Milo neće biti visoki zvaničnik NATO-a

Piše politikolog Vladimir Pavićević

Prvo se u medijima koji su u Crnoj Gori nekritički postavljeni prema Milu Đukanoviću pojavila informacija da je na pojedinim turskim portalima objavljeno kako se u nekoliko država koje su članice NATO-a razmišlja da upravo Milo bude kandidat za zamenika generalnog sekretara NATO-a. Potom su političari i analitičari koji i dalje u Crnoj Gori hvale Đukanovića redom javno saopštavali da je i njima poznato da postoji ovakva ideja.

Istina je, međutim, da ne postoji ni teoretska šansa da Milo postane visoki zvaničnik NATO-a. Priča o specijalnim vezama Đukanovića i NATO-a koja bi trebalo da mu omogući novu ulogu u međunarodnoj politici nije osmišljena u Turskoj, već u Crnoj Gori, u onom najužem krugu Milovih podržavalaca i njena svrha je isključivo unutrašnje politička.

Već neko vreme se u Crnoj Gori piše i govori o tome kako je jedno od velikih postignuća one tridesetoavgustovske pobede iz 2020. godine obnavljanje vere kod građana Crne Gore u ideal pravde, koje je ostvareno posvećenom borbom protiv mafije. Do sada su zaslugom, pre svega, Specijalnog državnog tužilaštva hapšeni bivši policajci, sudije i tužioci za koje postoji osnov sumnje da su bili deo organizovanih kriminalnih grupa.

Ono što građanima nije promaklo jeste da još uvek nije pokrenut niti jedan proces u okviru borbe protiv mafije čiji bi glavni akter bio neko iz sveta visoke politike. Svojim nedavnim intervjuom u kojem je saopštavao upozorenja i pretnje, upravo je Milo samoga sebe postavio u središte javnih rasprava o tome da se priprema njegovo hapšenje.

Usledili su tekstovi o istoj temi i u štampi u državama regiona. I onda se neko dosetio da bi u mnjenju najbolja moguća Milova zaštita od priče o hapšenju bila priča o tome kako će karijeru da nastavi kao zvaničnik NATO-a. Očekivanje je bilo da će to dobro da nalegne na tezu da je još uoči 30. avgusta Đukanoviću garantovana sloboda i da je baš zbog toga on prihvatio da tranzicija vlasti protekne mirno.

Išlo se i korak dalje pa se zamišljalo da bi sve to moglo da ima efekte i na delovanje Specijalnog državnog tužilaštva. Uz malo truda brzo bi se proširila teza da zaštita NATO-a znači i zaštitu od bilo kakvih mogućih procesa protiv njega u Crnoj Gori. Priča bi tekla sve dok ne bi zavladao stav da u državi članici NATO-a Specijalno državno tužilaštvo ne može da krene na visokog zvaničnika NATO-a koji je uz to bio i predsednik i premijer države.

To je suština zamišljenog slučaja Mila Đukanovića kao novog zamenika generalnog sekretara NATO-a. Defekti ovako osmišljenog plana Milove zaštite od Specijalnog državnog tužilaštva su brojni i ovde ću da navedem pet ključnih defektnih tačaka.

Prva se tiče građana Crne Gore i stanja u kojem je postđukanovićevska Crna Gora. Crnogorski građani su tradicionalno veoma zainteresovani za politiku i ovako očigledan spin u politički edukovanoj javnosti kakva je crnogorska ne može da prođe. Uz to, postđukanovićevsku eru karakteriše dodatno snaženje slobode ljudi i kritičkog promišljanja pa su odmah po objavljivanju ovu vest građani ismejali.

Drugo, svakome ko je iole upućen u prilike crnogorske politike jasno je da je Milo odavno izgubio svoja nekadašnja međunarodna uporišta na zapadu. To se posebno jasno videlo uoči 30. avgusta 2020, kada ključnim međunarodnim partnerima Crne Gore nije bilo važno da Milo ponovo pobedi. Od tada do danas Milova pozicija u tim centrima nije jačala. Suprotno tome, radikalizujući dalje i svoju stranku i svoje nastupe, Milo je za ove četiri godine samoga sebe dodatno udaljio od nekadašnjih zapadnih partnera.

Sledeća tačka tiče se Đukanovićevih kompetencija. Kada bismo zamislili da Milo zaista bude izabran za zamenika generalnog sekretara NATO-a, vrlo lako bismo mogli da predvidimo i slabljenje te organizacije. Na poziciju o kojoj je reč bira se osoba kojoj se veruje i koja je sposobna da komunicira sa akterima na svim stranama sveta i da ta komunikacija bude efikasna. Temeljna upućenost u geopolitiku i međunarodne odnose je sledeći kriterijum. Milo je neuk u pogledu svakog od ovih kriterijuma, pa time i nekompetentan da bude relevantan kandidat.

Četvrto, korisno je podsetiti čitaoce da je uoči odluke o članstvu Crne Gore u NATO-u upravo Milo bio ključna potencijalna prepreka za afirmativan stav pojedinih partnerskih država o crnogorskom učlanjenju u ovu organizaciju. O tome se malo pisalo, ali je i to fakt. Odluka o članstvu je odlagana i u jednom trenutku 2017. godine se razmišljalo o tome da je moguće da se ne prihvati zahtev Crne Gore za članstvo. Suštinski, Milo je još tada posmatran kao potencijalno nekredibilni lider, a od tada do danas njegov autoritet u očima partnera sa Zapada je samo bledeo.

Finalno, reformom Tužilačkog saveta u Crnoj Gori su stvorene pretpostavke da Specijalno državno tužilaštvo počne da dela autonomno i da pokrene stvarnu borbu protiv mafije. To se zaista i dogodilo. Specijalni državni tužilac Novović je posle mitropolita Joanikija osoba kojoj se u Crnoj Gori najviše veruje i koja je u crnogorskom društvu izgradila snažan autoritet. To znači sledeće – ako bude osnova za pokretanje slučaja Milo Đukanović, slučaj će biti pokrenut.

Već mesecima naročitu pažnju u crnogorskoj javnosti privlači teza da bi pokretanje velikog slučaja u borbi protiv mafije, čiji bi središnji akter bio neko od korumpiranih najviših funkcionera bivšeg režima koji su učestvovali u kriminalu, moglo da ubrza proces pristupanja Crne Gore Evropskoj uniji. Slučaj Sanader u Hrvatskoj najčešće se koristi da se ukaže na moguću sličnost sa onim što danas imamo u Crnoj Gori. Hrvatska je tim slučajem položila najteži ispit u kretanju ka vladavini prava i konačno se kvalifikovala za punopravno članstvo.

Poslednjih meseci je baš zato u Crnoj Gori osnažen entuzijazam oko mogućeg brzog članstva u EU. Potvrđena je i volja da borba protiv mafije bude potpuna. A Milo je politički suviše slab da bi mogao da utiče na ključne procese, pa i na onaj o njegovom potencijalnom slučaju pred Specijalnim državnim tužilaštvom. Spin o njegovoj NATO karijeri je najbolji pokazatelj te slabosti.

(Politika)