JELENA, ŽENA DUŠEVNA

Piše: Emilo Labudović

Već neko vrijeme u centru je pažnje stručne i laičke javnosti, meta novinskih naslovnica i uvodnih minuta informativnih emisija. Da je sreće, kao što nije, trebalo bi da to veliko interesovanje zavređuje onim čime se, makar nominalno, bavi, ali daleko je ona od toga. A na jednoj je od najvažnijih pozicija u zemlji koju sa svih strana prozivaju zbog korupcije. Dakle, nešto poput čuvara plaže u ljetnjem periodu koji sa visoke osmatračnice budno pazi da se kao društvo ne podavimo u koruptivnom glibu i baruštini.

Ali, ONA, a ona je Jelena, za sve vrijeme mandata i nije bila iz te priče. Ona je jedino budno motrila da bilo ko i bilo šta ne poremeti duboki hlad u kojem su „njeni“, a njeni su isključivo oni koji su je ustoličili, mirno i daleko od oka zakona zgrtali lopatama. Jer, Jelena je žena duševna. Duševna toliko da bi sve dala, osim mandata, da joj se bilo ko od „njenih“ ne naljuti. A pogotovo teta Vesna kojoj je, izgleda, toliko dugovala da joj se odužit nije mogla.

Jelena je svoju karijeru gradila manje znanjem i zakletvom zakonu. Ona se jedino zaklela da će o svemu pitati teta Vesnu, strogo vodeći računa da je ne nasjekira i dovede u pitanje njen status boginje Justicije. Jer, Jelena je žena duševna i nju bi duša boljela ako bi se teta Vesna u bilo kojem slučaju osjetila uvrijeđnom i neposlušanom. Dok je sudila na Cetinju, konačne presude donosila je teta Vesna, a Jelena se samo starala o tome da ničim ne naruši njen duševni mir i poziciju zakona nad zakonima.

Njena briga o Vesninom mentalnom zdravlju i duševnom miru išla je i ide toliko da samo što nije zaplakala nad sudbinom njenog telohranitelja koji je, eto, samo pomago da se ućutka jedna novinarka. Čudna mi čuda, mislila je tada Jelena, šta je i ko je predmetna novinarka, njen mir i njen život, u odnosu na bezbjednost tete Vesne i apsolutnu slobodu njenog telohranitelja da pripomogne nečijoj likvidaciji. Uostalom, novinare ubijaju, zar ne? Jelena, kao žena duševna, iznad svih sloboda i spokoja stavljala je teta Vesninu apsolutnu nedodirljivost.

Poduži bi bio spisak Jelenine duševnosti koju je ona demonstrirala i onda kada je njeno sunce u licu tete Vesne zašlo za profesionalni horizont. U tome je bila toliko energična i samosvojna da je zakon i propise često ne samo gazila već i izvrgavala ruglu. Jer, Jelena, kao žena duševna, ne zaboravlja put kojim je dojahala sa Cetinja, put koji nije imao toliko veze sa njenim robovanjem zakonu koliko njenoj brizi da se „njeni“ ne naljute i ne uznemire. Na tom putu silaska sa Cetinja u Podgoricu, putu koji se pokazao kao uspon na ničim zasluženu visoku poziciju, negdje se „zagubio“ jedan stan, vaskrsao jedan „mercedes“, donesene brojne odluke koje su izazivale ne podsmijeh već smijeh grohotom, a sve kao posledica njene duševnosti. Jer, šta je zakon, šta su pravila, šta je borba protiv korupcije kada je riječ o „njenima“ i o njihovom duševnom miru?

Posednji pokušaj da svojom duševnošću spasi ono što se odavno spasiti ne da, definitivni slom „njenih“, bila je odluka da članove popisnih komisija proglasi javnim funkcionerima!? Ovaj pravni nonsens je toliko uzdrmao zakonodavnu javnost da su čak i zaposleni u ASK-u zavapili da se Jelena, žena duševna, pridruži teta Vesni, pa da se, uz kafu (ako je još uvijek služe u Spužu) jedna drugoj jadaju i čuvaju svoj duševni mir. Jer, što je mnogo – mnogo je, pa kad je i od Jelene. Mada, pitam se, kako ćemo svi mi i ova nesrećna država bez tolike duševnosti?