„Milosrdni anđeo“ – uranijum i karcinom: NATO bombardovanje Srbije je genocid

Piše: Prof. dr Slobodan Čikarić

Tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine upotrebljena je, između ostalog, i municija sa osiromašenim uranijumom koja ima izuzetno štetno dejstvo na sve biološke sisteme. Na osnovu praćenja kretanja stope incidencije i mortaliteta od raka stanovnika Srbije od 2001. do 2010. godine, u radu se ukazuje na dramatičan porast broja obolelih od malignih bolesti u Srbiji kao posledici dejstva 15 tona osiromašenog uranijuma, koliko je tada bačeno na Srbiju.

Stanovnici svih uzrasta i oba pola za vreme i posle ratnih dejstava pri kojima je korišćena bojeva municija sa uranijumskim penetratorom bili su u situaciji da preko respiratornog i digestivnog trakta unesu u organizam radioaktivnu prašinu koja indukuje kancerogenezu i mutaciju genoma u ćelijama gonada.

Zaključeno je da podaci prikupljeni istraživanjem govore u prilog tvrdnji da je „Milosrdni anđeo“, preko osiromašenog uranijuma i neodređene količine plutonijuma 239, znatno uticao na povećanje broja obolelih i umiranje od malignih tumora u Srbiji. Poklapanje porasta obolevanja, prvo od leukemije i limfoma, a kasnije i od solidnih tumora, sa latentnim periodom posle bombardovanja, pouzdan je pokazatelj da je razlog za to radioaktivni materijal kojim je bombadovana Srbija 1999. god.
Uvod

U nuklearnim centrifugama iz rude uranijuma odvaja se uranijum 235 od uranijuma 238. Uranijum 235 služi kao gorivni materijal u nuklearnim reaktorima, nuklearnim elektranama i nuklearnim bombama. Uranijum 238 koji se naziva i „osiromašeni“ uranijum, procentualno je najzastupljeniji u rudi uranijuma (99 odsto) i predstavlja radioaktivni otpadni materijal. Trenutno, osiromašenog uranijuma ima na Zemlji blizu milion tona i predstavlja ozbiljan ekološki problem za zemlje u kojima se ovaj otpad nalazi. Da bi se ovaj radioaktivni otpad smestio u odgovarajuća skladišta (groblja) radioaktivnog otpadnog materijala potrebna su velika novčana sredstva. Uranijum 238 je alfa i gama emiter čije se vreme poluraspada kreće oko 4,5 milijardi godina. Ovaj radionuklid ima gustinu od 19,1 g/ml i 1,7 puta je gušći od olova, a 2,42 puta je gušći od gvožđa. Ovu osobinu uranijuma 238 iskoristila je vojna industrija NATO zemalja da bi praktično besplatnu sirovinu ugradila u bojevu municiju kao penetrator (probojna igla). Time se povećava probojna moć projektila (krstareće rakete, topovska i puščana zrna i sl.) u susretu sa čeličnom ili betonskom preprekom. Posle pogotka u čvrstu prepreku (npr. čelični oklop tenka), usled velike kinetičke energije, projektil penetrira zavisno od udarne brzine projektila (pri brzini 1000 do 2000 m/s, početna temperatura projektila kreće se od 497,6 °C do 1226,5 °C, a početna temperatura mete iznosi između 406,9 °C i 776,0 °C), jezgro se pali, pri čemu oko 70 odsto osiromašenog uranijuma sagoreva stvarajući okside („uranijumska prašina“, čestice 1–5 mikrona), koji veoma dugo ostaju u vazduhu oko mete u obliku aerosola. Delimično prelazi u tečnost koja deluje kao „šilo“, pa zbog toga prolazi kroz oklop tenka, stvarajući spoljašnju i unutrašnju kontaminaciju.
Avioni A-10 ispaljivali su projektile sa osiromašenim uranijumom na teritoriju Srbije i na jug Crne Gore.

Vazdušne struje odnose ovu prašinu u više slojeve atmosfere, stvaraju se oblaci radioaktivne prašine koju vetrovi raznose na velika rastojanja.[1] Ova radioaktivna prašina pada na Zemlju, dospeva u površinske vode, biljke, domaće i divlje životinje. Stanovnici svih uzrasta i oba pola za vreme i posle ratnih dejstava pri kojima se koristi bojeva municija sa uranijumskim penetratorom su u situaciji da preko respiratornog i digestivnog trakta unose u organizam ovu radioaktivnu prašinu koja indukuje kancerogenezu i mutaciju genoma u ćelijama gonada.

NATO je, koristeći uranijumsku municiju, izvršio agresiju na nekoliko zemalja, prosipajući na Balkan 15–20 tona uranijuma 238, na Irak 300 tona 1991. godine i 2400 tona 2003. godine, kao i neodređenu količinu uranijuma 238 na Libiju, Siriju i Avganistan. Naši i strani stručnjaci otkrili su u ovoj radioaktivnoj prašini i visoko radiotoksični transuranijumski radionuklid plutonijum 239 (r.br. 94; oznaka Pu; atomska masa 239), alfa emiter čije vreme poluraspada iznosi 24.000 godina.[2]

Nauka raspolaže bogatim iskustvom u vezi sa dejstvom jonizujućeg zračenja na biološke sisteme na Zemlji: bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, eksperimenti sa nuklearnim oružjem na Maršalskim ostrvima, havarije u nuklearnim elektranama na Ostrvu tri milje, Černobilju i Fukašimi, radnici i pacijenti u zoni jonizujućeg zračenja u toku dijagnostičkih i terapijskih procedura sa generatorima jonizujućeg zračenja, eksperimenti sa jonizujućim zračenjem na in vitro i in vivo modelima i dr).[3]

Svaki biološki sistem na Zemlji može se uništiti odgovarajućom dozom zračenja. Što je specija na višoj filogenetskoj lestvici, to je osetljivija na jonizujuće zračenje. Čovek i sisari se nalaze na vrhu ove lestvice i 50% letalna doza za ove biološke sisteme iznosi pet greja (Gy).[4] Ameba se nalazi na najnižoj filogenetskoj lestvici i njena 50% letalna doza jonizujućeg zračenja se kreće oko 3000 Gy. I različita tkiva u istoj jedinki razlikuju se u pogledu radiosenzitivnosti. Kod čoveka je najosetljivija koštana srž i limfno tkivo, kao i gonade. Nervno, mišićno i tkivo endokrilnih žlezda spadaju u radiorezistentna tkiva. Radiosenzitivnost pojedinih ćelija zavisi od bogatstva reper sistema koji imaju zadatak da repariraju oštećene delove DNK. Jedan od osnovnih anksioma u radiobiologiji jeste stohastički odnos između doze jonizujućeg zračenja i kancerogeneze i mutacije genoma u ćelijama gonada.

To znači da ne postoji prag – doza jonizujućeg zračenja iznad koje se indukuju navedeni fenomeni, već svaka i najmanja doza jonizujućeg zračenja može da indukuje i kancerogenezu i mutaciju genoma. Latentni period u radiobiologiji je vreme između dejstva kancerogenog agensa i kliničke manifestacije malignog tumora. Za sistemska maligna oboljenja (leukemije/limfomi) taj period se kreće od 5 do 10 godina (prosek 7,5 godina), a za solidne tumore (95 odsto svih tumora) taj period se kreće od 10 do 20 godina (prosek 15 godina). Kod mutacije genoma u ćelijama gonada rađanje potomaka sa psihofizičkim malformacijama povezano je sa latentnim periodom koji može trajati i kroz nekoliko generacija.

Materijal i metode

Početkom šezdesetih godina 20. veka Svetska zdravstvena organizacija formirala je Međunarodni registar za rak. Prikupljani su podaci o kretanju malignih tumora u pojedinim zemljama i stvarana je mapa o globalnom kretanju malignih tumora. Dobijeni podaci su prvi put publikovani 1966. godine u publikaciji Cancer Incidence in Five Continents.[5]

Novo izdanje ove publikacije izlazilo je svake pete godine. Međunarodna agencija za istraživanje raka prikupljala je podatke o kancerogenim agensima i obaveštavala svetsku javnost o tim agensima. Godine 2015. objavila je spisak na kome je bilo 116 kancerogenih agenasa. Na trinaest mesta nalazile su se i materije koje emituju jonizujuće zrake.

Iz toga bi se mogao doneti zaključak da jonizujući zraci utiču na pojavu raka u 10 odsto slučajeva svih novoregistrovanih malignih tumora. Pratili smo kretanje mortalitetne stope od malignih tumora u SAD-u u prvoj polovini 20. veka. Ta stopa se kretala od 40 umrlih od raka na 100.000 stanovnika 1900. godine do 120 umrlih od raka na 100.000 stanovnika 1960. godine.[6]

Koristeći publikaciju Cancer Incidence in Five Continents pratili smo kretanje stope incidencije u 9. i 10. deceniji 20. veka u svetu, Evropi i Srbiji (Vojvodina).

Grafikon 1: Kancer incidencija u svetu, 1988–1992. (standardizovana stopa incidencije na 100.000 svetske populacije)

Grafikon 1 pokazuje da je stopa incidencije malignih tumora u Srbiji (Vojvodina) gotovo dvostruko manja u odnosu na ove stope u Nemačkoj, Švajcarskoj, Engleskoj, Švedskoj. Naglašavamo da se ovaj odnos stopa incidencije malignih tumora u Evropi dešava uoči dolaska „Milosrdnog anđela“ na Balkan (NATO agresija na Srbiju).

Početkom 1999. godine (mart, april, maj) „Milosrdni anđeo“ prosipa po Kosmetu i Pčinjskom okrugu 15 tona osiromašenog uranijuma koji se pretvara u radioaktivnu prašinu mikronskih dimenzija. Formiraju se oblaci radioaktivne prašine koje vazdušne struje (vetrovi) raznose po Srbiji i Balkanu. Ukupna radioaktivnost 15 tona osiromašenog uranijuma iznosi 186 gigabekerela (GBq).

Prosečno je svaki stanovnik Srbije (i Kosmeta) dobio od „Milosrdnog anđela“ 18.600 bekerela (Bq). Dozvoljena količina uranijuma 238 u jednom litru pijaće vode iznosi 0,4 Bq ili godišnje 80 Bq. Treba istaći da se u radioaktivnoj prašini uranijuma 238 nalazio u tragovima i transuranijumski radionuklid plutonijum 239 (gorivni materijal u atomskim bombama).

Pođimo od pretpostavke da je u toku ratnih dejstava vetar doneo iznad Beograda oblak radioaktivne prašine od jednog kilograma (12,4 miliona Bq), a drugi oblak sa istom količinom uranijuma stigao je iznad farme u PKB (7000 krava muzara, 10.000 junadi, isto toliko svinja i ovaca, nekoliko miliona jaja godišnje). Radioaktivna prašina mikronskih dimenzija spušta se danima na Zemlju i dospeva u površinske vode, biljke i životinje na farmi. Mleko i mlečni proizvodi, meso i mesni proizvodi, jaja, dospevaju u trgovinski lanac Beograda.

Grafikon 2: Incidencija i mortalitet od raka na 100.000 stanovnika, stopa preživljavanja (%) u centralnoj Srbiji, 2001–2009. (u Republici Srbiji, 2010.)

Stanovnici grada su u situaciji da putem respiratornih i digestivnih organa unose radioaktivni materijal (alfa, gama) u organizam. Krvotokom ove čestice dospevaju do svake ćelije u organizmu. Biološko vreme poluraspada uranijumovih oksida rastvorljivih u vodi je relativno kratko: 10–20 časova, pomnoženo sa faktorom 10 dobija se vreme (5–10 dana) za koje se celokupni radioaktivni materijal izbacuje iz organizma putem urotrakta. Ali, i kratko biološko vreme poluraspada i relativno mala količina radioaktivnosti su dovoljni da indukuju kancerogenezu i mutaciju genoma u ćelijama gonada.

Kao što smo ranije naveli, klinička manifestacija sistemskih malignih oboljenja (leukemije/limfomi) će se desiti nakon 7,5 godina (prosečan latentni period), a za solidne maligne tumore (95 odsto svih tumora) prosečan latentni period je 15 godina. Psihofizičke malformacije potomaka zbog mutacije genoma imaju i duži latentni period u odnosu na tumore. Na osnovu izveštaja Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, pratili smo kretanje stopa incidencije i mortaliteta od raka stanovnika Srbije od 2001. do 2010. godine.

Grafikon 3: Broj novootkrivenih slučajeva od raka u Republici Srbiji (7,2 miliona stanovnika), 2001–2010.

Prosečan rast stope incidencije u pomenutom periodu iznosio je dva odsto godišnje, tako da je ova stopa bila 2010. godine za 20,4 odsto veća u odnosu na 2001. godinu. U zapadnim i severnim evropskim zemljama i Kanadi ova stopa se povećala za 0,5 odsto godišnje, a u SAD-u ova stopa se smanjivala za 0,6 odsto u proseku godišnje u pomenutom periodu.

Mortalitetna stopa od raka rasla je u Srbiji 2,5 odsto godišnje i ovo povećanje iznosilo je 25 odsto 2010. u odnosu na 2001. godinu. Ova stopa se već 20 godina smanjuje za 1 procenat u proseku godišnje u zapadnim i severnim zemljama i Kanadi, a u SAD-u ovo smanjenje iznosi 1,6 odsto. Kada se relativni brojevi prevedu na apsolutne brojeve, dobija se ukupan broj novoregistrovanih malignih tumora u Srbiji (centralna Srbija i Vojvodina). Od 2001. do 2010. godine registrovano je 333.000 malignih tumora u Srbiji.

Ako se uporede brojevi novoregistrovanih malignih tumora u prvoj i drugoj polovini dekade dolazi se do podatka da je otkriveno 15.164 ili 9,5 odsto više tumora u drugoj polovini dekade. Radi se o statistički visoko signifikantnoj razlici.

U ovoj dekadi umrlo je 188.000 stanovnika Srbije od malignih tumora. U drugoj polovini dekade umrlo je 9835 ili 11 procenata više stanovnika Srbije, što je takođe statistički signifikantna razlika.

Očito je da je u životni miljestanovnika Srbije stigao jedan iliviše kancerogenih agenasa koji sudelovali istovremeno na stanovnike Srbije oba pola i svih uzrasta ito pre sedam do osam godina.Izdvojili smo 17 tumora različitih lokalizacija kod kojih jestopa incidencije bila veća od 10slučajeva na 100.000.Posebno smo izdvojili i grupisali u jednu grupu sva sistemskamaligna oboljenja koja vode poreklood koštane srži i limfnog tkiva(visokoradiosenzitivna zdrava tkiva i maligni tumori) čiji prosečanlatentni period iznosi 7,5 godina.

Grafikon 4: Broj umrlih slučajeva od raka u Republici Srbiji (7,2 miliona stanovnika), 2001–2010.

Pratili smo stope i incidencije mortaliteta od ovih malignoma od 2001. do 2010. godine. Do 2005. godine (kraj prosečnog latentnog perioda) rast ovih stopa je uobičajen, a onda se 2006. godine dešava veliki skok i jedne i druge stope: 59 odsto i 110 procenata.

Grafikon 5: Incidencija i mortalitet od leukemije/limfoma (C81-C96) na 100.000 stanovnika, stopa preživljavanja (%), centralna Srbija 2001–2009, Republika Srbija 2010.

Na kraju decenije (2010. godine) stopa incidencije je povećana za 108,8 odsto u odnosu na 2001. godinu, a stopa mortaliteta je porasla čak za 186,1 odsto u odnosu na 2001. godinu.

Grafikon 6: Broj novootkrivenih slučajeva od leukemije/limfoma (C81-C96) u Republici Srbiji (7,2 miliona stanovnika) u periodu 2001–2010.

Kada prevedemo relativne na apsolutne brojeve, onda dolazimo do podataka da je, u periodu 2001–2010. godine, u drugoj polovini dekade otkriveno više novoregistrovanih leukemija/limfoma za 80 procenata u odnosu na prvu polovinu dekade.

U drugoj polovini dekade bilo je 141,1 odsto više smrtnih slučajeva stanovnika Srbije od leukemije i limfoma u odnosu na prvu polovinu dekade. Radi se i u jednom i u drugom slučaju o visoko statistički signifikantnim razlikama i ovi podaci govore u prilog tvrdnji da je „Milosrdni anđeo“ preko osiromašenog uranijuma i neodređene količine plutonijuma 239, znatno uticao na povećanje i umiranje od malignih tumora u Srbiji.

Grafikon 7: Broj umrlih slučajeva od leukemija/limfoma (C81-C96) u Republici Srbiji (7,2 miliona stanovnika) u periodu 2001–2010.

Prema našim istraživanjima, na „dušu Milosrdnog anđela“ pada 15–33 hiljada novoregistrovanih malignih tumora u Srbiji i 10–18 hiljada umrlih stanovnika od raka u Srbiji svih uzrasta i oba pola (2001–2010. godine).

Zaključak

S obzirom na iznete podatke o brojevima obolelih i umrlih od malignih tumora zahvaljujući poseti Srbiji „Milosrdnog anđela“ 1999. godine, sledi zaključak: NATO agresija na Srbiju počinila je Genocid sui generis.

 

Izvor: in4s.net