Medenica: Vazda je Srbin previše živ i vazda premalo mrtav
Piše: Mihailo Medenica
Je l’ Otvoreni Balkan otvoren svaki srpski grob na KiM?!
Kome da damo Kosovo i Metohiju?!
Ovima zbog kojih su nam njive opustele i zakorovile a groblja preorana..?
Ovima što im je Srbin previše živ i kad je mrtav?!
I kad je mrtav nije dovoljno mrtav dok god su mu kosti na broju, pa raspi kosti, rasej ih po trnju i koprivi, baci paščadima pa nek mučena majka tuži nad rupom, mnogo je grob za Srbina…
Kompromis s kim?
Otkad to čovek čini kompromis sa đavolom..?
Jel tada đavo manje đavo, ili je čovek manje čovek..?
Da im damo zemlju koju toliko preziru?!
Ne ištu zveri Kosovo i Metohiju što im je dom već što je Srbinu grob!
Nema zver dom, zver se ne kući, zver živi da bi mrzela, zver je večito žedna krvi i gladna kostiju.
S kim i gde da se razgraničimo?!
Da udarimo među tamo gde o zadušnicama voštanica mirno dogori..?
Pa, ni za voštanicu nema mira na zavetnoj svetinji, i na taj plamičak kidišu zveri da se gde od plamička ne zametne ognjište…
Ni dom- ni grob.
Vazda je Srbin previše živ i vazda premalo mrtav…
Borite se za nekakvu „zajednicu srpskih opština“ a zverima previše i zajednica srpskih kostiju!
Groblja su im preglasna, spomenici preveliki, strah ih da se polen s krstača i raspeća ne raspe Kosovom i Metohijom, da kosti ne puste pupoljke, da ne procveta svud kud je zasuzilo…
S kim i o čemu da pregovaramo?!
Kojim jezikom oni govore kad plač ne razumeju?!
Šta je njihovo tamo gde im grobovi smetaju?!
Razjare se gde kandila zamirišu, urliču gde zvona pevaju, slave gde majka razveže crninu da u nju sakupi kostiju…
Čije god, neka će druga oplakati nad njenim detetom…
Otvoreni Balkan (Mini Šengen)- otvoren svaki grob Srbinov na zavetnoj svetinji…
Pregovarate, nesoji?!
Pustite nek to spomenici čine!
Crkvišta, spaljena sela, krvave žitnice…
Ma, ni to zemlje što im je pod noktima ostalo dok su prekopavali gorbove nije njihovo!
Gde ih se pet generacija rodilo nije njihovo jer im je pod pragom deset generacija kostiju…
Naših kostiju!
Trpeze su im od srpskih kolevki skovane…
Postelje su im srpski ćivoti, mirazi silovanih i preklanih nevesta, gunjevi i šajkače čobančadi…
Da još stotinu godina prekopavaju zaludu im- pod grobom je grob, pa pod njim grob, pa još hiljadu grobova do groba gde su kosti svakoga od nas!
Za života smo ih još položili tamo, na Kosovu i Metohiji, drugde bi strulile ali tamo…
I da pregovaramo?
Sa zverima da se pitamo koliko je naše od našega i koliko je njihovo na našemu?!
Da se razgraničimo?!
Kako?
Mogu ljudi da se međaše, ali ne može čovek sa zverima, nikako!
Ne ište pogan Kosovo i Metohiju iz ljubavi, no iz mržnje!
Gde grobovima nema mira- tu nema čoveka…
Sa zverima da pregovaramo?!
O čemu?!
Koliko ćemo na svojemu biti dovoljno mrtvi da bi zveri bile dovoljno žive…
Koliko nam je svetinje dovoljno da je i dalje zovemo svetinjom?!
Pa, i ono pod noktima ako im damo- dali smo im sve!
Ako se sa đavolom šta dogovorimo- čini li to njega manje đavolom, ili nas manje ljudima?
Tamo gde su nam njive opustele a groblja preorana- tamo sejemo i tamo žnjemo…
I kamen da rodi- temeljac je!
Da se razdelimo?!
Našega raja da na njemu sviju pakao..?
Koga o zadušnicama da oplakujemo- one za čiju dušu tužimo, ili nas bez duše za kojima ne vredi ni zaplakati…
Izvor: „Etos“