Na grobu monaha sa dušom deteta

Piše: Novica Đurić

Najveću pravoslavnu bogomolju u Crnoj Gori, Saborni hram Hristovog vaskrsenja, čuva njegov graditelj, počivši mitropolit Crnogorsko-primorske mitropolije Amfilohije (Radović).

Pisac, teolog, monah i neimar koji je u Crnoj Gori za tri decenije obnovio i sagradio više od 400 verskih objekata, a kao krunu neimarstva saborne hramove u Baru i Podgorici, Amfilohije je bio monah sa dušom deteta koji je istine u stihovima ispisivao na papirićima i kasnije pohranjivao u knjige poezije. Ovde namerno govorimo o poeziji, a ne o njegovim nedavno objavljenim delima od 40 knjiga čija se konačna dopuna kao Sabranih dela očekuje sa još njih desetak.

Pesnik u mantiji gradio je hram u Podgorici, narodu i Gospodu na dar, ne slutivši da će upravo u njegovoj kripti biti njegovo večno počivalište.

Blagoslov da će tamo počivati dao je jedne književne večeri kada je slušao poeziju pisaca Udruženja književnika Crne Gore, čiji je bio najugledniji član. Tada mi je otkrio:

„Ovo je pravo mesto za poeziju, promocije knjiga… Mislio je o svemu tvoj mitropolit. Vidiš tamo, desno počivaću i slušati poeziju. Poezija je život i nakon smrti…”

I dođe taj dan – mitropolit bi sahranjen tamo gde mi pokaza, u južnoj niši. Sluša poeziju, gusle, poj sveštenika, predivni glas Danice Crnogorčević i njene pesme „Veseli se srpski rode” koja je postala i himna višemesečnih veličanstvenih litija kojima je narod branio svoju crkvu od bezbožnika koji su verovali da silom vlasti mogu oduzeti njenu imovinu.

Pevao je i narod predvođen sveštenstvom, monahinjama, monasima, vladikama, a ispred njih krstonoša beše monah Amfilohije. Narod je nosio sveće i molio se. Verovalo se da je među njih sišao Bog uslišivši njihove molitve. Nekima se učinilo kako mu mitropolit Amfilohije govori: „Ajde, blago meni…” Sada se oseća da je to bilo blago svemu što liči na slobodnog i dostojanstvenog čoveka.

Vernici i poštovaoci počivšeg mitropolita Amfilohija svakodnevno ljube njegov grob koji je pre smrti sagrađen u kripti hrama po ideji protoprezvitera-stavrofora Dragana Mitrovića, inače poznatog vajara.

Sveštenik Mitrović je neumorni neimar koga je Sveti arhijerejski Sinod SPC na dan osvećenja Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici 7. oktobra 2013. godine odlikovao Ordenom Svetog Despota Stefana za višegodišnji trud na izgradnji i ukrašavanju hrama.

Za „Politiku” po prvi put iznosi detalje iz razgovora sa počivšim mitropolitom Amfilohijem.

„Insistirao sam da bude sahranjen u glavnoj crkvi, ali on je hteo u kripti hrama. Ja opet insistiram na tome a on neće ni da čuje. U kripti mi kaže: ’Pa dobro, evo ovde hoću da se sahranim u ovoj južnoj apsidi…’ Ja mu predložim da sarkofag od kamena bude iznad poda, ali neće ni da čuje. Kaže mi da se iskopa raka ispod poda i da grobna ploča bude u nivou poda”, kazuje mi sveštenik Mitrović.

„Stalno je insistirao da grobnica bude skromna a kada sam je malo ulepšao, skromno ’izvezao’, učini mu se da je trebalo još skromnije. No, beah to dekorisanje završio, nema kud, i veli mi: ’Ajde neka ga kada si već uradio…’ I verovao je da se za grobnicu ima vremena. Eto, biva kako Gospod uredi”, dodaje Mitrović.

A na nadgrobnoj mermernoj ploči zlatne ruke vajara, sveštenika Mitrovića isklesale su tri rozete kao na manastiru Svetog Arhangela Mihaila na ostrvu Miholjska prevlaka u Boki Kotorskoj, prvoj Zetskoj episkopiji koju je uspostavio Sveti Sava, zatim Jerusalimski sveti grad i iznad njega jednoglavi orao kao simbol episkopa, odnosno mitropolita.

„Kada sam isklesao pomenute simbole mitropolit je razumeo da sam kao umetnik i kao sveštenik osetio i upečatljivo preneo simboliku i bio je zadovoljan takvom umetničkom dekoracijom. I opet mi kaže: ’Mora da bude još jednostavnije i skromnije…’ Takav je bio naš svetli mitropolit uz kojeg sam i ja kao sveštenik i umetnik rastao gradeći ovaj hram Hristovog Vaskresenja”, kaže nam Mitrović.

Priča nam da je grobnica „mitropolita sada postala mesto hodočašća”.

„Svakodnevno, neprestano narod dolazi da se pokloni i pomoli mitropolitu. Svi mi s narodom koji dolazi na hodočašće osećamo blagodat Božju koja se pojavljuje na grobu mitropolita”, pokraj njegovog groba priča nam sveštenik Mitrović.

„Nekoliko tih vernika su mi dolazili i govorili o isceljenju na grobu mitropolita”, dodaje.

A malena apsida uskoro će biti mitropolitova crkvica. Na zidovima sveži krečni malter se suši. Čeka se ruka majstora freskopisaca. Jednog dana, tako Gospod uredi, doći će i to vreme da se mošti mitropolita Amfilohija vazdignu u gornjem hramu i tu ostanu za navek crkvi i pravoslavnom vernom narodu. Onako kako je i govorio mitropolit:

„Saborni hram mesto je pomirenja i bratskog praštanja, a to je posebno važno za Crnu Goru koja je opterećena brojnim deobama. Saborni hram budi nadu u nepobedivost dobra, pobede ljubavi nad mržnjom, svetlosti nad tamom.”

Sada se na ono mitropolita Amfilohija „Ajde blago meni”, odaziva: „Tu sam blago i meni i vama.”

(Mitropolija)