Kosovo i Metohija je polen čitavog srpstva!
Piše: Mihailo Medenica
Prepiska do duboko u noć…
Pametni narodi ne robuju mitovima, morate da prihvatite da ste izgubili Kosovo…
Ne robujemo ni mi, Kosovo i Metohija nije mit već zavet, suštinska razlika je to!
Razlika u čemu?!
U mitu možeš da živiš, da traješ…u zavetu postojiš.
Sve može da traje neko vreme, neka su i vekovi, ali malo šta može da postoji doveka. Traje i život, no ako si omeđen njime svaki si korak potrošio tražeći sebe…
Ne, glupost! Sve što učiniš za života- to ti je…
A, šta učiniš za života ako ne znaš gde si još pre rođenja prohoda i gde ćeš posle smrti dohodati..?
To je Kosovo i Metohija za Srbina!
To je laž u koju ste zarobili i sebe i potomke. Zbog toga i ne možete dalje, svet vam se smeje…
Vidiš, baš zbog toga i možemo dalje, zbog toga i jesmo mnogo dalje od tog sveta koji nam se, kažeš, smeje.
Zavet nije kamen koji s mukom nosiš pa ga predaš da ga s mukom ponesu drugi- zavet je kada veruješ u Boga jer znaš da postoji, a ne zato jer su ti rekli da postoji…
I, vi ste svi na Kosovu videli Boga pa vam je zato najveća svetinja?! Zato, kao, ne možete bez njega, bez onolickog parčeta zemlje?!
Ne, mogli bismo bez njega da je „onolicko“ parče zemlje, ali ne možemo jer uopšte nije reč o zemlji… Kosovo i Metohija je polen čitavog srpstva! Gde su mi đedovi pali svud je Kosovsko polje- gde su mi se deca krstila sve su Gračanice, kud idem svugde pratim Drim i Lab…
Eto, zar to nije mit?!
Nije. Mitom žive oni što nariču nad srušenom kućom verujući da su četiri zida dom, a Srbin će se skućiti i u plamenu kojim mu pale kuću jer zna gde mu je dom!
Ti misliš da je tvoje ono što možeš da zaključaš i zabraviš, a ja znam da je moje tamo gde mi ne trebaju međe da bih bio na svojemu…
Gluposti! Tvoje je tamo gde drugi gazduju?! Pomirite se stim da nije vaše i pristanite na podelu, ako je još moguća?
Gazduju livadama, ali Srbin gospodari, korenom i grobovima, shvataš?! Trava preraste njihovo gazdovanje, a Srbinovom gospodarstvu i vekovi su otkosi…
A, što se podele tiče- da je kriška hleba pa da ga delimo, ali nije, Kosovo i Metohija je nafora svakog živog, umrlog i još nerođenog Srbina, stotinu puta to i rekoh i napisah, i tako jeste!
Znači, patićete za njim vekovima, plakati, ponavljati kako je vaše, pevati pesme o njemu, i šta..?
Evo da ti ponovim: Kosovo i Metohija je polen Srbinov, čak i onog nesoja koji bi ga se sutra odrekao ne shvatajući da bi u istom času nestalo svega što misli da je njegovo, što misli da ima, što tobož čuva…
Znaš li zašto je polen? Zato što je ono najbolje u nama, ono najčistije i najsjanije. Ako nije tako zašto nam ga pale i ruše iznova?! Ako je njihovo zašto ga ne čuvaju, ako nije naše zašto prekopavaju tako duboko? Čiji koren traže?!
Ma, sve i da je tako moraćete da se suočite sa realnošću kad- tad, a realnost je…
Šta je realnost?! Da si ti slobodan kada se vratiš kući i sakriješ iza tri brave i spuštenih roletni, ili ja što voštanicom „otključam“ Samodrežu i stanem na molitvu, a zveri ni da priđu?
Tebi na kući vrata ko šaka debela, a meni na domu ni kao koprena…
Realnost je da ćeš ti deci ostaviti više da potroše, a ja više da imaju!
Pa, čija će biti srećnija?!
Reci mi ti?! Šta će imati kad potroše? Ti im ostavljaš nasledstvo, a ja zavet!
Hoće li tvoja znati da se snađu kad nemaju? Moja će vazda imati…
Čega, zaveta i praznih stomaka?!
Eto, u tome je suštinska razlika između tebe i mene: tebi je život koliko ti stane u tanjir, a meni, Srbinu svakom, koliko stane u dušu! Tanjir ima dno, a duša…
Uzalud se mi raspravljamo, ne želiš ti da shvatiš koliko su i život i svet komplikovane stvari, koliko ne možete protiv svih.
Naprotiv, ništa jednostavnije od života. Za tebe je borba u kojoj samo tražiš izgovor da se predaš, za nas je pobeda jer predali smo se Gospodu, a tad nema sile koja može da te pobedi!
I, nije pitanje možemo li protiv svih, no mogu li oni protiv nas, jer gde se silni ustreme na jednoga- nije taj jedan u nevolji već oni…
Ma, poraziće vas, čoveče, ne lupetaj…
Mogu da nas poraze, nije sporno, ali ne mogu da nas ponize! Narod koji ima Kosovo i Metohiju- neponiziv je, a takav je večan!
Taj vrli svet se ubi razmišljajući o smislu žiljenja, a mi se sa smislom rađamo, sa smislom mremo, u smislu vaskrsavamo…
Tebe u četiri zida, iza tri brave, progone pitanja, a Srbin i kad mu kuću pale u plamenu ima odgovora…
Meni kad zveri brane u Đakovicu, recimo, to čine jer će me Đakovica i poznati i obradovati mi se, a oni će iznova morati da joj se pravdaju ko su i odakle su i kako je to mržnjom vole…
Znači, ništa nije albansko na Kosovu?!
Ne, naše je samo onoliko koliko je bilo krštenja i opela, crkva i crkvišta, bitaka i krvi, pesme i suza, a sve ostalo je njihovo. Kad nađu, ako nađu, toliko Kosova i Metohije da stane u po naprstka- nek uzmu, pripada im.
Ubiće vas mit, nema vama pomoći!
Dobro, nek ubije, vaskrsnuće nas zavet!
Ko se zori po livadama ne gazduje vetrom, a polenn ustaviti ne mogu…
Oni kopaju temelje da se utvrde, a Srbin zida da dozida Dečane…
Temelji strunu- visine su doveka…
Žao mi je što ti od života imaš samo život. Ne znaš ko ti glavu nosi, a Srbin na ramenima još dve osim svoje: predačku i potomačku.
Čuvaj ti to što mogu da ti uzmu, a mi ćemo ono što ne mogu da nam otmu…
Nemaju oni plamenova koliko mi Kosova i Metohije!
I to što pale premetne se u kandilo, ne u zgarište…
I da nestane zadnjeg Srbina senke bi preterivali- zašto ako je njihovo, i kako nije moje ako mi se groba plaše..?
(IN4S)