proračun moći i interesa velikih suseda omogućio očuvanje neutralne tampon zone u centralnim Alpima i njen opstanak tokom duže dva veka.

Istorija Švajcarske je priča o dugom procesu integracije isprekidanog trenucima krize. Za razliku od EU – čiji je demokratski deficit očigledan a stabilnost upitna – švajcarska savezna država predstavlja jedan u celini uspešan pokušaj da se različite i ponekad sukobljene zajednice inkorporiraju u stabilan i zajednički politički poredak. Sa federalnom unijom, male teritorije su imale za cilj da sebi garantuju veću bezbednost i uticaj, kao i širu mogućnost delovanja i pregovora, bez odustajanja od svoje autonomije ili suvereniteta u ime prisilne centralizacije. EU, pak, sve izrazitije predstavlja kvazidemokratsku oligarhijsku tvorevinu i mehanizam koja teži nametanju članicama kulturnih obrazaca birokratske elite neizabranih funkcionera koji nacionalne suverenitete smatraju za recidiv prošlosti.

Važan iskorak ka uspostavljanju državnog subjektiviteta i same švajcarske nacije kantoni su napravili u periodu velikih promena između 1798. i 1815. Oni su to učinili pretežno pod stranim pritiscima. Mlada francuska republika nametnula je tokom Švajcarske revolucije 1798. uspostavljanje političko-pravne ravnopravnosti građana. Aktom iz 1803. Napoleon je obnovio kantonalni suverenitet, a povrh toga je Argau, Sent Galen, Grizon, Tićino, Turgau i Vod proglasio novim suverenim kantonima i članicama konfederacije. Potom su Rusija, Austrija i Velika Britanija na Bečkom kongresu obezbedile da prvo teritorijalno proširenje strukture još od 1513. i jačanje konfederalnih veza poprimi međunarodno obavezujući karakter.

Sa federalnim ustrojstvom iz 1848. konačno je rođena zajednica malih država koja je, donekle uporedivo znatno kasnijem procesu evropskih integracija, omogućila izvestan stepen jedinstva u kulturnoj raznolikosti i stvorila zajednički ekonomski prostor sa jedinstvenom valutom i institucijama zajednice. U novom političkom okviru kantoni su stekli kolektivnu sigurnost, delili odbacivanje rata kao sredstva za ostvarenje interesa i delegirali rešavanje sukoba na institucije zajednice.

Trajna neutralnost

Korisnost Švajcarske koja ne treba da bude jabuka razdora u odnosima velikih sila – i čije su domaće institucije privremeno stavljene pod patronat tih sila u međunarodnim pitanjima zarad mira na kontinentu – navela je učesnike Bečkog kongresa da konfederaciji 1815. nametnu princip trajne oružane neutralnosti. [27] Obaveza da svoju neutralnost brani silom da ne bi postala teren za bočne manevre potencijalnih neprijatelja prema Francuskoj ili Austriji, primorala je Švajcarsku da po prvi put stvori jedinstvenu vojsku. Osim odbrane ostvarena je centralizacija i drugih bitnih državnih funkcija: spoljnih poslova i diplomatskog aparata, carina i valute. Rođena je, evropskim konsenzusom, savremena Švajcarska.

Sve od tada švajcarsku istoriju karakteriše oscilacija između povezivanja sa okruženjem i izolacije od njega. Nakon sloma Napoleonove dominacije, evropske sile su očuvale nezavisnost Švajcarske, jer je postojanje u srcu Evrope tampon zone trajne neutralnosti, sposobne za oružanu odbranu, doprinelo obnovljenoj evropskoj ravnoteži 1815. kao i miru na kontinentu posle 1945. U novije vreme, neprihvatanje briselskog političkog, pravnog i kulturnog modela evrointegracija predstavlja dodatni izraz potvrde sopstvenog identiteta kao i značajan oblik reafirmacije samog postojanja Švajcarske kao nacionalne države.

Geopolitičke konstante nisu podložne promenama. Realni sudovi o sopstvenom položaju u okviru širih geopolitičkih scenarija nužno su potrebni svakoj državi koja teži opstanku – a posebno jednoj maloj, neutralnoj naciji na pragu velikih globalnih lomova dok ulazimo u drugu četvrtinu 21. veka. Danas je – možda više nego ma kada posle 1945. godine – Švajcarskoj potrebno da očuva svoju vojno-političku neutralnost i nacionalnu suverenost.

Ona ostaje neutralna zemlja, pri čemu neutralnost nije sama sebi cilj, već sredstvo za odbranu fundamentalnih interesa – interesa očuvanja identiteta, nezavisnost i bezbednosti – u skladu sa njenim vekovima potvrđenim vrednostima. Srž neutralnosti ostaje u nepodržavanju ma koje strane (države ili saveza država) koja je uključena u oružani sukob. To takođe znači da se švajcarska teritorija ne stavi na raspolaganje trećim stranama u slučaju rata, da se ne pridruži vojnim savezima uz obavezu međusobne pomoći i da se ne stvaraju odnosi zavisnosti koje makar implicitno podrazumevaju takve obaveze.

Po izbijanju sukoba u Ukrajini 22. febuara 2022. na švajcarskoj sceni pojavili su se glasovi koji dovode u pitanje smisao neutralnosti u novonastalim okolnostima i koji zagovaraju puno svrstavanje Švajcarske u stroj zapadne alijanse. Određeni ustupak zahtevima zapadnih partnera Švajcarska je napravila uvođenjem ekonomskih sankcija Rusiji. Međutim, neke članice NATO pakta su očekivale više i izrazile negodovanje jer dosledno tumačenje neutralnosti na švajcarskoj strani onemogućava slanje vojne pomoći Ukrajini. Ubedljiva većina švajcarskih građana, međutim, i dalje se zalaže za očuvanje neutralnosti (91% podržalo je neutralnost u anketi iz maja 2023). [28] Ovo je odraz činjenice da neutralnost pruža snažnu identitetsku crtu, da predstavlja temeljni nacionalni mit nepodložan reviziji usled neke krize koja se direktno ne tiče švajcarske bezbednosti.

Pokret za neutralnu i nezavisnu Švajcarsku – koji je nastao 1986. da bi se suprotstavio članstvu u UN – definiše neutralnost kao „slobodno odricanje od spoljne politike moći”. Posle skoro četiri decenije Savezni ustav, međutim, ostaje pri stavu da neutralnost nije cilj sam po sebi – već sredstvo. Zaštita neutralnosti u tekstu se pojavljuje dva puta, među zadacima parlamenta (čl. 173) i vlade (čl. 185). Neutralnost namerno nije uključena među ciljeve postojanja konfederacije ili među principe spoljne politike, jer ona po ovom viđenju predstavlja sredstvo u službi očuvanja bezbednosti države. Postoji od 2022. i inicijativa za izmenu Ustava, kojom bi neutralnost dobila utemeljenje kao apsolutna i vanvremenska kategorija. [29]

Izazovi neutralnosti

Vlada u Bernu povremeno je pravila pragmatičnu razliku između zakona o neutralnosti i politike neutralnosti, pogotovu tokom kriza 20. veka. Između dva svetska rata, izbor Ženeve za sedište Društva naroda 1920. bio je plod neutralnosti zemlje-domaćina, kao i osnivanje Međunarodnog komiteta Crvenog krsta sa sedištem u Ženevi i uporedni razvoj međunarodnog humanitarnog prava otelotvorenog u Ženevskoj konvenciji.

Međutim, čak i sa stanovišta Zakona o neutralnosti, stav Švajcarske nije uvek bio sasvim dosledan. Tokom Drugog svetskog rata, trgovina ratnim materijalom i finansijski odnosi sa silama Osovine bili su trn u oku saveznika. Neutralnost ipak nije značila ekvidistancu. Istovremeno je rešenost na otpor mogućoj invaziji sila Osovine od 1939-1945. bila snažno izražena. Tokom potonjeg Hladnog rata, pak, deklarisano zajedništvo vrednosti svrstalo je Švajcarsku u zapadni svet. Efikasne, opremljene i uvežbane oružane snage pritom su bile trajna osnova neutralnosti.

Ranih 1950-ih – pod pritiskom SAD – Švajcarska je uvela sankcije protiv sovjetskog bloka i satelita Kremlja. U završnici Hladnog rata, i pre pristupanja UN, Bern je usvojio sankcije protiv Iraka, bivše Jugoslavije i Libije. Nakon pristupanja UN primenjene su i sankcije koje je prethodno usvojio Savet bezbednosti. Takođe je posle 22. februara 2022. usvojen niz režima sankcija EU protiv Rusije i Belorusije.

Kriza oko Ukrajine podstakla je zahteve nekih NATO članica da Švajcarska učestvuje u naoružavanju vlade u Kijevu. [30] Savezni savet u Bernu je odbio da promeni zakon o izvozu ratnog materijala – shodno doslednom tumačenju neutralnosti – pa makar i po cenu neslaganja sa nekim partnerima. Švajcarci su većinom svesni da promene u geopolitičkom kontekstu iznova podeljene Evrope i granica sa vodećim evropskim članicama NATO pakta ne ugrožavaju trajnu sponu švajcarskog identiteta sa principom neutralnosti. Ostati van dva svetska rata predstavlja dragoceno iskustvo koje je i dalje snažno prisutno u kolektivnom sećanju i koje utiče na opredeljenja švajcarske nacije u prilog neutralnosti, bez obzira na jezičku ili kantonalnu pripadnost.

Švajcarska vlada, naravno, ne odbacuje jačanje interoperabilnosti ili učešće u vežbama sa drugim armijama koje su u NATO savezu, ali izričito odbacuje eventualno članstvo i odricanje od oružane neutralnosti. Ovo pitanje daleko prevazilazi uske okvire trenutne bezbednosne situacije u širem okruženju. Srećom za Švajcarsku – kao i za dugoročni mir i stabilnost u Evropi – bez obzira na rat u Ukrajini, napetosti na Balkanu, krvave drame na Bliskom Istoku i moguće potrese drugde u svetu, neutralnost konfederacije, po svemu sudeći, ima sigurnu budućnost.

Zaključak

Po ugledu na neutralnu Švajcarsku kroz istoriju – a pogotovu na osnovu njenog iskustva u Drugom svetskom ratu – Srbija treba da bude trajno oružano neutralna. Oružana ne­u­tral­nost je potrebna zato što se međunarodni odnosi i dalje zasnivaju na sili, a pravo na rat (jus ad bellum) ostaje nenormi­ra­no: „međuna­rod­no pra­vo ne re­gu­li­še, pa sa­mim tim ni ne sank­ci­o­ni­še vo­đe­nje odnosno otpočinja­nje ra­ta”. [31]

I u ovom veku Srbija treba da bude spremna za mogućnost sukoba sa nadmoćnim protivnikom ili više njih. U scenarijima asimetričnih sukoba – slabija strana mora da pronađe invetivan način da ravnotežnu tačku pomeri u svoju korist. Definiciju pobede, za malu i slabu zemlju poput Srbije, u takvom sukobu potrebno je izmeniti shodno švajcarskom iskustvu i odbrambdenoj doktrini. Cilj ne može da bude nametanje svoje volje potencijalnom agresoru tako što bi mu se naneo vojni poraz, što ne predstavlja realnu opciju, već indirektno usmeravanje (ograničavanje) njegovog ponašanja kroz uspešno odvraćanje od samog napada. Ukratko, percepcija verovatne cene sukoba jačeg protivnika sa neutralnom ali naoružanom Srbijom – svim resursima posvećenoj totalnoj odbrani države – treba da postane za agresora neprihvatljivo visoka.

Postojeći način organizovanja i funkcionisanja sistema odbrane Srbije, međutim, u celini ne odgovara zahtevima strateškog odvraćanja. Da bi taj cilj bio delotvoran – sistem treba da bude izgrađen shodno konceptu totalne odbrane. Ovo je moguće „razvojem koncepta totalne odbrane uz prethodnu analizu prednosti i nedostataka postojećeg sistema, definisanjem osnovne i ključnih ideja na kojima bi trebalo razvijati sposobnosti postojećih snaga da dostignu sistemsku integraciju u konvergentnom delovanju u svim fazama funkcionisanja sistema odbrane”. [32]

Navedeni autori sa pravom ističu da „po svojoj suštini koncept totalne odbrane Republike Srbije treba da predstavlja oblik odbrambeno-bezbednosnog organizovanja ne samo države u užem smislu, nego i društva u celini” na bazi interakcije različitih snaga u oblasti bezbednosti i odbrane. U skladu sa tim konceptom, međutim, a shodno švajcarskom modelu i u pogledu države u najužem smislu – tj. njenih oružanih snaga kao samog temelja sistema odbrane – Srbija treba da hitno razvije dve komponente koje trenutno ne postoje:

1. Aktivni sastav Vojske Srbije koji će biti zasnovan – shodno principu naoružanog naroda – na opštoj vojnoj obavezi mladića od 18 do 25 godina, obavezi u punom kapacitetu, naravno uz profesionalno jezgro;
2. Dobro obučen, naoružan, opremljen i vremenom sve brojniji rezervni sastav Vojske Srbije, sposoban za prelazak sa konvencionalnih na nekonvencionalne oblike ratovanja u svim domenima operativnog okruženja.

S obzirom da je misija Vojske Srbije odbrana matične teritorije u nestabilnom i nepredvidivom okruženju, opšta vojna obaveza u punom kapacitetu (uz profesionalno jezgro) i snažan rezervni sastav predstavljaju nužni imperativ. Švajcarsko iskustvo ukazuje da visoka motivacija, kao i obučenost regruta i rezervista, predstavlja ključni faktor u efikasnom sistemu odbrane. Za sve navedeno neophodna je koherentna nova doktrina nacionalne bezbednosti, a ne samo povremene dopune postojećih, uz deklarativna dokumenta i skupštinske rezolucije.

Koncept „naoružanog naroda” ostaje validan i u 21. veku. Da opet navedemo primer Švajcarske, ukidanja vojnog roka i oslonca samo na profesionalni sastav je propao 2013. godine, kada se protiv njega izjasnilo 73,2 odsto birača. Uprkos demografskoj krizi, Srbija još uvek ima mnogo mladih i sredovečnih ljudi koji su spremni da pod oružjem štite svoju zajednicu, državu i svoj narod. Srbija zato treba da ponovo uvede vojnu obavezu od najmanje šest meseci – što bi bio minimum za osnovnu obuku i uspostavljanje trupnog duha – a potom i kontinuiranu obuku rezervista. I po ovom pitanju, premda tehničke prirode, treba razmotriti prihvatanje švajcarskog modela obuke rezervista koji se pokazao efikasnim, a koji se zasniva na šest perioda od po tri sedmice obuke nakon odsluženja osnovnog kadrovskog roka.

Opšta vojna obaveza i služba u rezervnom sastavu za Švajcarsku predstavlja temelj zaštite njene oružane neutralnosti. Isti su instrumenti neophodni i za opstanak suverene, oružane trajno neutralne Republike Srbije. Njen geostrateški položaj, istorijska iskustva, viševekovna ratnička tradicija, slobodarski duh naroda i spoljnopolitička opredeljenja čine kako nužnom tako i mogućom sposobnost za totalnu odbranu Srbije, shodno svim realno zamislivim scenarijima. Takođe je potrebno blagovremeno razviti i njenu sposobnost za povratak privremeno okupiranih delova suverene teritorije u ustavno-pravni poredak Srbije kada se za taj, pre ili kasnije neminovan poduhvat, steknu svi potrebni uslovi, pre svega geopolitičke i diplomatske prirode.

(Standard.rs)